04-04-2014, 09:15 PM
Sremci se zavukli pod zemlju
Srpsko plemstvo u Habzburškoj monarhiji, uglavnom vojničko i činovničko, izniklo je iz gradskog staleža i ostalo za njega vezano, jer se ni po bogatstvu ni statusu nije bitno razlikovalo, posebno u odnosu na "graždane" slobodnih kraljevskih varoši. Posedi im nisu bili veliki, a ni dvorci reprezentativni.
Putujući po Slavoniji 18. veka Franc Taube je zabeležio: "Dvorci i plemićke kuće su veoma jadno sagrađeni, jer su vlastelini zbog strašnih i često ponavljanih turskih i tatarskih napada, postali toliko plašljivi da im se čini budalastim da u tom turskom susedstvu izvode lepe i skupe zgrade."
Jovan Tekelija je sebi kuću u Aradu podigao 1705, ali ona nije sačuvana, jer je kasnije srušena i zamenjena izduženom prizemnom kućom. Grof Jovan Branković, rođak i sekretar čuvenog letopisca Georgija Brankovića, bio je kapetan Sombora od 1723. do svoje smrti 1734. pa je u centru varoši, znatnim delom u orijentalnom stilu, podigao čitav dvorski kompleks nazvan "kaštelj".
U njemu je pored privatnih odaja postojao i prostor za iznajmljivanje trgovcima i zanatlijama, a preko puta rečice tzv. "zverinjak", gde su bile grofove konjuišnice i lovačke staje. NJegova udovica Marija je zdanje prodala lokalnim vlastima 1749. kad je Sombor dobio status slobodnog kraljevskog grada. Sličan kompleks od nekoliko zgrada imao je i oberkapetan Sekula Vitković u Petrovaradinskom šancu, današnjem Novom Sadu. Kad je grad demilitarizovan 1748. dvor je od Vitkovića, koji se preselio u Mitrovicu, otkupio Magistrat i pretvorio ga u turski han.
Drugi plemićki dvorci bili su nešto skromniji, pa su nekoliko decenija nakon zidanja rušeni i zamenjeni reprezentativnijim zdanjima. Porodica Čarnojević je između 1740. i 1770. posedovala spahiluk Futog, jedan od najvećih plemićkih latifundija toga doba u Bačkoj. Dvorac nije sačuvan, jer je imanje kupio grof Andreas Hadik, predsednik Dvorskog ratnog saveta u Beču, i sagradio 1777, po projektu poznatog petrovaradinskog inženjera Frančeska de Paola Manetha, novi dvor koji i danas postoji. Sačuvan je i dvorac, zapravo prizemna zgrada, koju su Stratimirovići podigli na svom spahiluku u Kulpinu.
Kapetana Stevana Zaka iz Stare Kanjiže za ratne zasluge carica Marija Terezija je 1751. proglasila plemićem, a taj status je istovremeno priznat i njegovoj deci Petru, Đorđu, Jovanu, Alki, Katarini i Juliji. Zajedno sa titulom dobio je spahiluk Bajša kraj Bačke Palanke, gde je podigao manji prizemni dvorac. NJegov unuk Dimitrije ga je preuredio 1818. u letnjikovac okružen bujnim parkom. Jedan od najreprezentativnijih dvoraca u stilu kasnog baroka podigla je 1793. porodica Servijski u Turskoj Kanjiži, danas Novom Kneževcu. Marko Servijski, bogati cincarski trgovac iz Novog Sada, na prvoj licitaciji komorskih dobara održanoj 1781/2. kupio spahiluk i time stekao titulu plemića.
Onovremeni letopisci su zabeležili da je u ponašanju srpskog plemstva, pa i dvorcima koji su podizali, bilo nečega skorojevićkog, nadmenog i pompeznog. Većinu dvoraca okruživali su parkovi, a naročito je bio reprezentativan onaj kraj rezidencije karlovačkih mitropolita. Međutim, Sava Tekelije beleži kako je aradski episkop Pavle Avakumović, inače sklon baštovanluku, “prekrasan park dao iseći, da bi u njemu lepo voće i kukuruze zasejao.
Obilazeći Srem 1702. opat Bonini je primetio kako su zemunice najčešći tip seoske kuće: "Ulazna vrata su toliko niska da čovek samo poguren može ući u ove plemenite i vešto sagrađene stanove. U njima je jedno malo suženje sa ognjištem. Otvoreno je na krovu kroz koji dopire jedina svetlost u ove pećine. Pored vatre imaju jednu ili dve podzemne sobe sa otvorom na vrhu.
U njima spava više porodica, a za vreme zime greju se pećima od običnog blata. Ne može se u celom Sremu naći kuća od kamena, a retke su one čija je izgradnja koštala više od 20 do 30 forinti. (Malo bolja tadašnja plata bila je oko deset — pr. prir.) Oni koji su bogatiji grade bednije kuće, kako ne bi morali da prime na prenoćište mnoge osobe koje dolaze sa strane."
U još bednijoj kuću bio je Gerasim Zelić kad se zime 1774. zatekao na Fruškoj Gori: "U toj sobici bijaše čovek, žena i dvoje male dječice, jedna krava sa teletom, jedna svinja i pas." Graničarski oficir Antun Matija Relković sa puno sarkazma u stihovima opisuje ova skromna zdanja: "Nemaš u kući stolice, ni čestite police, niti gdigod oramara, gde se hleb i drugo zatvara."
Takve kuće su podizane u Radincima, Grgurevcima, Bešenovu i drugim fruškogorskim selima, pa kad je u Irigu i okolini izbila kuga 1795. vlasti nisu ni pokušavale da ih očiste i okreče, već su ih jednostavno porušile. Samo u Irigu su spaljeno 402 ovakva uboga kućerka. Kako je vlastima bilo teško da kontroliše stanovništvo u razbacanim naseljima, preduzete su državne reforme da bi se sela ušorila. Prva planska naselja ustanovljena su 1748. za nemačke kolonizatore, a kasnije su slične regulacione mere preduzete u oblastima Vojne Granice, Slavonije i Srema.
Srpsko plemstvo u Habzburškoj monarhiji, uglavnom vojničko i činovničko, izniklo je iz gradskog staleža i ostalo za njega vezano, jer se ni po bogatstvu ni statusu nije bitno razlikovalo, posebno u odnosu na "graždane" slobodnih kraljevskih varoši. Posedi im nisu bili veliki, a ni dvorci reprezentativni.
Putujući po Slavoniji 18. veka Franc Taube je zabeležio: "Dvorci i plemićke kuće su veoma jadno sagrađeni, jer su vlastelini zbog strašnih i često ponavljanih turskih i tatarskih napada, postali toliko plašljivi da im se čini budalastim da u tom turskom susedstvu izvode lepe i skupe zgrade."
Jovan Tekelija je sebi kuću u Aradu podigao 1705, ali ona nije sačuvana, jer je kasnije srušena i zamenjena izduženom prizemnom kućom. Grof Jovan Branković, rođak i sekretar čuvenog letopisca Georgija Brankovića, bio je kapetan Sombora od 1723. do svoje smrti 1734. pa je u centru varoši, znatnim delom u orijentalnom stilu, podigao čitav dvorski kompleks nazvan "kaštelj".
U njemu je pored privatnih odaja postojao i prostor za iznajmljivanje trgovcima i zanatlijama, a preko puta rečice tzv. "zverinjak", gde su bile grofove konjuišnice i lovačke staje. NJegova udovica Marija je zdanje prodala lokalnim vlastima 1749. kad je Sombor dobio status slobodnog kraljevskog grada. Sličan kompleks od nekoliko zgrada imao je i oberkapetan Sekula Vitković u Petrovaradinskom šancu, današnjem Novom Sadu. Kad je grad demilitarizovan 1748. dvor je od Vitkovića, koji se preselio u Mitrovicu, otkupio Magistrat i pretvorio ga u turski han.
Drugi plemićki dvorci bili su nešto skromniji, pa su nekoliko decenija nakon zidanja rušeni i zamenjeni reprezentativnijim zdanjima. Porodica Čarnojević je između 1740. i 1770. posedovala spahiluk Futog, jedan od najvećih plemićkih latifundija toga doba u Bačkoj. Dvorac nije sačuvan, jer je imanje kupio grof Andreas Hadik, predsednik Dvorskog ratnog saveta u Beču, i sagradio 1777, po projektu poznatog petrovaradinskog inženjera Frančeska de Paola Manetha, novi dvor koji i danas postoji. Sačuvan je i dvorac, zapravo prizemna zgrada, koju su Stratimirovići podigli na svom spahiluku u Kulpinu.
Kapetana Stevana Zaka iz Stare Kanjiže za ratne zasluge carica Marija Terezija je 1751. proglasila plemićem, a taj status je istovremeno priznat i njegovoj deci Petru, Đorđu, Jovanu, Alki, Katarini i Juliji. Zajedno sa titulom dobio je spahiluk Bajša kraj Bačke Palanke, gde je podigao manji prizemni dvorac. NJegov unuk Dimitrije ga je preuredio 1818. u letnjikovac okružen bujnim parkom. Jedan od najreprezentativnijih dvoraca u stilu kasnog baroka podigla je 1793. porodica Servijski u Turskoj Kanjiži, danas Novom Kneževcu. Marko Servijski, bogati cincarski trgovac iz Novog Sada, na prvoj licitaciji komorskih dobara održanoj 1781/2. kupio spahiluk i time stekao titulu plemića.
Onovremeni letopisci su zabeležili da je u ponašanju srpskog plemstva, pa i dvorcima koji su podizali, bilo nečega skorojevićkog, nadmenog i pompeznog. Većinu dvoraca okruživali su parkovi, a naročito je bio reprezentativan onaj kraj rezidencije karlovačkih mitropolita. Međutim, Sava Tekelije beleži kako je aradski episkop Pavle Avakumović, inače sklon baštovanluku, “prekrasan park dao iseći, da bi u njemu lepo voće i kukuruze zasejao.
Obilazeći Srem 1702. opat Bonini je primetio kako su zemunice najčešći tip seoske kuće: "Ulazna vrata su toliko niska da čovek samo poguren može ući u ove plemenite i vešto sagrađene stanove. U njima je jedno malo suženje sa ognjištem. Otvoreno je na krovu kroz koji dopire jedina svetlost u ove pećine. Pored vatre imaju jednu ili dve podzemne sobe sa otvorom na vrhu.
U njima spava više porodica, a za vreme zime greju se pećima od običnog blata. Ne može se u celom Sremu naći kuća od kamena, a retke su one čija je izgradnja koštala više od 20 do 30 forinti. (Malo bolja tadašnja plata bila je oko deset — pr. prir.) Oni koji su bogatiji grade bednije kuće, kako ne bi morali da prime na prenoćište mnoge osobe koje dolaze sa strane."
U još bednijoj kuću bio je Gerasim Zelić kad se zime 1774. zatekao na Fruškoj Gori: "U toj sobici bijaše čovek, žena i dvoje male dječice, jedna krava sa teletom, jedna svinja i pas." Graničarski oficir Antun Matija Relković sa puno sarkazma u stihovima opisuje ova skromna zdanja: "Nemaš u kući stolice, ni čestite police, niti gdigod oramara, gde se hleb i drugo zatvara."
Takve kuće su podizane u Radincima, Grgurevcima, Bešenovu i drugim fruškogorskim selima, pa kad je u Irigu i okolini izbila kuga 1795. vlasti nisu ni pokušavale da ih očiste i okreče, već su ih jednostavno porušile. Samo u Irigu su spaljeno 402 ovakva uboga kućerka. Kako je vlastima bilo teško da kontroliše stanovništvo u razbacanim naseljima, preduzete su državne reforme da bi se sela ušorila. Prva planska naselja ustanovljena su 1748. za nemačke kolonizatore, a kasnije su slične regulacione mere preduzete u oblastima Vojne Granice, Slavonije i Srema.