04-04-2014, 09:13 PM
Kako turski doboš kaže
Egzotično je opatu Boninu izgledao život u Sremu 1702, no bio je malo gadljiv prema lokalnim svadbenim veselicama. "Slično muškarcima, žene nose belu odeždu, koja im služi kao kaput. Umesto podsuknje, omotavaju se izvezenim raznobojnim prugastim platnom od sirove vune. Košulje uz vrat ukrašene su cvetićima. Glavu omotavaju velikom maramom, a mnoge kosu dele na pletenice.
Da bi se sijale, uvek ih namažu sa puno maslaca. Na nogama, kao i muškarci, nose cipele od sirove kože ili kožnih niti. Devojke se udaju čim napune 10 ili 11 godina. Kad ženik prosi svoju dragu, daje joj jabuku, u kojoj je, zavisno od njegove sposobnosti, utisnuto mnogo metalnog novca. Veselje uz svirku frula i gajdi traje po nekoliko dana, a nekad i sedmica. Takva svečanost, naravno, ne prolazi bez velikog troška. Naročito se pije mnogo vina. Sto se nikad ne rasprema, a budući da je mali, na njemu se ne vidi gotovo ništa osim hrpe kostiju. Tako se pokazuje bogatstvo, što je za vaspitanog čoveka odbratno."
Primetio je katolički prelat i nepoverenje koje domaći živalj gaji prema strancima, pre svega zbog straha od razbojništva i zaraze. Žalio se i na neudobnost i skromnost prenoćišta kod domaćina: "Kad osoba sa strane želi da u njihovoj kući prenoći, kao krevet joj prostru malo slame ili sena pored vatre i pokrivaju jednim malim bednim pokrivačem. Ako sa sobom nema ništa, gost mora mnogo da se muči."
Na oprez prema nepoznatima upućivale su i vlasti, savetujući da se strancu provere dokumenta pre nego što se primi u dom. Obilazeći Frušku goru 1774, Gerasim Zelić piše kako je u nekom prnjavoru išao od vrata do vrata raspitujući se za put do manastira Kuveždin, ali mu niko iz kuća nije dogovarao. Neki bi samo otvorili prozore da vide ko kuca i bez reči ih zatvarali. Tek posle mnogo pokušaja, iz jedne kuće je izašao bos čovek, samo u gaćama i košulji, i pokazao mu put.
Gostoprimstvo je bilo rezervisano pre svega za pripadnike iste vere. Tako je ruski monah Vasilije Gligorovič Barski u Budimu 1724. obišao petnaestak srpskih kuća pokušavajući da nađe prenoćište. Svuda je odbijen, jer su domaćini zbog njegove pelerine mislili da je grkokatolik. Umoran i razočaran, svratio je u krčmu da popije pivo, gde je meštanin Rista Veljković otkrio da je stranac pravoslavac. Pozvao je kaluđera i njegovog saputnik na noćenje, zadržavši ga u gostima dva naredna dana. Kad je i arhimandrit Isaija Antonović potvrdio da je Barski pravoslavac, budimski Srbi su ga pozvali u svoju crkvu i tamo skupili izdašan prilog za nastavak njegovog putovanja.
Raskošne su bile svadbe u gradovima, pa je zbog preterivanja mitropolit Mojsej Putnik 1727. morao da poslanicom upozori svoju pastvu na "nepotrebne i nelepe običaje". Manje pompezno proslavljani su Božić, Uskrs i krsna slava, najznačajniji srpski porodični praznik, kada se pozivaju odabrani gosti, čije je prisustvo potvrđivalo ugled porodice i njen društveni status. Zato je posebna pažnja posvećivana pripremi i posluživanju hrane. Osion i nimalo sklon finim manirima, oberkapetan Sekula Vitković, koji je Petrovaradinskim šancem vladao kao pravi kabadahija, ipak je zbog prestiža angažovao nemačkog kuvara, izvesnog Fridriha Šuberta, za znatnu mesečnu platu od osam forinti.
Većini srednjovekovnih letopisaca na Balkanu dopadala se muzika koju su Srbi izvodili uz gajde, oboe i bubnjeve, dok su turske melodije smatrali bučnim, neprijatnim i varvarskim. "Milozvučna je to muzika koliko i kad bačvar nabija obruče na bačve", ironično je zapisao jedan. Nije bio oduševljen ni austrijski poslanik u čiju je čast domaćin, negde u okolini Paraćina 1719, priredio koncert lokalne ciganske bande. "Baš su nam bili nesnosni turski zurlaši sa svojom kreštećom muzikom i sreća je što su išli sa nama samo dok je guverner niški bio kod nas."
Pred engleskim lekarom Edvardom Braunom izveli su Sremci hajdučku igru u kojoj su "muškarci gole mačevi udarali jedan o drugi, obrtali se i podskakivali." U Beogradu je 1664. Braun bio gost kod trgovca Marka Manikata, koji je "pio kao riba, a svoje pevanje pratio udaranjem u talambas, velik kao pivski bokal bez dna". Francuz M. Kikle je, pak, nekoliko puta išao na zabave kad su svirali Cigani "na svojim ćemanetima, gitarama i tapanima".
Muzički instrumenti su korišćeni i u sasvim pragmatične svrhe, kakva je borba protiv hajduka, koji su često znali da ojade trgovačke karavane. Zato su bubnjari držali šumske straže i udaranjem u doboše obaveštavali putnike da je prolaz bezbedan. Ušli su bubnjevi i u vojne arsenale, a naročito nakon bitke kada su, kako beleži Evlija Čelebija, Turci pobedili hrišćansku vojsku i zaplenili mnogo truba i bubnjeva.
Putopisce su naročito fascinirali islamski monasi derviši, koji su živeli po strogim asketskim pravilima. "Svakog dana o večernjoj molitvi oni, stavivši jedan drugom ruku na rame, igraju u krug i viču iz sveg glasa, da nadaleko odjekuje: 'nema drugog boga osim Alaha'. Toliko se zanesu da padnu u trans, voda sa njih poteče, a svima im pøÕna na usta izbije. Od velikog premaranja padaju jedan za drugim."
Egzotično je opatu Boninu izgledao život u Sremu 1702, no bio je malo gadljiv prema lokalnim svadbenim veselicama. "Slično muškarcima, žene nose belu odeždu, koja im služi kao kaput. Umesto podsuknje, omotavaju se izvezenim raznobojnim prugastim platnom od sirove vune. Košulje uz vrat ukrašene su cvetićima. Glavu omotavaju velikom maramom, a mnoge kosu dele na pletenice.
Da bi se sijale, uvek ih namažu sa puno maslaca. Na nogama, kao i muškarci, nose cipele od sirove kože ili kožnih niti. Devojke se udaju čim napune 10 ili 11 godina. Kad ženik prosi svoju dragu, daje joj jabuku, u kojoj je, zavisno od njegove sposobnosti, utisnuto mnogo metalnog novca. Veselje uz svirku frula i gajdi traje po nekoliko dana, a nekad i sedmica. Takva svečanost, naravno, ne prolazi bez velikog troška. Naročito se pije mnogo vina. Sto se nikad ne rasprema, a budući da je mali, na njemu se ne vidi gotovo ništa osim hrpe kostiju. Tako se pokazuje bogatstvo, što je za vaspitanog čoveka odbratno."
Primetio je katolički prelat i nepoverenje koje domaći živalj gaji prema strancima, pre svega zbog straha od razbojništva i zaraze. Žalio se i na neudobnost i skromnost prenoćišta kod domaćina: "Kad osoba sa strane želi da u njihovoj kući prenoći, kao krevet joj prostru malo slame ili sena pored vatre i pokrivaju jednim malim bednim pokrivačem. Ako sa sobom nema ništa, gost mora mnogo da se muči."
Na oprez prema nepoznatima upućivale su i vlasti, savetujući da se strancu provere dokumenta pre nego što se primi u dom. Obilazeći Frušku goru 1774, Gerasim Zelić piše kako je u nekom prnjavoru išao od vrata do vrata raspitujući se za put do manastira Kuveždin, ali mu niko iz kuća nije dogovarao. Neki bi samo otvorili prozore da vide ko kuca i bez reči ih zatvarali. Tek posle mnogo pokušaja, iz jedne kuće je izašao bos čovek, samo u gaćama i košulji, i pokazao mu put.
Gostoprimstvo je bilo rezervisano pre svega za pripadnike iste vere. Tako je ruski monah Vasilije Gligorovič Barski u Budimu 1724. obišao petnaestak srpskih kuća pokušavajući da nađe prenoćište. Svuda je odbijen, jer su domaćini zbog njegove pelerine mislili da je grkokatolik. Umoran i razočaran, svratio je u krčmu da popije pivo, gde je meštanin Rista Veljković otkrio da je stranac pravoslavac. Pozvao je kaluđera i njegovog saputnik na noćenje, zadržavši ga u gostima dva naredna dana. Kad je i arhimandrit Isaija Antonović potvrdio da je Barski pravoslavac, budimski Srbi su ga pozvali u svoju crkvu i tamo skupili izdašan prilog za nastavak njegovog putovanja.
Raskošne su bile svadbe u gradovima, pa je zbog preterivanja mitropolit Mojsej Putnik 1727. morao da poslanicom upozori svoju pastvu na "nepotrebne i nelepe običaje". Manje pompezno proslavljani su Božić, Uskrs i krsna slava, najznačajniji srpski porodični praznik, kada se pozivaju odabrani gosti, čije je prisustvo potvrđivalo ugled porodice i njen društveni status. Zato je posebna pažnja posvećivana pripremi i posluživanju hrane. Osion i nimalo sklon finim manirima, oberkapetan Sekula Vitković, koji je Petrovaradinskim šancem vladao kao pravi kabadahija, ipak je zbog prestiža angažovao nemačkog kuvara, izvesnog Fridriha Šuberta, za znatnu mesečnu platu od osam forinti.
Većini srednjovekovnih letopisaca na Balkanu dopadala se muzika koju su Srbi izvodili uz gajde, oboe i bubnjeve, dok su turske melodije smatrali bučnim, neprijatnim i varvarskim. "Milozvučna je to muzika koliko i kad bačvar nabija obruče na bačve", ironično je zapisao jedan. Nije bio oduševljen ni austrijski poslanik u čiju je čast domaćin, negde u okolini Paraćina 1719, priredio koncert lokalne ciganske bande. "Baš su nam bili nesnosni turski zurlaši sa svojom kreštećom muzikom i sreća je što su išli sa nama samo dok je guverner niški bio kod nas."
Pred engleskim lekarom Edvardom Braunom izveli su Sremci hajdučku igru u kojoj su "muškarci gole mačevi udarali jedan o drugi, obrtali se i podskakivali." U Beogradu je 1664. Braun bio gost kod trgovca Marka Manikata, koji je "pio kao riba, a svoje pevanje pratio udaranjem u talambas, velik kao pivski bokal bez dna". Francuz M. Kikle je, pak, nekoliko puta išao na zabave kad su svirali Cigani "na svojim ćemanetima, gitarama i tapanima".
Muzički instrumenti su korišćeni i u sasvim pragmatične svrhe, kakva je borba protiv hajduka, koji su često znali da ojade trgovačke karavane. Zato su bubnjari držali šumske straže i udaranjem u doboše obaveštavali putnike da je prolaz bezbedan. Ušli su bubnjevi i u vojne arsenale, a naročito nakon bitke kada su, kako beleži Evlija Čelebija, Turci pobedili hrišćansku vojsku i zaplenili mnogo truba i bubnjeva.
Putopisce su naročito fascinirali islamski monasi derviši, koji su živeli po strogim asketskim pravilima. "Svakog dana o večernjoj molitvi oni, stavivši jedan drugom ruku na rame, igraju u krug i viču iz sveg glasa, da nadaleko odjekuje: 'nema drugog boga osim Alaha'. Toliko se zanesu da padnu u trans, voda sa njih poteče, a svima im pøÕna na usta izbije. Od velikog premaranja padaju jedan za drugim."