04-04-2014, 09:31 PM
I caricu volim i bogu se molim
Kad je veliki deo Srba južno od Save i Dunava nakon 1690, u masovnom egzodusu, iz Osmanskog carstva prešao u Habzburšku monarhiju, sa njima izbegli pećki patrijarh Arsenije III Čarnojević bio je jedini duhovni i svetovni predvodnik svoga etnosa. Na osnovu imperatorovih privilegija, dobio je pravo da upravlja celokupnim životom srpskog življa i predstavlja ga pred državnim vlastima.
Dok je crkva nastojala da od pojedinca stvori vernika, država je htela podanike. Kako su se oni pred dvostrukim zahtevima snalazili, možda najilustrativnije pokazuje porodična kuća Bogdanovića, bogatih trgovaca iz Petrovaradinskog šanca. Na zidovima strogog ali otmenog doma isticali su se portreti upokojene glave porodice, Maksima, mitropolita Jovana Georgijevića i carice Marije Terezije, a između njih su bile raspoređene porodične ikone i slike.
Militantni nalet katoličke reforme kardinala Leopolda Kolonića, sprovođen u oblastima tek osvojenim od Turaka, 1718. doveo je u opasnost opstanak SPC, kada je počela da organizuje parohijsku mrežu i čvrsto uklapa vernike u instituciju crkvene zajednice, koja je pratila njihov život od rođenja do smrti. Redovno pohađanje liturgije, naročito nedeljom, postala je obaveza koja se morala poštovati. Prema naredbi mitropolita Mojseja Petrovića iz 1726, sve gostionice i radnje su za vreme bogosluženja morale biti zatvorene.
Dozvoljeno je bilo samo bakalnicama i kasapnicama da rade do prvog oglašavanja zvona, a nakon drugog, i zaposleni u njima kretali su ka crkvi. U nekim sredinama je čak proveravano jesu li svi članovi, osim zaduženog da čuva kuću, otišli u crkvu, te da li je neko ostao da skita po ulicama. Mitropolit je dve godine kasnije naredio da se pred sabornim hramom u Sentandreji načini drveni jaram, da bi se u njega stavljali svi koji ne budu redovno dolazili u crkvu, osim u slučaju velike nužde i odsutnosti iz mesta, bez obzira na pol, starost i društveni položaj.
Tako su kažnjavani i svi koji bi radili nedeljom i o praznicima. Represivne mere su podržavala i cehovska udruženja, novčano kažnjavajući svoje članove zbog nedolaženja u crkvu ili nepodobnog vladanja tokom bogosluženja. Najtežim prestupom smatrao se dolazak u pripitom stanju, pa je prestupnik, osim globe cehu, morao da se sam prijavi vlastima kako bi ga i one kaznile.
Parohijski hramovi postajali su sve monumentalniji, njihova unutrašnjost raskošnija, sama liturgija toržestvenija. Vernik je sve više postajao pasivni posmatrač sakralnog pozorišnog rituala, koji je malo razumeo i malo ga se ticao, pa se tokom bogosluženja uglavnom dosađivao.
Samo su stari i ugledni očevi porodica mogli da sede dostojanstveno na sedištima koja postaju predmete skupog statusnog nadmetanja i čestih sporova. Mlađi, a naročito žene, smešteni u zadnji deo hrama, tzv. žensku crkvu, prepuštali su se zabavama, pa su u arhivu temišvarske crkve svetog Georgija ostala krasnopisom pisana denucijantska pisma koja je krajem 18. veka slala popadija Nela, udova prethodnog sveštenika, nakon svake nedeljne liturgije, obaveštavajući aktuelnog paroha o zbivanjima i razgovorima u ženskom delu hrama.
Mada je bio nostalgičan prema "starim, dobrim vremenima", u svojim memoarima Jakov Ignjatović nije propustio da se priseti kaćiperstva i raznih egzaltacija koje su dominirale ženskom crkvom: "Luksuz je i onda bio veliki. Sve gospođe i gospođice predstavljale su se u najnovijoj modi, pa kad ih vidi, pomislio bi da su u Pale Rojalu. Pa onda svi ti interesantni razgovori, mesne spletke i koketovanja, ponekad kao intermeco i poneka nesvest od prevelike pobožnosti ili tesna midera, ko će ga znati.
Bio je to pravi vašar. Da ih je Isus mogao videti, sve bi ih isterao, kao nekad iz jerusalimskog hrama." U punoj meri poštovana je sveta tajna krštenja, jer bez nje niko nije mogao da se venča ili bude sahranjen na lokalnom pravoslavnom groblju, dok je muškarcima krštenica bila potrebna i kako bi mogli početi da uče zanat. No, u praksi nije bilo baš tako jednostavno. Po crkvenoj dogmatici, krštenja su se morala obavljati isključivo u hramovima, a nikako po kućama, i to uranjanjem, a ne pukim polivanjem vodom.
Muška i ženska deca su se morala krstiti odvojeno, jer bi krštenjem u istoj vodi postali braća i sestre, pa bi brak među njima bio zabranjen. Poseban probelem bila su deca iz ne baš uobičajenih mešovitih brakova, jer su muška kasnije odgajana u veri oca, a ženska majčinoj. Pravoslavno sveštenstvo se s katoličkim često sukobljavalo oko (potencijalnih) vernika, naročito onih koji su se zatekle u bolnicama ili zatvorima. Bački episkop Visarion Pavlović je zato pokrenuo postupak protiv franjevačkog gvardijana Antonija Desvića, koji je pokušao 1752. da obrlati dvojicu srpskih zatvorenika osuđenih na smrt u somborskom zatvoru.
"On je sa još jednim drugom prodro među zidine gubilišta, vrata zaključao, a zločince mamio u svoju veru, lažno im obećavajući pomilovanje. Kad su to videla dvojica naših sveštenika, kao neka vojna sila napali su na vrata i otvorili ih, pa se tom ružnom prizoru smejao i zbog nepristojnosti bunio i sam dželat. Kad gvardijan nije uspeo u svom ružnom činu, jer je jedan od zlikovaca već bio obešen, vikao je: Đavo će vam, kao i popu Andriji, dušu ugrabiti!"
Kad je veliki deo Srba južno od Save i Dunava nakon 1690, u masovnom egzodusu, iz Osmanskog carstva prešao u Habzburšku monarhiju, sa njima izbegli pećki patrijarh Arsenije III Čarnojević bio je jedini duhovni i svetovni predvodnik svoga etnosa. Na osnovu imperatorovih privilegija, dobio je pravo da upravlja celokupnim životom srpskog življa i predstavlja ga pred državnim vlastima.
Dok je crkva nastojala da od pojedinca stvori vernika, država je htela podanike. Kako su se oni pred dvostrukim zahtevima snalazili, možda najilustrativnije pokazuje porodična kuća Bogdanovića, bogatih trgovaca iz Petrovaradinskog šanca. Na zidovima strogog ali otmenog doma isticali su se portreti upokojene glave porodice, Maksima, mitropolita Jovana Georgijevića i carice Marije Terezije, a između njih su bile raspoređene porodične ikone i slike.
Militantni nalet katoličke reforme kardinala Leopolda Kolonića, sprovođen u oblastima tek osvojenim od Turaka, 1718. doveo je u opasnost opstanak SPC, kada je počela da organizuje parohijsku mrežu i čvrsto uklapa vernike u instituciju crkvene zajednice, koja je pratila njihov život od rođenja do smrti. Redovno pohađanje liturgije, naročito nedeljom, postala je obaveza koja se morala poštovati. Prema naredbi mitropolita Mojseja Petrovića iz 1726, sve gostionice i radnje su za vreme bogosluženja morale biti zatvorene.
Dozvoljeno je bilo samo bakalnicama i kasapnicama da rade do prvog oglašavanja zvona, a nakon drugog, i zaposleni u njima kretali su ka crkvi. U nekim sredinama je čak proveravano jesu li svi članovi, osim zaduženog da čuva kuću, otišli u crkvu, te da li je neko ostao da skita po ulicama. Mitropolit je dve godine kasnije naredio da se pred sabornim hramom u Sentandreji načini drveni jaram, da bi se u njega stavljali svi koji ne budu redovno dolazili u crkvu, osim u slučaju velike nužde i odsutnosti iz mesta, bez obzira na pol, starost i društveni položaj.
Tako su kažnjavani i svi koji bi radili nedeljom i o praznicima. Represivne mere su podržavala i cehovska udruženja, novčano kažnjavajući svoje članove zbog nedolaženja u crkvu ili nepodobnog vladanja tokom bogosluženja. Najtežim prestupom smatrao se dolazak u pripitom stanju, pa je prestupnik, osim globe cehu, morao da se sam prijavi vlastima kako bi ga i one kaznile.
Parohijski hramovi postajali su sve monumentalniji, njihova unutrašnjost raskošnija, sama liturgija toržestvenija. Vernik je sve više postajao pasivni posmatrač sakralnog pozorišnog rituala, koji je malo razumeo i malo ga se ticao, pa se tokom bogosluženja uglavnom dosađivao.
Samo su stari i ugledni očevi porodica mogli da sede dostojanstveno na sedištima koja postaju predmete skupog statusnog nadmetanja i čestih sporova. Mlađi, a naročito žene, smešteni u zadnji deo hrama, tzv. žensku crkvu, prepuštali su se zabavama, pa su u arhivu temišvarske crkve svetog Georgija ostala krasnopisom pisana denucijantska pisma koja je krajem 18. veka slala popadija Nela, udova prethodnog sveštenika, nakon svake nedeljne liturgije, obaveštavajući aktuelnog paroha o zbivanjima i razgovorima u ženskom delu hrama.
Mada je bio nostalgičan prema "starim, dobrim vremenima", u svojim memoarima Jakov Ignjatović nije propustio da se priseti kaćiperstva i raznih egzaltacija koje su dominirale ženskom crkvom: "Luksuz je i onda bio veliki. Sve gospođe i gospođice predstavljale su se u najnovijoj modi, pa kad ih vidi, pomislio bi da su u Pale Rojalu. Pa onda svi ti interesantni razgovori, mesne spletke i koketovanja, ponekad kao intermeco i poneka nesvest od prevelike pobožnosti ili tesna midera, ko će ga znati.
Bio je to pravi vašar. Da ih je Isus mogao videti, sve bi ih isterao, kao nekad iz jerusalimskog hrama." U punoj meri poštovana je sveta tajna krštenja, jer bez nje niko nije mogao da se venča ili bude sahranjen na lokalnom pravoslavnom groblju, dok je muškarcima krštenica bila potrebna i kako bi mogli početi da uče zanat. No, u praksi nije bilo baš tako jednostavno. Po crkvenoj dogmatici, krštenja su se morala obavljati isključivo u hramovima, a nikako po kućama, i to uranjanjem, a ne pukim polivanjem vodom.
Muška i ženska deca su se morala krstiti odvojeno, jer bi krštenjem u istoj vodi postali braća i sestre, pa bi brak među njima bio zabranjen. Poseban probelem bila su deca iz ne baš uobičajenih mešovitih brakova, jer su muška kasnije odgajana u veri oca, a ženska majčinoj. Pravoslavno sveštenstvo se s katoličkim često sukobljavalo oko (potencijalnih) vernika, naročito onih koji su se zatekle u bolnicama ili zatvorima. Bački episkop Visarion Pavlović je zato pokrenuo postupak protiv franjevačkog gvardijana Antonija Desvića, koji je pokušao 1752. da obrlati dvojicu srpskih zatvorenika osuđenih na smrt u somborskom zatvoru.
"On je sa još jednim drugom prodro među zidine gubilišta, vrata zaključao, a zločince mamio u svoju veru, lažno im obećavajući pomilovanje. Kad su to videla dvojica naših sveštenika, kao neka vojna sila napali su na vrata i otvorili ih, pa se tom ružnom prizoru smejao i zbog nepristojnosti bunio i sam dželat. Kad gvardijan nije uspeo u svom ružnom činu, jer je jedan od zlikovaca već bio obešen, vikao je: Đavo će vam, kao i popu Andriji, dušu ugrabiti!"