04-04-2014, 09:33 PM
Bračno mešanje tokom posta zabranjeno
Od vernika je zahtevano da se bar dva puta godišnje ispovede, i to uglednim monasima, koje su imenovali mitropolit i pomesni episkopi. Tek "Regulamentom" iz 1770. ovo pravo su dobili i sveštenici. Ispovesti je prethodio sedmodnevni post, mada se mogao svesti na tri dana, pa čak i na jedan dan.
Tada se ne uzima hrana, a da bi se izbeglo "bračno smešanije", supružnici leže u odvojenim krevetima. Tokom noći se ne ide na spavanje, već započinje s pobožnim razmišljanjima i molitvama. Nakon baveze vernici su dobijali ispovedne cedulje, koje su imale poseban značaj za sirotinju i prosjake, jer bez njih nisu mogli da računaju na pomoć fondova crkvene opštine. Žene su se češće ispovedale od muškaraca, a neke su to činile i krišom od supruga.
Crkvi je bilo mnogo teže da institucionalizuje još uvek slabo hristijanizovanane brakove, koji se anarhično sklapaju i razvode, mnogo parova živi nevenčano, a bilo je i bigamije. Temišvarski episkop Joanikije Vladisavljević na arhijerejskom saboru 1726. kao jedan od razloga navodi to što očevi devojaka prilikom prosidbe traže veliki novac, sto groša pa i više. Kako siromašne porodice to nisu mogle da plate, devojke su ostajale naudate, a momci neoženjeni. No, mladići iz imućnih familija ženili su se i više od četiri puta, što po učenju SPC nije dozvoljeno.
Kad im je sveštenstvo to zabranjivalo, oni su pretili da će preći u katoličanstvo, pa je pred takvom ucenom brak ipak dozvoljavan. Slična anarhija je vladala i u bačkoj i valjevskoj eparhiji. Muževi su ostavljali nezbrinute žene i odlazili u manastir, a kaluđeri su skidali monaške rize i ženili se. Neoženjeni vojnici otimali su tuđe supruge i živeli sa njima, a njihove starešine, poput kragujevačkog kapetana Staniše Markovića Mlatišume, to su tolerisale. On sam je bio optužen sa bigamiju, zbog čega je 1735. osuđen na smrt, ali je potom pomilovan.
Prilikom sklapanja braka roditelji su malo računa vodili o simpatijama svoje dece, pa su se često mladenci prvi put viđali na veridbi, a drugi put kad su venčavani. Neretko je veridba obavljana bez prisustva verenika. Takva je bila i jedna od najraskošnijih svadbi s početka 18. veka, kada se ženio Ranko Tekelija, sin pukovnika Pomoriške granice Jovana Tekelije, Alkom, ćerkom pukovnika Mojsija Raškovića iz Šarengrada. Ako bi momak sam sebi našao devojku, morao je da obezbedi blagoslov roditelja. O devojkama koje su sebi izabrale verenike nigde nema pisanog pomena. Sve to je dovodilo do kasnijih bračnih nesporazuma, pa je SPC od 1727. zahtevala da se veridba sa kojom verenici nisu saglasni proglasi nevažećom. No, ni raskid veridbe gotovo da nije zavisio od volje mladenaca, jer su u suštini problema najčešće bili ekonomski i statusni motivi roditelja.
Ilustrativan je bio spektakularan raskid veridbe ćerke najbogatijeg Karlovčanina Jakova Andrejevića, koji je svoju mlađu kćer Jelisavetu verio sa Trifonom Jovanovićem, provizorom mitropolijskog spahiluka u Dalju, ali kad se kao drugi prosac pojavio komoranski plemić Baltazar Pešti, devojčini roditelji su procenili da je on mnogo bolja prilika, ugovorili su novu veridbu, sklopili bračni ugovor i pompezno zakazali venčanje. U zaštitu prvog verenika stao je mitropolit Pavle Nenadović, zapretivši devojčinim roditeljima izopštenjem iz crkve, pa su oni kćer ipak udali za Trifona.
Onda se pobunio i Peštijev otac, na Andrejevića se potužio ugarskom dvorskom kancelaru i velikom komorskom županu Naždiju, koji je protiv mitropolita podneo tužbu lično carici Mariji Tereziji. Slične razmerice su se pojavljivale i kod nižih staleža, pa je Spasoje Mijatović iz Dobanovaca verio svog brata Janka sa Smiljanom, sestrom Milenka Atanackova, ali je ubrzo nakon toga devojčin brat verio sestru i sa Krstom Nedeljkovićem iz Šatrinaca. Slučaj je dospeo i pred Konzistoriju Sremske eparhije, koji je naredio da devojčin brat vrati primljene darove bivšem vereniku, a sve ostale troškove plati u dvostrukom iznosu. Kako je devojčina porodica bila siromašna, deo globe je platio i novi verenik. Nerado se, gotovo kao na incident gledalo na verski mešovite brakove.
Ugledni i obrazovani službenik Magistrata u Petrovaradinskom šancu, a kasnije i plemić Toma Nikolić, bezuspešno je pokušavao da se oženi ćerkom gostioničara Tome Pelegrinija, zbog protivljenja devojčinih roditelja, pa su njih dvoje godinama živeli nevenčano, mÐda su izrodili četvoro dece. Često su devojke zbog udaje za inoverca lišavane i nasledstva. Katarina Nađ, koja se udala za Ćiru Radinovića, trebalo je da nasledi polovinu imanja prebogatog rođaka Ferenca Antala, ali kako je za supruga izabrala Srbina, po testamentu joj je pripalo svega 4000 forinti.
Bogati katolik Josif Pauzo, pisar i kasnije senator novosadskog magistrata, koji se 1793. oženio ćerkom takođe bogatog kapetana Samuila Radojčića i Sofije Monasterli, već prilikom veridbe je pristao da deca do punoletstva budu vaspitana u duhu pravoslavlja, a potom sami biraju veru koju će ispovedati. Predbračni ugovor je lično car Franc I odbio da verifikuje, jer je bilo uobičajeno da se muška deca vaspitavaju u katoličkoj veri oca, a ženska po majčinom pravoslavlju.
Od vernika je zahtevano da se bar dva puta godišnje ispovede, i to uglednim monasima, koje su imenovali mitropolit i pomesni episkopi. Tek "Regulamentom" iz 1770. ovo pravo su dobili i sveštenici. Ispovesti je prethodio sedmodnevni post, mada se mogao svesti na tri dana, pa čak i na jedan dan.
Tada se ne uzima hrana, a da bi se izbeglo "bračno smešanije", supružnici leže u odvojenim krevetima. Tokom noći se ne ide na spavanje, već započinje s pobožnim razmišljanjima i molitvama. Nakon baveze vernici su dobijali ispovedne cedulje, koje su imale poseban značaj za sirotinju i prosjake, jer bez njih nisu mogli da računaju na pomoć fondova crkvene opštine. Žene su se češće ispovedale od muškaraca, a neke su to činile i krišom od supruga.
Crkvi je bilo mnogo teže da institucionalizuje još uvek slabo hristijanizovanane brakove, koji se anarhično sklapaju i razvode, mnogo parova živi nevenčano, a bilo je i bigamije. Temišvarski episkop Joanikije Vladisavljević na arhijerejskom saboru 1726. kao jedan od razloga navodi to što očevi devojaka prilikom prosidbe traže veliki novac, sto groša pa i više. Kako siromašne porodice to nisu mogle da plate, devojke su ostajale naudate, a momci neoženjeni. No, mladići iz imućnih familija ženili su se i više od četiri puta, što po učenju SPC nije dozvoljeno.
Kad im je sveštenstvo to zabranjivalo, oni su pretili da će preći u katoličanstvo, pa je pred takvom ucenom brak ipak dozvoljavan. Slična anarhija je vladala i u bačkoj i valjevskoj eparhiji. Muževi su ostavljali nezbrinute žene i odlazili u manastir, a kaluđeri su skidali monaške rize i ženili se. Neoženjeni vojnici otimali su tuđe supruge i živeli sa njima, a njihove starešine, poput kragujevačkog kapetana Staniše Markovića Mlatišume, to su tolerisale. On sam je bio optužen sa bigamiju, zbog čega je 1735. osuđen na smrt, ali je potom pomilovan.
Prilikom sklapanja braka roditelji su malo računa vodili o simpatijama svoje dece, pa su se često mladenci prvi put viđali na veridbi, a drugi put kad su venčavani. Neretko je veridba obavljana bez prisustva verenika. Takva je bila i jedna od najraskošnijih svadbi s početka 18. veka, kada se ženio Ranko Tekelija, sin pukovnika Pomoriške granice Jovana Tekelije, Alkom, ćerkom pukovnika Mojsija Raškovića iz Šarengrada. Ako bi momak sam sebi našao devojku, morao je da obezbedi blagoslov roditelja. O devojkama koje su sebi izabrale verenike nigde nema pisanog pomena. Sve to je dovodilo do kasnijih bračnih nesporazuma, pa je SPC od 1727. zahtevala da se veridba sa kojom verenici nisu saglasni proglasi nevažećom. No, ni raskid veridbe gotovo da nije zavisio od volje mladenaca, jer su u suštini problema najčešće bili ekonomski i statusni motivi roditelja.
Ilustrativan je bio spektakularan raskid veridbe ćerke najbogatijeg Karlovčanina Jakova Andrejevića, koji je svoju mlađu kćer Jelisavetu verio sa Trifonom Jovanovićem, provizorom mitropolijskog spahiluka u Dalju, ali kad se kao drugi prosac pojavio komoranski plemić Baltazar Pešti, devojčini roditelji su procenili da je on mnogo bolja prilika, ugovorili su novu veridbu, sklopili bračni ugovor i pompezno zakazali venčanje. U zaštitu prvog verenika stao je mitropolit Pavle Nenadović, zapretivši devojčinim roditeljima izopštenjem iz crkve, pa su oni kćer ipak udali za Trifona.
Onda se pobunio i Peštijev otac, na Andrejevića se potužio ugarskom dvorskom kancelaru i velikom komorskom županu Naždiju, koji je protiv mitropolita podneo tužbu lično carici Mariji Tereziji. Slične razmerice su se pojavljivale i kod nižih staleža, pa je Spasoje Mijatović iz Dobanovaca verio svog brata Janka sa Smiljanom, sestrom Milenka Atanackova, ali je ubrzo nakon toga devojčin brat verio sestru i sa Krstom Nedeljkovićem iz Šatrinaca. Slučaj je dospeo i pred Konzistoriju Sremske eparhije, koji je naredio da devojčin brat vrati primljene darove bivšem vereniku, a sve ostale troškove plati u dvostrukom iznosu. Kako je devojčina porodica bila siromašna, deo globe je platio i novi verenik. Nerado se, gotovo kao na incident gledalo na verski mešovite brakove.
Ugledni i obrazovani službenik Magistrata u Petrovaradinskom šancu, a kasnije i plemić Toma Nikolić, bezuspešno je pokušavao da se oženi ćerkom gostioničara Tome Pelegrinija, zbog protivljenja devojčinih roditelja, pa su njih dvoje godinama živeli nevenčano, mÐda su izrodili četvoro dece. Često su devojke zbog udaje za inoverca lišavane i nasledstva. Katarina Nađ, koja se udala za Ćiru Radinovića, trebalo je da nasledi polovinu imanja prebogatog rođaka Ferenca Antala, ali kako je za supruga izabrala Srbina, po testamentu joj je pripalo svega 4000 forinti.
Bogati katolik Josif Pauzo, pisar i kasnije senator novosadskog magistrata, koji se 1793. oženio ćerkom takođe bogatog kapetana Samuila Radojčića i Sofije Monasterli, već prilikom veridbe je pristao da deca do punoletstva budu vaspitana u duhu pravoslavlja, a potom sami biraju veru koju će ispovedati. Predbračni ugovor je lično car Franc I odbio da verifikuje, jer je bilo uobičajeno da se muška deca vaspitavaju u katoličkoj veri oca, a ženska po majčinom pravoslavlju.