04-04-2014, 09:16 PM
Nobl balovi u Tabanu
Već polovinom 18. veka balovi su postali najvažniji društveni događaji u životu srpskog prečanskog građanskog sloja. Pod uticajem "nobl balova" plemstva Habzburške monarhije prvi su ih je prihvatio vojnički stalež, naročito mlađi oficiri. Za vreme vladavine Josifa II u punoj meri su demokratizovani i stekli popularnost u "graždanstvu".
Sava Tekelija beleži da se tokom njegovih studija u Budimu, provodio kao nikad pre ni posle toga u životu, te da je gotovo svako veče išao na balove: "Subotom su Srblji držali bal 'Kod krune' u Tabanu, nedeljom smo išli u gradu, u ponedeljak rizikovali život vozeći se između santi lada do Pešte i '7 kurfiršta'. No, mladost ludost se pokazivala i u utornik kod "Belog krsta", u sredu u peštanskoj Hakerovoj sali, četvrtkom negde u gradu… i tako cele sedmice." Na jedan od peštanskih plemićkih maskenbalova Tekelija je došao odeven u tatarski kostim, na opšte oduševljenje prisutnih dama.
Svaki ceh je imao svoje "purgerske balove", priređivane o pokladama ili kad se birala nova uprava. Ceremonijal-majstor je bio tzv. predigrač, čiji je zadatak bio da svakom pridošlom kalfi nađe majstorsku ćerku za partnerku, s kojom bi odigrao prvi ples. Glavna igra je bila kolo, koje su igrali majstori i majstorice, a u pauzama tancovanja držane su mnoge prigodne zdravice. Opisujući purgerske balove u Sentandreji, Jakov Ignjatović ističe: "Nije tu bilo nikakve etikete, ali jeste učtivosti svojstvene zanatlijama i manjim trgovcima". Nadaleko su bili čuveni i balovi u Petrovaradinskom šancu.
Pored nedeljnog odlaska u crkvu balovi su bili jedina prilika da devojke zasene konkurentkinje, bolje se upoznaju s potencijalnim mladoženjama i predstave se kao poželjne udavače. Sve veći značaj balova, koji narušavaju staro patrijarhalno vaspitanje, kritikuje se u pesmi "Čistoje ogledalce", koja je krajem 18. veka pevana po gradskim sokacima:
"Vetroglava tvoja mati
ne misli ti dobra dati
Ona diže ludu glavu
i ne smotri tebi slavu
već te vodi po balovi
da ti ona kog ulovi
Troši novce bez prilike
a u kući nema dike."
Balovi su nametali i nova pravila ponašanja, a naročito umeće lepog razgovora i igre. U celoj Bačkoj bila je čuvena lepa Jela Nešković iz Novog Sada, koja je smatrana neprevaziđenim "šprehmajsterom" i "tancmajsterom" pa su u njenu slavu i pesme spevane.
Početkom 19. veka balovi su promenili svoj ideološki sklop, u program se uvode nacionalne igre i konverzacija na maternjem jeziku, pa oni postaju jedan od važnih elementara u stvaranju nacionalnog identiteta etničkih grupa Monarhije.
Svaki grad je svojim propisima ograničavao noćni život naročito omladine, pa im je u Budimu leti bilo dozvoljeno da van kuće leti ostanu do devet, a zimi samo do osam sati. Nakon toga zatvarane su varoške kapije, dućani i gostionice, muzičari su morali da oglase fajront, a za svako kršenje naređenje plaćala se globa. Ko bi se usprotivio bio je hapšen, okivan i vođen u zatvor. I pored zabrana mladi su se šuljali po sokacima, pa su šegrte optuživani da kradu voće, a kalfe da mnogo piju. Jedan nestašluk budimskih kalfi zabeležio je u svojim memoarima Sava Tekelija, koga su nagovorili da se popne na merdevine, proviri u sobu nekih devojaka i proveri da se zaiste uveče umivaju kiselim mlekom.
Međutim, Tekelija je pao s merdevina, sav se izlomio, pa je punih godinu dana morao da se oporavlja kod kuće u rodnom Aradu. Stroge su bile kazne i za nemoral, pa mÐda su mnoge javne kuće legalno radile, često su izdavane naredbe o proterivanju nekih "kurvi", koje su iz ko zna kojih sve razloga posebno bile na lošem glasu.
Krajem 18. veka postalo je popularno učlanjivanje u razna društva, pa i tajna masonska. Članovi zagrebačke lože Prudencije s nadimcima Danijel, odnosno Rubin bili su major Prodanović i kapetan Mikašinović. U karlovačkoj loži bili su episkopi Petar Petrović i Josif Jovanović Šakabenta, pod konspirativnim imenima Beniamin i Cicero. Zajedno sa Šakabentom u osječku ložu uključio se i arhimandrit manastira Krušedol, potonji mitropolit Stefan Stratimirović, zatim registrator mitropolijskog arhiva Pavle Marković, narodnocrkveni agent Stefan Novaković i upravnik srpskih škola Stefan Vujanovski.
Voleli su građani i viši stalež, naročito leti da od velikih sparina pobegnu iz grada u prirodu i prirede izlete, po ugledu na tzv. muslimanske teferiče. Odlazilo se najčešće do okolnih letnjikovaca, majura i čardaka. Ostao je izveštaj s jednog izleta mitropolita Pavla Nenadovića, nakon obavljene vizitacije fruškogorskih manastira.
Ispod ruševina kule Starog gradišta, preosovećenom su društvo pravili vikarni episkop Partenije Pavlović, igumani manastira Rakovca i obliženjg Vrdnika, seoskih knez Jovan Andrejević, vlasnik pošte u Karlovcima, te nekoliko monaha i mitropolitovih činovnika. Posluga je ponela dosta hrane i pića, a visoki crkveni jerarsi nakon svake zdravice u čast Božju, Bogorodičinu, svetog kneza Lazara, carice Marije Terezije i njene porodice, te sveštenstva i naroda, čaše su razbijali o zidine kule.
Već polovinom 18. veka balovi su postali najvažniji društveni događaji u životu srpskog prečanskog građanskog sloja. Pod uticajem "nobl balova" plemstva Habzburške monarhije prvi su ih je prihvatio vojnički stalež, naročito mlađi oficiri. Za vreme vladavine Josifa II u punoj meri su demokratizovani i stekli popularnost u "graždanstvu".
Sava Tekelija beleži da se tokom njegovih studija u Budimu, provodio kao nikad pre ni posle toga u životu, te da je gotovo svako veče išao na balove: "Subotom su Srblji držali bal 'Kod krune' u Tabanu, nedeljom smo išli u gradu, u ponedeljak rizikovali život vozeći se između santi lada do Pešte i '7 kurfiršta'. No, mladost ludost se pokazivala i u utornik kod "Belog krsta", u sredu u peštanskoj Hakerovoj sali, četvrtkom negde u gradu… i tako cele sedmice." Na jedan od peštanskih plemićkih maskenbalova Tekelija je došao odeven u tatarski kostim, na opšte oduševljenje prisutnih dama.
Svaki ceh je imao svoje "purgerske balove", priređivane o pokladama ili kad se birala nova uprava. Ceremonijal-majstor je bio tzv. predigrač, čiji je zadatak bio da svakom pridošlom kalfi nađe majstorsku ćerku za partnerku, s kojom bi odigrao prvi ples. Glavna igra je bila kolo, koje su igrali majstori i majstorice, a u pauzama tancovanja držane su mnoge prigodne zdravice. Opisujući purgerske balove u Sentandreji, Jakov Ignjatović ističe: "Nije tu bilo nikakve etikete, ali jeste učtivosti svojstvene zanatlijama i manjim trgovcima". Nadaleko su bili čuveni i balovi u Petrovaradinskom šancu.
Pored nedeljnog odlaska u crkvu balovi su bili jedina prilika da devojke zasene konkurentkinje, bolje se upoznaju s potencijalnim mladoženjama i predstave se kao poželjne udavače. Sve veći značaj balova, koji narušavaju staro patrijarhalno vaspitanje, kritikuje se u pesmi "Čistoje ogledalce", koja je krajem 18. veka pevana po gradskim sokacima:
"Vetroglava tvoja mati
ne misli ti dobra dati
Ona diže ludu glavu
i ne smotri tebi slavu
već te vodi po balovi
da ti ona kog ulovi
Troši novce bez prilike
a u kući nema dike."
Balovi su nametali i nova pravila ponašanja, a naročito umeće lepog razgovora i igre. U celoj Bačkoj bila je čuvena lepa Jela Nešković iz Novog Sada, koja je smatrana neprevaziđenim "šprehmajsterom" i "tancmajsterom" pa su u njenu slavu i pesme spevane.
Početkom 19. veka balovi su promenili svoj ideološki sklop, u program se uvode nacionalne igre i konverzacija na maternjem jeziku, pa oni postaju jedan od važnih elementara u stvaranju nacionalnog identiteta etničkih grupa Monarhije.
Svaki grad je svojim propisima ograničavao noćni život naročito omladine, pa im je u Budimu leti bilo dozvoljeno da van kuće leti ostanu do devet, a zimi samo do osam sati. Nakon toga zatvarane su varoške kapije, dućani i gostionice, muzičari su morali da oglase fajront, a za svako kršenje naređenje plaćala se globa. Ko bi se usprotivio bio je hapšen, okivan i vođen u zatvor. I pored zabrana mladi su se šuljali po sokacima, pa su šegrte optuživani da kradu voće, a kalfe da mnogo piju. Jedan nestašluk budimskih kalfi zabeležio je u svojim memoarima Sava Tekelija, koga su nagovorili da se popne na merdevine, proviri u sobu nekih devojaka i proveri da se zaiste uveče umivaju kiselim mlekom.
Međutim, Tekelija je pao s merdevina, sav se izlomio, pa je punih godinu dana morao da se oporavlja kod kuće u rodnom Aradu. Stroge su bile kazne i za nemoral, pa mÐda su mnoge javne kuće legalno radile, često su izdavane naredbe o proterivanju nekih "kurvi", koje su iz ko zna kojih sve razloga posebno bile na lošem glasu.
Krajem 18. veka postalo je popularno učlanjivanje u razna društva, pa i tajna masonska. Članovi zagrebačke lože Prudencije s nadimcima Danijel, odnosno Rubin bili su major Prodanović i kapetan Mikašinović. U karlovačkoj loži bili su episkopi Petar Petrović i Josif Jovanović Šakabenta, pod konspirativnim imenima Beniamin i Cicero. Zajedno sa Šakabentom u osječku ložu uključio se i arhimandrit manastira Krušedol, potonji mitropolit Stefan Stratimirović, zatim registrator mitropolijskog arhiva Pavle Marković, narodnocrkveni agent Stefan Novaković i upravnik srpskih škola Stefan Vujanovski.
Voleli su građani i viši stalež, naročito leti da od velikih sparina pobegnu iz grada u prirodu i prirede izlete, po ugledu na tzv. muslimanske teferiče. Odlazilo se najčešće do okolnih letnjikovaca, majura i čardaka. Ostao je izveštaj s jednog izleta mitropolita Pavla Nenadovića, nakon obavljene vizitacije fruškogorskih manastira.
Ispod ruševina kule Starog gradišta, preosovećenom su društvo pravili vikarni episkop Partenije Pavlović, igumani manastira Rakovca i obliženjg Vrdnika, seoskih knez Jovan Andrejević, vlasnik pošte u Karlovcima, te nekoliko monaha i mitropolitovih činovnika. Posluga je ponela dosta hrane i pića, a visoki crkveni jerarsi nakon svake zdravice u čast Božju, Bogorodičinu, svetog kneza Lazara, carice Marije Terezije i njene porodice, te sveštenstva i naroda, čaše su razbijali o zidine kule.