04-04-2014, 09:18 PM
Gospoda i u Beč svoju posteljinu nosi
Mnogo su po K und K monarhiji putovali Srbi 18. veka: trgovci na vašare i u najzabitija sela, kalfe na vandrovku (višegodišnje sticanje praktičnih znanja kod raznih majstora), đaci i studenti su učili širom Evrope, dok su pobožni odlazili na hodočašća.
Učeni Dionisije Novaković, profesor a potom i perfekt Latinskog učilišta u Petrovaradinskom šancu, obilazio je eparhije, držeći propovedi po crkvama i seoskim vašarima, odlazeći i gde su ga zvali i gde ga nisu očekivali. Propovednička putovanja su prekinuta tek kad mu je na sednici Konzistorijalnog mitropolijskog suda neopozivo zabranjeno da radi ono za šta nema odobrenje.
Sa mnogo muke je prosvećeni Dositej Obradović u pismu episkopu Josifu Jovanoviću Šakabenti pokušao da objasni kako iz "Požuna u Germaniju putuje preko Italije, Korzike, Kalabrije, Carigrada, Crnog mora, Besarbije, Moldavije, Poljske i Šlezije, da bi malo mimograd mogao videti zemlje i gradove". Dok je Dositej na putu često i gladovao, imućni poput Simeona Piščenjvića i Save Tekelije su uživali u udobnosti poštanskih diližansi, iznajmljenih ili vlastitih kola.
Piščević, bogat i nemirnog duha, na putovanja nosi vlastitu posteljinu čak i kad odlazi u "carsku Vienu". Dugo se i temeljno sa porodicom pripremao za put u Rusiju (opisi iz njegovih memoara bili su inspiracija Crnjanskom za pisanje "Seoba"), kupio je kola s četiri konja i iznajmio celu ekipu sluga koji će ga pratiti. U svakom mestu gde su zastali, dok su konjušari timarili konje a kuvari mu pripremali ručak, on je poput pravog globtrotera obilazio znamenitosti. I Tekelija je za svoje česte odlaske u Budim i Peštu koristio četvoropreg.
Kad je feldmaršal-lajtnant Mihailo Mikašinović, baron od Šlagenfelda, kao deputarac Slunjske regimente došao na crkveno-narodni sabor u Karlovce 1769, kao pratnju svite od čak 13 osoba, među kojima je bila i njegova supruga, poveo je: ađutanta, kuvara, tri sluge, potrčka, dva kočijaša i tri husara. U kući Jovana Andrejevića, kod koga je odseo, zakupio je četiri sobe. Bogate porodice su na duža putovanja sa sobom nosile doslovno sve što bi im moglo zatrebati, jer su žene i deca spavali u kolima kada usputna svratišta nisu bila primerena njihovom nivou. I gostionice u većim i manjim gradovima često ne ispunjavaju plemićka očekivanja, pa se Tekelija žalio kako u nekoj krčmi nije mogao da zaspi od stalnog dečjeg plača, te je noć proveo pod vedrim nebom. Srećom, bilo je toplo.
Đaci, studenti i kalfe putovali su znatno skromnije, najčešće su peške prevaljivali i po nekoliko stotina kilometara. Tako je potonji utemeljivač moderne srpske istoriografije i arhimandrit manastira Kovilj Jovan Rajić prevalo put od Šoprona do Kijeva, gde je nameravao da upiše Duhovnu akademiju. Često se na put kretalo s malo novca, ili bez njega, pa se moralo računati na milostinju i gostoprimstvo u usputnim svratištima i krčmama. Dositej Obradović je opisao svoje mukotrpno putešestvije od Temišvara do Fruške gore, noseći u torbi samo tri krajcare, rezervnu košulju, komad hleba, katehizis i časoslov, ali je bio primoran da ga proda nekom lokalnom svešteniku za sedam krajcara. Odmorio se jedino kad ga je nadomak Karlovaca primio neki kočijaš i za nekoliko marijaša prevezao do Hopova.
Kada su zbog nepoznatog razloga saslušavali izvesnog Novosađanina Jovana Čupića, on je pandurima ispričao kako je napustio kuću u 16. godini, želeći, i pored protivljenja roditelja, da se zamonaši u Hilandaru. Uspeo je tek 1761, kad je upoznao jednog svetogorskog kaluđera. Međutim, samo se dva meseca zadržao u Hilandaru, jer mu se iskušenički život nije svideo. Otišao je u Carigrad, pa u Moskvu, gde je završio škole i vratio se u Habzburšku monarhiju.
Retko su prečanski Srbi odlazili u osmanske krajeve. Ipak, jeromonah Mojsije iz manastira Beočin bežao je tamo i vraćao se četiri puta. Izvesni Jovan iz prnjavora manastira Privina glava je ostavio suprugu i dvoje dece, pa sa komšinicom, suprugom Jovana Mijatovića, prebegao južno od Save. Ona se kasnije predomislila i vratila, dok se o njegovoj sudbini ništa ne zna.
Često se odlazilo na hodočašća. Siromašniji su išli do manastira na Fruškoj gori ili kultnog hrama Uspenja Bogoradice u Srpskom Kovinu, gde se čuvala ikona za koju se verovalo da ima isceliteljska svojstva, dok su najimućniji i najpobožniji preko Atosa odlazili u Svetu zemlju. Neki su, kao 1731. Nikola Bogdanović, jedan od najbogatijih građana Petrovaradinskog šanca, svoj hadžiluk okončali monašenjem.
On je uz pomoć mitropolita Vikentija Jovanovića uspeo da dobije pasoš, pre polaska raspravio je imovinske odnose sa braćom i testamentom ženi Veseli ostavio 7.000 forinti. U Hilandaru se zamonašio kao hadži Nikanor, a braća su deo dobiti od imovine slala kao priloge manastirima Krušedol i Hilandar, a deo novca davali su za pomoć udovicama. Na Svetoj gori je ovaj novosadski hadžija i preminuo 1751. Putovanja u Svetu zemlju nekad su se pretrvarala u prave avanture, kao hodočašća krušedolskog arhimandrita Nikifora Radosavljevića i Danila Neradinca, koje su u Egejskom moru zarobili gusari, pa su tek posle nekoliko godina uspeli da se izbave.
Mnogo su po K und K monarhiji putovali Srbi 18. veka: trgovci na vašare i u najzabitija sela, kalfe na vandrovku (višegodišnje sticanje praktičnih znanja kod raznih majstora), đaci i studenti su učili širom Evrope, dok su pobožni odlazili na hodočašća.
Učeni Dionisije Novaković, profesor a potom i perfekt Latinskog učilišta u Petrovaradinskom šancu, obilazio je eparhije, držeći propovedi po crkvama i seoskim vašarima, odlazeći i gde su ga zvali i gde ga nisu očekivali. Propovednička putovanja su prekinuta tek kad mu je na sednici Konzistorijalnog mitropolijskog suda neopozivo zabranjeno da radi ono za šta nema odobrenje.
Sa mnogo muke je prosvećeni Dositej Obradović u pismu episkopu Josifu Jovanoviću Šakabenti pokušao da objasni kako iz "Požuna u Germaniju putuje preko Italije, Korzike, Kalabrije, Carigrada, Crnog mora, Besarbije, Moldavije, Poljske i Šlezije, da bi malo mimograd mogao videti zemlje i gradove". Dok je Dositej na putu često i gladovao, imućni poput Simeona Piščenjvića i Save Tekelije su uživali u udobnosti poštanskih diližansi, iznajmljenih ili vlastitih kola.
Piščević, bogat i nemirnog duha, na putovanja nosi vlastitu posteljinu čak i kad odlazi u "carsku Vienu". Dugo se i temeljno sa porodicom pripremao za put u Rusiju (opisi iz njegovih memoara bili su inspiracija Crnjanskom za pisanje "Seoba"), kupio je kola s četiri konja i iznajmio celu ekipu sluga koji će ga pratiti. U svakom mestu gde su zastali, dok su konjušari timarili konje a kuvari mu pripremali ručak, on je poput pravog globtrotera obilazio znamenitosti. I Tekelija je za svoje česte odlaske u Budim i Peštu koristio četvoropreg.
Kad je feldmaršal-lajtnant Mihailo Mikašinović, baron od Šlagenfelda, kao deputarac Slunjske regimente došao na crkveno-narodni sabor u Karlovce 1769, kao pratnju svite od čak 13 osoba, među kojima je bila i njegova supruga, poveo je: ađutanta, kuvara, tri sluge, potrčka, dva kočijaša i tri husara. U kući Jovana Andrejevića, kod koga je odseo, zakupio je četiri sobe. Bogate porodice su na duža putovanja sa sobom nosile doslovno sve što bi im moglo zatrebati, jer su žene i deca spavali u kolima kada usputna svratišta nisu bila primerena njihovom nivou. I gostionice u većim i manjim gradovima često ne ispunjavaju plemićka očekivanja, pa se Tekelija žalio kako u nekoj krčmi nije mogao da zaspi od stalnog dečjeg plača, te je noć proveo pod vedrim nebom. Srećom, bilo je toplo.
Đaci, studenti i kalfe putovali su znatno skromnije, najčešće su peške prevaljivali i po nekoliko stotina kilometara. Tako je potonji utemeljivač moderne srpske istoriografije i arhimandrit manastira Kovilj Jovan Rajić prevalo put od Šoprona do Kijeva, gde je nameravao da upiše Duhovnu akademiju. Često se na put kretalo s malo novca, ili bez njega, pa se moralo računati na milostinju i gostoprimstvo u usputnim svratištima i krčmama. Dositej Obradović je opisao svoje mukotrpno putešestvije od Temišvara do Fruške gore, noseći u torbi samo tri krajcare, rezervnu košulju, komad hleba, katehizis i časoslov, ali je bio primoran da ga proda nekom lokalnom svešteniku za sedam krajcara. Odmorio se jedino kad ga je nadomak Karlovaca primio neki kočijaš i za nekoliko marijaša prevezao do Hopova.
Kada su zbog nepoznatog razloga saslušavali izvesnog Novosađanina Jovana Čupića, on je pandurima ispričao kako je napustio kuću u 16. godini, želeći, i pored protivljenja roditelja, da se zamonaši u Hilandaru. Uspeo je tek 1761, kad je upoznao jednog svetogorskog kaluđera. Međutim, samo se dva meseca zadržao u Hilandaru, jer mu se iskušenički život nije svideo. Otišao je u Carigrad, pa u Moskvu, gde je završio škole i vratio se u Habzburšku monarhiju.
Retko su prečanski Srbi odlazili u osmanske krajeve. Ipak, jeromonah Mojsije iz manastira Beočin bežao je tamo i vraćao se četiri puta. Izvesni Jovan iz prnjavora manastira Privina glava je ostavio suprugu i dvoje dece, pa sa komšinicom, suprugom Jovana Mijatovića, prebegao južno od Save. Ona se kasnije predomislila i vratila, dok se o njegovoj sudbini ništa ne zna.
Često se odlazilo na hodočašća. Siromašniji su išli do manastira na Fruškoj gori ili kultnog hrama Uspenja Bogoradice u Srpskom Kovinu, gde se čuvala ikona za koju se verovalo da ima isceliteljska svojstva, dok su najimućniji i najpobožniji preko Atosa odlazili u Svetu zemlju. Neki su, kao 1731. Nikola Bogdanović, jedan od najbogatijih građana Petrovaradinskog šanca, svoj hadžiluk okončali monašenjem.
On je uz pomoć mitropolita Vikentija Jovanovića uspeo da dobije pasoš, pre polaska raspravio je imovinske odnose sa braćom i testamentom ženi Veseli ostavio 7.000 forinti. U Hilandaru se zamonašio kao hadži Nikanor, a braća su deo dobiti od imovine slala kao priloge manastirima Krušedol i Hilandar, a deo novca davali su za pomoć udovicama. Na Svetoj gori je ovaj novosadski hadžija i preminuo 1751. Putovanja u Svetu zemlju nekad su se pretrvarala u prave avanture, kao hodočašća krušedolskog arhimandrita Nikifora Radosavljevića i Danila Neradinca, koje su u Egejskom moru zarobili gusari, pa su tek posle nekoliko godina uspeli da se izbave.