04-04-2014, 09:25 PM
Od kuge i popovi beže
Bekstvo je kao najprovereni lek za "crnu smrt", kako je kuga metaforično nazivana, primenjivano u skladu sa latinskom poslovicom: brzo se skloni, ostani dugo i ne žuri sa povratkom. Iz Kotora je 1430. tokom epidemije pobegao i sam zapovednik tvrđave, a 1503. kancelar, kao i sve sudije, pa umirući nisu mogli da sastave ni valjan testament.
Pozvala je i sveštenika, ali on kao ni njegov pomoćnik nisu smeli doći, te je bila primorana da svoju poslednju volju saopšti rođaku. Kad je po prestanku epidemije pozvan na sud da pre naslednicima saopšti šta mu je rekla, on izjavi da mu je "o mnogo čemu govorili, ali se on svega toga ne seća, jer je bio u velikog strahu o zaraze, pa nije obraćao dovoljno pažnje na njene reči."
Nisu svi opravdavali bekstvo, pa je jedan svedok kuge u Sarajevu iz 1723. zapisao: "Mnogi pobegoše, a ja ostah. Kad sam video posledice haranja kuge, koja pokosi mnoge lepe momke i neveste, krasne devojke i decu, shatih da ko je pobegao, izbegao je smrt, a ko to ne učini, pomre i zato onaj koji veli da ne treba bežati iz zaraženog mesta neka je proklet."
Bila su to i za sveštenike velika iskušenja. Tokom uzastopnih epidemija kuge 1709—1713. trebalo je odrediti paroha koji će vršiti službu među bolesnim, a izolovanim Srbima, jer su se svi sveštenici izgovarali da bi ovakvu obavezu najradije izbegli. I sam budimski paroh pismom je pitao episkopu Vićentiju Jovanović da li pravoslavne crkve treba da postupe poput katoličkih koje su zatvorene. Kako mu vladika nije ništa odgovorio, prota se sklonio s porodicom u svoj vinograd kraj grada i dolazio je samo nedeljom i praznicima na službu. Lokalni Srbi su se žalili i na oskudicu, kad su vlasti naredile da se zapale kuće zaraženih: "Nismo imali ni hleba, ni drva. A i ko je imao novca, nije imao od koga da ih kupi. Ako čovek i deca mu prebole čumu neće imati ništa od života, kad im je sve požeženo." Bili su ogorčeni zbog spletki drugih gradskih zajednica, koje su tvrdile da "Raci prenose bolest, jer se ne čuvaju među sobom, mrtva tela vruća ljube, a kad ih ukopaju, onda se časte i piju vino."
Zdravstvena služba u srpskim zemljama najpre je uvedena 1437. na području Boke, koja je priznavala vlast republike Venecije. Kad su po Crnoj Gori harale epidemije lokalna mletačka ispostava je za stražu na granici pokušavala da angažuje svoje podanike, što su se oni trudili da izbegnu, providno se pravdajući se kako su "u ratu sa Crnogorcima (inače sunarodnicima i često istoplemenicima — pr. prir. ) pa sa njima ne mogu." Zabranom dolaska na kotorski trg bili su nezadovoljni i Crnogorci, te je kotorski rektor izvestio Veneciju da su "Crnogorci napravili veliku gužvu, izmešali se sa ovdašnjim stanovništvom i pokušali da uđu u grad. Da bi im sprečili ulaz, morali smo podignemo ulazni pokretni most." Veliku ulogu imali su kontumaci (karantini) ustanovljeni na granicama i po većim lukama. Tu su putnici zadržavani 42 dana kako bi se ustanovili da li su zaraženi nekom bolešću, dok je roba iz Turske sunčana i kađena. Zdravstveni kordon Austrije pokrivao je granice uspostavljene početkom 18. veka sa Osmanskim carstvom, a najveći je kontumac od 1730. bio u Zemunu. Imao je dvadesetak zgradu, katoličku i pravoslavnu kapelu, te gostionicu, jer je unošenje hrane preko granice bilo zabranjeno.
Austrijski diplomata fon Taube, beleži da su posebno rizičnom robom smatrana vuna i pamuk, pa je kuga, koja je opustošila Marsej i Tulon od 1720. do 1723. dospela u Francusku preko malenog uzorka pamuka koji je neki trgovac doneo u džepu iz Smirne. Jedan austrijski oficir, kome je po povratku iz Turske u zemunskom karantinu ustanovljenu da je zdrav, kugu je Madžarsku preneo kićankom na sablji i ko god ju je dotakao zarazio se.
U velikim manastirima kao što su Hilandar ili Dečani bolnice su neprekidno radile od osnivanja, dok je najstariji gradski "špitalj" Sv. Krsta ustanovljen u Kotoru početkom 13. veka i postojao je sve do 1740. Oni osnivani po južnoj Ugarskoj bili su zapravo dobrotvorne pravoslavne, katloličke i ponekad jevrejske ustanove. Kako donacije nisu bile dovoljne često su zapadale u dugove, te je Habzburška država "Sanitetskim normativom" iz 1770. odredila da se sredstvima, koja su manastiri odvajali za siromašne, te delom iz svake nasleđene imovine finansiraju bolnice. Na čelu svake bolničke službe obično se nalazio hirurg, ali su gradovi na teritoriji današnje Vojvodine se trudili da angažuju i fizika, koji je ujedno bio i gradski lekar. Prvog su sa Jovanom Živkovićem 1786. dobili Sremski Karlovci, tri godine kasnije i Zemun, a pošto oboleli u bolnici nisu bili zadovoljni tretmanom žalili su se lordmeru, koji je odredio vizite tri puta dnevno. Trudila se Austrija da smanji i stopu smrti novorođenčadi i Statutom Beograda je 1724. određeno da službu vode babice sa položenim ispitom. Najčešće su to bili Nemice, pa su se lokalni pravoslavci ubrzo žalili mitropolitu Mojsiju na "zle pojave prilikom porođaja Srpkinja."
Još od 14. veka u Kotoru prve apoteke vodili su italijanski farmaceuti, a ih je gradski fizik nadgledao i određivao cene medikamenata. Verovatno prva apoteka u južnoj Ugarskoj otvorena početkom 18. veka bila je ona vojna u Petrovaradinu, da bi narednih decenija civilne dobio Novi Sad, Beograd, Zemun, Subotica, Vršac Bečkerek i Pančevo.
Bekstvo je kao najprovereni lek za "crnu smrt", kako je kuga metaforično nazivana, primenjivano u skladu sa latinskom poslovicom: brzo se skloni, ostani dugo i ne žuri sa povratkom. Iz Kotora je 1430. tokom epidemije pobegao i sam zapovednik tvrđave, a 1503. kancelar, kao i sve sudije, pa umirući nisu mogli da sastave ni valjan testament.
Pozvala je i sveštenika, ali on kao ni njegov pomoćnik nisu smeli doći, te je bila primorana da svoju poslednju volju saopšti rođaku. Kad je po prestanku epidemije pozvan na sud da pre naslednicima saopšti šta mu je rekla, on izjavi da mu je "o mnogo čemu govorili, ali se on svega toga ne seća, jer je bio u velikog strahu o zaraze, pa nije obraćao dovoljno pažnje na njene reči."
Nisu svi opravdavali bekstvo, pa je jedan svedok kuge u Sarajevu iz 1723. zapisao: "Mnogi pobegoše, a ja ostah. Kad sam video posledice haranja kuge, koja pokosi mnoge lepe momke i neveste, krasne devojke i decu, shatih da ko je pobegao, izbegao je smrt, a ko to ne učini, pomre i zato onaj koji veli da ne treba bežati iz zaraženog mesta neka je proklet."
Bila su to i za sveštenike velika iskušenja. Tokom uzastopnih epidemija kuge 1709—1713. trebalo je odrediti paroha koji će vršiti službu među bolesnim, a izolovanim Srbima, jer su se svi sveštenici izgovarali da bi ovakvu obavezu najradije izbegli. I sam budimski paroh pismom je pitao episkopu Vićentiju Jovanović da li pravoslavne crkve treba da postupe poput katoličkih koje su zatvorene. Kako mu vladika nije ništa odgovorio, prota se sklonio s porodicom u svoj vinograd kraj grada i dolazio je samo nedeljom i praznicima na službu. Lokalni Srbi su se žalili i na oskudicu, kad su vlasti naredile da se zapale kuće zaraženih: "Nismo imali ni hleba, ni drva. A i ko je imao novca, nije imao od koga da ih kupi. Ako čovek i deca mu prebole čumu neće imati ništa od života, kad im je sve požeženo." Bili su ogorčeni zbog spletki drugih gradskih zajednica, koje su tvrdile da "Raci prenose bolest, jer se ne čuvaju među sobom, mrtva tela vruća ljube, a kad ih ukopaju, onda se časte i piju vino."
Zdravstvena služba u srpskim zemljama najpre je uvedena 1437. na području Boke, koja je priznavala vlast republike Venecije. Kad su po Crnoj Gori harale epidemije lokalna mletačka ispostava je za stražu na granici pokušavala da angažuje svoje podanike, što su se oni trudili da izbegnu, providno se pravdajući se kako su "u ratu sa Crnogorcima (inače sunarodnicima i često istoplemenicima — pr. prir. ) pa sa njima ne mogu." Zabranom dolaska na kotorski trg bili su nezadovoljni i Crnogorci, te je kotorski rektor izvestio Veneciju da su "Crnogorci napravili veliku gužvu, izmešali se sa ovdašnjim stanovništvom i pokušali da uđu u grad. Da bi im sprečili ulaz, morali smo podignemo ulazni pokretni most." Veliku ulogu imali su kontumaci (karantini) ustanovljeni na granicama i po većim lukama. Tu su putnici zadržavani 42 dana kako bi se ustanovili da li su zaraženi nekom bolešću, dok je roba iz Turske sunčana i kađena. Zdravstveni kordon Austrije pokrivao je granice uspostavljene početkom 18. veka sa Osmanskim carstvom, a najveći je kontumac od 1730. bio u Zemunu. Imao je dvadesetak zgradu, katoličku i pravoslavnu kapelu, te gostionicu, jer je unošenje hrane preko granice bilo zabranjeno.
Austrijski diplomata fon Taube, beleži da su posebno rizičnom robom smatrana vuna i pamuk, pa je kuga, koja je opustošila Marsej i Tulon od 1720. do 1723. dospela u Francusku preko malenog uzorka pamuka koji je neki trgovac doneo u džepu iz Smirne. Jedan austrijski oficir, kome je po povratku iz Turske u zemunskom karantinu ustanovljenu da je zdrav, kugu je Madžarsku preneo kićankom na sablji i ko god ju je dotakao zarazio se.
U velikim manastirima kao što su Hilandar ili Dečani bolnice su neprekidno radile od osnivanja, dok je najstariji gradski "špitalj" Sv. Krsta ustanovljen u Kotoru početkom 13. veka i postojao je sve do 1740. Oni osnivani po južnoj Ugarskoj bili su zapravo dobrotvorne pravoslavne, katloličke i ponekad jevrejske ustanove. Kako donacije nisu bile dovoljne često su zapadale u dugove, te je Habzburška država "Sanitetskim normativom" iz 1770. odredila da se sredstvima, koja su manastiri odvajali za siromašne, te delom iz svake nasleđene imovine finansiraju bolnice. Na čelu svake bolničke službe obično se nalazio hirurg, ali su gradovi na teritoriji današnje Vojvodine se trudili da angažuju i fizika, koji je ujedno bio i gradski lekar. Prvog su sa Jovanom Živkovićem 1786. dobili Sremski Karlovci, tri godine kasnije i Zemun, a pošto oboleli u bolnici nisu bili zadovoljni tretmanom žalili su se lordmeru, koji je odredio vizite tri puta dnevno. Trudila se Austrija da smanji i stopu smrti novorođenčadi i Statutom Beograda je 1724. određeno da službu vode babice sa položenim ispitom. Najčešće su to bili Nemice, pa su se lokalni pravoslavci ubrzo žalili mitropolitu Mojsiju na "zle pojave prilikom porođaja Srpkinja."
Još od 14. veka u Kotoru prve apoteke vodili su italijanski farmaceuti, a ih je gradski fizik nadgledao i određivao cene medikamenata. Verovatno prva apoteka u južnoj Ugarskoj otvorena početkom 18. veka bila je ona vojna u Petrovaradinu, da bi narednih decenija civilne dobio Novi Sad, Beograd, Zemun, Subotica, Vršac Bečkerek i Pančevo.