04-04-2014, 09:37 PM
Progon sitnih svetaca
Čim je minula neposredna vojna opasnost od opadajućeg Osmanskog carstva, a važnost srpskih graničara postala drugorazredna, bečka birokratija počinje kritički da razmatra antropologiju Srba (nazivali su ih Ilirima), pa Fridrih Vilhelm fon Taube 1777. piše: "Pod turskim jarmom Iliri su zadivljali, primili su poroke od svojih gospodara, a ne i njihove vrline.
Oni koji žive u Sremu još su najbolji od svih, i u odnosu na Hrvate i Dalmatince oni su pravi anđeli. Svi Iliri u austrijskim i turskim zemljama veoma su prepredeni, lukavi i umeju da se pretvaraju. Seljaci nisu glupi i prosti, kao mamlazi u drugim zemljama. U religiji su revnosni i gotovo sujeverni, a za svoje sveštenstvo imaju ne samo najveće poštovanje, nego su im i slepo poslušni."
"Glavne vrline Ilira su vernost vladaru, gostoljubivost i smelost koja ne preza ni od kakve opasnost, sklonost ratu i vanredna hrabrost u njemu. Glavni su im poroci tromost i lenjost, čemu doprinosi i podneblje, sklonost razbojništvu, neobuzdani nagon za žestoka pića, sa svim porocima koji nastaju odatle kao što su mnogoženstvo, razvrat i obostrane preljube, neviđen nehat za budućnost, te preziranje nauke i umetnosti. Tu je i sasvim ohlađena ljubav prema bližnjem i osvetoljubivost koja često traje godinama."
I pored ovakvih nimalo laskavih ocena, Ilirska dvorska kancelarija je pokušala da reformama prilagodi srpski etnos prosvećenoj apsolutističkoj državi. Monarhija se već na početku razmimoišla sa pravoslavnom crkvom oko pitanja praznika i postova, koji su iscrpljivali srpske podanike, slabili njihovu radnu sposobnost i povećavali stopu smrtnosti. Pravoslavci su post smatrali velikom vrlinom, poštujući ga ma koliko bio strog i dug.
A postili su četiri velika posta, svake srede i petka, kao i na zavetne dana, dakle gotovo polovinu godine. Tih dana nisu jeli meso, mleko, niti maslac, dok su siromašni uglavnom živeli o pasulju, sočivu i hlebu. Upotreba alkohola, međutim, bila je dozvoljena. Roditelji su zbog postova izbegavali da šalju decu na školovanje u udaljena mesta, pa u svojim memoarima Simeon Piščević beleži: "Najviše su strahovali da će im sinovi, kad se odvoje od kuće, svaki dan jesti meso, zaboraviti veru i zakon, pretopiti se u Nemce ili Šokce i postati nesposobni za ekonomičan domaći život."
Mnogo značajniji je bio problem prevelikog broja zapovednih dana, kada pravoslavci nisu radili. Centralna državna vlast, koja je u središtu svoje ideologije imala kult rada, smatrala je to gubljenjem radnog vremena. Bečka administracija je težila da reformama nauštrb praznika poveća broj radnih dana i podigne životni standard podanika, a time i njihovu poresku sposobnost. Na udaru su se našle sve veroispovesti, pa i zvanična katolička, ali dok su ostale konfesije ove mere mirno primile, pravoslavci su pružali veliki otpor.
Srbi su nakon Velike seobe i dolaska u Habzburšku monarhiju 1690, pored nedelja, crkvenih slava i zavetnih dana, poštovali 164 praznika, što je bilo više od polovine kalendarske godine. Prema shvatanju carice Marije Terezije i državne vlasti, bio je to glavni uzrok lenjosti i siromaštva rascijanske nacije u toj monarhiji.
Franc Štefan Engel, koji je gotovo čitav radni vek proveo među Srbima, pa ih je odlično i poznavao, u svom rukopisu "Opis Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srema" iz 1786. je napisao: "Nadničari i sluge su upravo retki, na selu ih gotovo uopšte nema, jer nacija je tako troma, da joj i sopstveno gazdinstvo preteško pada." Redukcijom koju je Sinod SPC uveo po naređenju državne vlasti 1769, ukinuto je 69 praznika, onih manje značajnih, koji su, inače, neradno praznovani samo pre podne.
I nakon ove redukcije nije se radilo 68 dana i ako se tome dodaju 52 nedelje, zajedno sa postom, Srbi se tokom godine nikakvog posla nisu prihvatali puna četiri meseca. Prva redukcija primljena bez negodovanja ostala je na snazi narednih pet godina i u narodu je upamćena kroz poslovicu kojom se opisuju mnogobrojnost bilo čega: ima ih k’o sitnih svetaca.
Bezuspešan otpor vernika izazvala je nova redukcija, kojom je Sinod, po naređenju vlasti, broj zapovednih praznika sveo na 42. Najviše ogorčenja izazvalo je ukidanje praznovanje svih srpskih svetaca, osim Svetog Save. Konačno sažimanje neradnih dana sprovedeno je 1786, kad je ostalo 27 praznika.
Ilirska dvorska deputacija je želela da trajnost rezultata reformi obezbedi novom formom osnovnog obrazovanja, koje je dotad prepušteno crkvi. Engel je smatrao prosvećivanje za "najsigurnije pomoćno sredstvom da se duh radinost pokrene među tromim seljanima. Umesto što deca rastu u dokoličarenju i čuvaju stoku, treba ih blagovremeno bodriti na predenje, grebanje vune, pletenje ili rad vretenom."
Osnovni problem je bilo pitanje vere i jezike, ali se od idealnog profila podanika - katolika koji govori nemački - u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj državi odustalo. Možda je ideološki najilustrativniji primer za celokupnu školsku reformu u Habzburškoj monarhiji čitanka Atanasija Demetrovića Sekereša, koji ističe kako "podanici moraju dobrovoljno činiti ono što vlast naređuje, dok je roptanje protiv naređenja vlasti kažnjivo."
Čim je minula neposredna vojna opasnost od opadajućeg Osmanskog carstva, a važnost srpskih graničara postala drugorazredna, bečka birokratija počinje kritički da razmatra antropologiju Srba (nazivali su ih Ilirima), pa Fridrih Vilhelm fon Taube 1777. piše: "Pod turskim jarmom Iliri su zadivljali, primili su poroke od svojih gospodara, a ne i njihove vrline.
Oni koji žive u Sremu još su najbolji od svih, i u odnosu na Hrvate i Dalmatince oni su pravi anđeli. Svi Iliri u austrijskim i turskim zemljama veoma su prepredeni, lukavi i umeju da se pretvaraju. Seljaci nisu glupi i prosti, kao mamlazi u drugim zemljama. U religiji su revnosni i gotovo sujeverni, a za svoje sveštenstvo imaju ne samo najveće poštovanje, nego su im i slepo poslušni."
"Glavne vrline Ilira su vernost vladaru, gostoljubivost i smelost koja ne preza ni od kakve opasnost, sklonost ratu i vanredna hrabrost u njemu. Glavni su im poroci tromost i lenjost, čemu doprinosi i podneblje, sklonost razbojništvu, neobuzdani nagon za žestoka pića, sa svim porocima koji nastaju odatle kao što su mnogoženstvo, razvrat i obostrane preljube, neviđen nehat za budućnost, te preziranje nauke i umetnosti. Tu je i sasvim ohlađena ljubav prema bližnjem i osvetoljubivost koja često traje godinama."
I pored ovakvih nimalo laskavih ocena, Ilirska dvorska kancelarija je pokušala da reformama prilagodi srpski etnos prosvećenoj apsolutističkoj državi. Monarhija se već na početku razmimoišla sa pravoslavnom crkvom oko pitanja praznika i postova, koji su iscrpljivali srpske podanike, slabili njihovu radnu sposobnost i povećavali stopu smrtnosti. Pravoslavci su post smatrali velikom vrlinom, poštujući ga ma koliko bio strog i dug.
A postili su četiri velika posta, svake srede i petka, kao i na zavetne dana, dakle gotovo polovinu godine. Tih dana nisu jeli meso, mleko, niti maslac, dok su siromašni uglavnom živeli o pasulju, sočivu i hlebu. Upotreba alkohola, međutim, bila je dozvoljena. Roditelji su zbog postova izbegavali da šalju decu na školovanje u udaljena mesta, pa u svojim memoarima Simeon Piščević beleži: "Najviše su strahovali da će im sinovi, kad se odvoje od kuće, svaki dan jesti meso, zaboraviti veru i zakon, pretopiti se u Nemce ili Šokce i postati nesposobni za ekonomičan domaći život."
Mnogo značajniji je bio problem prevelikog broja zapovednih dana, kada pravoslavci nisu radili. Centralna državna vlast, koja je u središtu svoje ideologije imala kult rada, smatrala je to gubljenjem radnog vremena. Bečka administracija je težila da reformama nauštrb praznika poveća broj radnih dana i podigne životni standard podanika, a time i njihovu poresku sposobnost. Na udaru su se našle sve veroispovesti, pa i zvanična katolička, ali dok su ostale konfesije ove mere mirno primile, pravoslavci su pružali veliki otpor.
Srbi su nakon Velike seobe i dolaska u Habzburšku monarhiju 1690, pored nedelja, crkvenih slava i zavetnih dana, poštovali 164 praznika, što je bilo više od polovine kalendarske godine. Prema shvatanju carice Marije Terezije i državne vlasti, bio je to glavni uzrok lenjosti i siromaštva rascijanske nacije u toj monarhiji.
Franc Štefan Engel, koji je gotovo čitav radni vek proveo među Srbima, pa ih je odlično i poznavao, u svom rukopisu "Opis Kraljevine Slavonije i Vojvodstva Srema" iz 1786. je napisao: "Nadničari i sluge su upravo retki, na selu ih gotovo uopšte nema, jer nacija je tako troma, da joj i sopstveno gazdinstvo preteško pada." Redukcijom koju je Sinod SPC uveo po naređenju državne vlasti 1769, ukinuto je 69 praznika, onih manje značajnih, koji su, inače, neradno praznovani samo pre podne.
I nakon ove redukcije nije se radilo 68 dana i ako se tome dodaju 52 nedelje, zajedno sa postom, Srbi se tokom godine nikakvog posla nisu prihvatali puna četiri meseca. Prva redukcija primljena bez negodovanja ostala je na snazi narednih pet godina i u narodu je upamćena kroz poslovicu kojom se opisuju mnogobrojnost bilo čega: ima ih k’o sitnih svetaca.
Bezuspešan otpor vernika izazvala je nova redukcija, kojom je Sinod, po naređenju vlasti, broj zapovednih praznika sveo na 42. Najviše ogorčenja izazvalo je ukidanje praznovanje svih srpskih svetaca, osim Svetog Save. Konačno sažimanje neradnih dana sprovedeno je 1786, kad je ostalo 27 praznika.
Ilirska dvorska deputacija je želela da trajnost rezultata reformi obezbedi novom formom osnovnog obrazovanja, koje je dotad prepušteno crkvi. Engel je smatrao prosvećivanje za "najsigurnije pomoćno sredstvom da se duh radinost pokrene među tromim seljanima. Umesto što deca rastu u dokoličarenju i čuvaju stoku, treba ih blagovremeno bodriti na predenje, grebanje vune, pletenje ili rad vretenom."
Osnovni problem je bilo pitanje vere i jezike, ali se od idealnog profila podanika - katolika koji govori nemački - u multinacionalnoj i multikonfesionalnoj državi odustalo. Možda je ideološki najilustrativniji primer za celokupnu školsku reformu u Habzburškoj monarhiji čitanka Atanasija Demetrovića Sekereša, koji ističe kako "podanici moraju dobrovoljno činiti ono što vlast naređuje, dok je roptanje protiv naređenja vlasti kažnjivo."