04-04-2014, 09:41 PM
Kad bećari šorom zapucaju
Ni opsežne državne i crkvene reforme nisu mogle sprečiti sirotinju, prosjake, skitnice, razbojnike i druge probisvete da lutaju širom habzburške države, živeći od povremenih poslova, milosrđa ili pljački. Brojnim aktima pokušavala je pravoslavna crkva da spreči skitanje kaluđera, koje je sve više uzimalo maha.
Zato je bilo zabranjeno napuštanje manastira bez pismenog odobrenje, u kojem su bili precizno navedeni razlog i dužina putovanja, datum izlaska i povratka. Monah nigde nije mogao biti primljen na prenoćište pre nego što bi pokazao tu potvrdu. Nije mnogo pomogao ni "Zakon o skitnicama" koji je 1788. obznanio car Jozef II, jer je bila opšteprihvaćena praksa da se nepodobni proteruju iz doma, manastira i varoši, bez razmišljanja o tome gde će dalje otići i ko će o njima dalje brinuti.
Najviše straha izazivali su hajduci, koji su napadali trgovce, sveštenike, krčmare, arendatore, seoske knezove, bogatije paore, a u nuždi pastire, vinogradare i svakog od koga su, često i na najbrutalniji način, mogli oteti novac, hranu, piće, odeću i obuću. Pojedine družine su imale i po nekoliko desetina članova, pa se nisu ustručavale da upadaju u sela, pa i gradove, koje su prethodno ucenjivali podmetanjem požara. Komorske, vojno-graničarske i županijske vlasti upućivale su za njima potere od nekoliko hiljada naoružanih graničara, pandura, seljaka i varošana. Kažnjavanje uhvaćenih hajduka i njihovih jataka bilo je zastrašujuće: mučeni su rastezanjem na točku, odsecani su im ekstremiteti, vešani ili slati okovani na dugogodišnju robiju. I pored svih mera represije, hajdučiju je bilo gotovo nemoguće iskoreniti, naročito u oblastima uz granicu s Osmanskim carstvom, u Sremu i Banatu. Ispredale su se čitave narodne legende o pojedinim hajducima, naročito ako je njihovo delovanje bilo verski i nacionalno obojeno. Jedna od najpoznatijih bila je od Lazi Dobriću, zvanom Laza Harambaša, koji je bio "na glasu i po Srbiji i u Sremu", narod ga je smatrao svojim vođom i "više slušao i za savet pitao nego samog obštera u Mitrovici". Po zanimanju opančar, u hajdučiju se odmetnuo nakon sukoba s vojnom vlašću, godinama se kretao u prostoru između Karlovaca i Pančeva, a u njegovoj četi bio je i kasnije čuveni vojvoda Stanoje Glavaš. Po izbijanju Prvog srpskog ustanka prešao je u Srbiju i poginuo nakon samo nekoliko meseci vojevanja. Potvrdu o njegovoj pogibiji i saučešće supruzi Pelagiji su potpisali Glavaš i lično vožd Karađorđe.
Mnogo manje su romantične biografije brojnih "bećara", beskućnika koji su se okupljali u krčmama, gde su često i spavali. Ostala je u sudskim arhivama zabeležena epizoda o trojici karlovačkih bećara koji su nakon fajronta namestili sebi skromne ležajeve u jednoj birtiji. Pridružio im se jedan đak karlovačke Bogoslovije, koji ih je tokom noći pokrao, pa su svi završili u zatvoru. Nakon ispitivanja, nesuđeni sveštenik je isteran iz škole, dok su bećari pušteni na slobodu i nastavili da teraju kera kao i do tada.
Bilo je marginalaca i među članovima uglednih porodica, što pokazuje i biografija Pavla, sin iz prvog braka obrazovane Ane de Mosko s bogatim novosadskim kapetanom Jovanom Nikolićem. NJihov mezimac se oženio Julijanom, sestrom književnika Pavla Julinca, i po ugledu na oca, započeo vojničku karijeru. Ubrzo se, na zahtev majke, koja je u međuvremenu ostala udovica, odrekao svakog potraživanja nasledstva, jer je svoj deo već potrošio prekomernim izdacima. Zbog silnih skandala konačno je proglašen nepopravljivim i otpušten iz oficirske službe. Iste godine napustila ga je i supruga, koja je lako dobila razvod, objasnivši sudijama da se njen muž ponaša raspusno kao Neron. No, Pavle Nikolić je i dalje nastavio da živi kao i do tada, potrošivši celo imanje nasleđeno posle majčine smrti, sve dok mu zbog silnih dugova konačno i kuća nije prodata na doboš. Mada je vojska zbrinjavala veliki deo pustahijski nastrojenih bogataških sinova, Nikolića ni uniforma nije uspela da smiri.
Prosvetiteljska epoha odbacila je srednjovekovno tumačenje asketizma, pa se obnavlja antički ideal čoveka atlete, čije je fizičko telo odraz njegove unutrašnje lepote. Novi značaj dobija i odeća, kojom se iskazuje društveni status i staleška pripadnost pojedinca. Na statusno značenje odeće ukazuju i neke epizode iz memoara Save Tekelije, koji je, između ostalog, opisao kako je veoma brzo dobio izvinjenje od izvesnog državnog činovnika, koga je prekorevao jer bez razloga grdi nekog nedužnog seljaka. A razlog je bila Tekelijina raskošna odeća. Tadašnja moralizatorska literatura ukazuje na simboliku odeće, ne samo u statusnom već i u etičkom smislu, insistirajući na njenoj skromnosti, čistoći i urednosti, kao odrazu unutrašnjeg stanja duha. Gavril Stefanović Venclović je žučljivo propovedao protiv razmetljivog i skupog odevanja, osuđujući naročito žene. Reformama karlovačkog mitropolita Mojseja Petrovića određeno je da monasi nose crnu, a sveštenici plavu odeću, dok su i jedni i drugi bili dužni da neguju kosu, bradu i brkove. Jer, Jovan Rajić je u svojoj knjizi o istoriji katihizma zapisao je kako su mnogi klirici "imali kosu dugu do pojasa i kad bi je raširili, pokrili bi se njom kao plaštom. A bradom i brkovima usta su toliko zarasla, da se jedva čuo glas, kad su govorili. Mada im je odelo bilo dugo, kad bi se u hodu raširilo mogle su se i gaće videti. Glave su pokrivali nekim turskim kalpacima, pa su im se kao strašilima smejali ljudi drugih vera".
Ni opsežne državne i crkvene reforme nisu mogle sprečiti sirotinju, prosjake, skitnice, razbojnike i druge probisvete da lutaju širom habzburške države, živeći od povremenih poslova, milosrđa ili pljački. Brojnim aktima pokušavala je pravoslavna crkva da spreči skitanje kaluđera, koje je sve više uzimalo maha.
Zato je bilo zabranjeno napuštanje manastira bez pismenog odobrenje, u kojem su bili precizno navedeni razlog i dužina putovanja, datum izlaska i povratka. Monah nigde nije mogao biti primljen na prenoćište pre nego što bi pokazao tu potvrdu. Nije mnogo pomogao ni "Zakon o skitnicama" koji je 1788. obznanio car Jozef II, jer je bila opšteprihvaćena praksa da se nepodobni proteruju iz doma, manastira i varoši, bez razmišljanja o tome gde će dalje otići i ko će o njima dalje brinuti.
Najviše straha izazivali su hajduci, koji su napadali trgovce, sveštenike, krčmare, arendatore, seoske knezove, bogatije paore, a u nuždi pastire, vinogradare i svakog od koga su, često i na najbrutalniji način, mogli oteti novac, hranu, piće, odeću i obuću. Pojedine družine su imale i po nekoliko desetina članova, pa se nisu ustručavale da upadaju u sela, pa i gradove, koje su prethodno ucenjivali podmetanjem požara. Komorske, vojno-graničarske i županijske vlasti upućivale su za njima potere od nekoliko hiljada naoružanih graničara, pandura, seljaka i varošana. Kažnjavanje uhvaćenih hajduka i njihovih jataka bilo je zastrašujuće: mučeni su rastezanjem na točku, odsecani su im ekstremiteti, vešani ili slati okovani na dugogodišnju robiju. I pored svih mera represije, hajdučiju je bilo gotovo nemoguće iskoreniti, naročito u oblastima uz granicu s Osmanskim carstvom, u Sremu i Banatu. Ispredale su se čitave narodne legende o pojedinim hajducima, naročito ako je njihovo delovanje bilo verski i nacionalno obojeno. Jedna od najpoznatijih bila je od Lazi Dobriću, zvanom Laza Harambaša, koji je bio "na glasu i po Srbiji i u Sremu", narod ga je smatrao svojim vođom i "više slušao i za savet pitao nego samog obštera u Mitrovici". Po zanimanju opančar, u hajdučiju se odmetnuo nakon sukoba s vojnom vlašću, godinama se kretao u prostoru između Karlovaca i Pančeva, a u njegovoj četi bio je i kasnije čuveni vojvoda Stanoje Glavaš. Po izbijanju Prvog srpskog ustanka prešao je u Srbiju i poginuo nakon samo nekoliko meseci vojevanja. Potvrdu o njegovoj pogibiji i saučešće supruzi Pelagiji su potpisali Glavaš i lično vožd Karađorđe.
Mnogo manje su romantične biografije brojnih "bećara", beskućnika koji su se okupljali u krčmama, gde su često i spavali. Ostala je u sudskim arhivama zabeležena epizoda o trojici karlovačkih bećara koji su nakon fajronta namestili sebi skromne ležajeve u jednoj birtiji. Pridružio im se jedan đak karlovačke Bogoslovije, koji ih je tokom noći pokrao, pa su svi završili u zatvoru. Nakon ispitivanja, nesuđeni sveštenik je isteran iz škole, dok su bećari pušteni na slobodu i nastavili da teraju kera kao i do tada.
Bilo je marginalaca i među članovima uglednih porodica, što pokazuje i biografija Pavla, sin iz prvog braka obrazovane Ane de Mosko s bogatim novosadskim kapetanom Jovanom Nikolićem. NJihov mezimac se oženio Julijanom, sestrom književnika Pavla Julinca, i po ugledu na oca, započeo vojničku karijeru. Ubrzo se, na zahtev majke, koja je u međuvremenu ostala udovica, odrekao svakog potraživanja nasledstva, jer je svoj deo već potrošio prekomernim izdacima. Zbog silnih skandala konačno je proglašen nepopravljivim i otpušten iz oficirske službe. Iste godine napustila ga je i supruga, koja je lako dobila razvod, objasnivši sudijama da se njen muž ponaša raspusno kao Neron. No, Pavle Nikolić je i dalje nastavio da živi kao i do tada, potrošivši celo imanje nasleđeno posle majčine smrti, sve dok mu zbog silnih dugova konačno i kuća nije prodata na doboš. Mada je vojska zbrinjavala veliki deo pustahijski nastrojenih bogataških sinova, Nikolića ni uniforma nije uspela da smiri.
Prosvetiteljska epoha odbacila je srednjovekovno tumačenje asketizma, pa se obnavlja antički ideal čoveka atlete, čije je fizičko telo odraz njegove unutrašnje lepote. Novi značaj dobija i odeća, kojom se iskazuje društveni status i staleška pripadnost pojedinca. Na statusno značenje odeće ukazuju i neke epizode iz memoara Save Tekelije, koji je, između ostalog, opisao kako je veoma brzo dobio izvinjenje od izvesnog državnog činovnika, koga je prekorevao jer bez razloga grdi nekog nedužnog seljaka. A razlog je bila Tekelijina raskošna odeća. Tadašnja moralizatorska literatura ukazuje na simboliku odeće, ne samo u statusnom već i u etičkom smislu, insistirajući na njenoj skromnosti, čistoći i urednosti, kao odrazu unutrašnjeg stanja duha. Gavril Stefanović Venclović je žučljivo propovedao protiv razmetljivog i skupog odevanja, osuđujući naročito žene. Reformama karlovačkog mitropolita Mojseja Petrovića određeno je da monasi nose crnu, a sveštenici plavu odeću, dok su i jedni i drugi bili dužni da neguju kosu, bradu i brkove. Jer, Jovan Rajić je u svojoj knjizi o istoriji katihizma zapisao je kako su mnogi klirici "imali kosu dugu do pojasa i kad bi je raširili, pokrili bi se njom kao plaštom. A bradom i brkovima usta su toliko zarasla, da se jedva čuo glas, kad su govorili. Mada im je odelo bilo dugo, kad bi se u hodu raširilo mogle su se i gaće videti. Glave su pokrivali nekim turskim kalpacima, pa su im se kao strašilima smejali ljudi drugih vera".