04-04-2014, 09:10 PM
Beogradski jad i bijeda
Kad je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, skrivenu pod zemljom. Pošto je nije našao, pod pretnjom strogih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "po troje ni četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".
Kako se Osmansko carsko širilo po Starom kontinentu, evropski vladari, i zbog straha, bili su primorani da na njega obraćaju veliku pažnju. Putujući na Portu, diplomatski predstavnici su beležili i detalje iz života porobljenih hrišćanskih naroda. Putopisci su u 16. veku najčešće posećivali manastir Mileševu i beležili kako u njemu živi 50-60 monaha, koji se bave poljoprivredom i uživaju privilegije kod turskih vlasti. "Ti kaluđeri duge kose, odjeveni u mrkosive suknene haljine, vode čist i umjeren život i time druge svećenike i redovnike daleko nadkriljuju. Manastir je dobro očuvan, osobito crkva sa slikama, koje su većinom na grčki način srebrom ovjenčane, vrlo bogato nakićene, kao što sam u malo krišćanskih crkava vidio. Sve je to od Turaka do dana današnjeg netaknuto ostalo." Po dobrim uslovima i velikom bratstvu pominje se i Ravanica, u kojoj je bilo čak 300 kaluđera.
Samo 40 godina kasnije, 1611. jedan francuski putnik beleži da je Mileševa siromašni manastir sa dvadesetak kaluđera, "koji su jadno odjeveni i žive po siromaški". Patrijarh Pajsije piše kako su spaljene mošti svetog Save 1594. nakon velikih bitaka vođenih oko Đera, u Ugarskoj. 'Neki beg Arbanas poukom đavolskom, koji od iskona mrzi dobro, dođe prezimi u Beogradu kod serdara Sinan-paše. Stalno ga je na zlo navodio govoreći: 'Veruju Turci svetom Savi i krste se.' I posla serdar vojnike u Mileševu neočekivano, oni poharaše raku svetu sa moštima, odnesoše ih u Beograd i spališe 27. aprila na polju Vračarevu."
Već u prvoj polovini 16. veka većina manastira je izgubila svoja imanja i dospela u siromaštvo, pa Đenovljanin Meravino piše: "Turci, ako kaluđere i sveštenike ne pobiju, a oni ih liše svake moći i načine ih bednim. Sa crkva poskidaju sva zvona i odnesu ostali nakit i pribor crkveni. Te crkve pretvaraju posle u džamije. Hrišćanima ostavljaju samo nekolike i to niske, sirotinjske crkvice, u kojima im je dozvoljeno da službu služe, ali samo tihim glasom. Kad se ove crkvice usled zemljotresa, vatre ili od starosti poruše, hrišćani ih ne smedu opravljati, osim ako sa velikim novce na to pravo dobiju." Češki je istoričar Hans Dernšvam, putujući dolinom Morave, "pokraj puta primetio jednu rđavo ograđenu drvenu građevinu pokrivenu trskom, a na njoj veliki krst, što treba da je srpska crkva". Mnogi putnici su žalili i što u Srbiji nema crkvenih zvona, pa upotrebljavaju klepala, drvena zvona, duge i debele grede i "čekić kojim udaraju o komad gvožđa na užetu". U mnogim manastirima i dalje su prepisivane bogoslužbene knjige, a mlađi su od iskusnih monaha kroz svakodnevnu praksu učili pojanje.
Prolazeći kroz Beograd 1573, nemački duhovnik Stefan Gerlah piše da u "prvom delu varoši, na Savi stanuju mnogi Cigani i biedni Srbi", koji imaju samo jednu crkvu sv. arhangela Mihaila. Najbliža škola im je u manastiru Hopovo. "Narod čak ne razume sve što im sveštenik tokom službe govori, neki znaju samo 'Oče naš'." Jedan francuski putopisac je zabeležio kako "u krajevima oko Beograda ima 12.000 katolika, a u čitavoj Srbiji još pet hiljada". Kada je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, koja je bila skrivena pod zemljom, a imala je čak i male orgulje. Pošto je nije našao, pod pretnjom velikih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "ni po troje, ni po četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".
Odlaskom vlastele u Ugarsku i na zapad, opusteli su zamkovi i despotske kuće, pa više nije bilo onih koji bi pozivali dubovačke ili ugarske muzičare na svoje porodične svetkovine. "Glumci, skromasi, svirači, špilmani" i drugi umetnici viteškog doba posle pada despotovine izgubili su svoje stalne slušaoce i mecene, među Srbima, koji su tokom osmanlijske vladavine uglavnom živeli po selima. Oni su tokom praznika pevali kolede, lazarice, jerfemije, kraljice, dodole, krstonoše i đurđevdanske pesme.
Putujući po Balkanu, flamanski humanista A. G. Bebekijus je 1555. bio iznenađen pogrebnim običajima, koje je video na sahrani nekog utopljenika u jednom selu kraj Jagodine: "Mrtvac je ležao u crkvi sa otkrivenim licem. Pored njega staviše nešto jela, hleba, mesa i jedan sud s vinom. Žena pokojnikova i kći stajahu obučene u čisto odelo; kći je nosila na glavi nekakvu kapu sa paunovim perjem. Poslednji dar kojim je žena muža darivala bila je crvena mala kapa kakvu kod nas devojke gospodskoga roda nose. Slušali smo i njihova naricanja, kako sa žalosnim glasom pokojnika pitaju: Šta smo ti mi nažao učinile da tako s nama uradiš? Da li te u čemu gde ne poslušasmo? U čemu li ti po volji ne učinismo, te nas tako samohrane i u bedi ostavljaš?" Primetio je tom prilikom i da je srpski sveštvenik bio obučen kao običan seljak, "noge su mu bile gole do iznad kolena i od drugih seljaka se razlikovao samo po kapi i dugoj kosi, koja mu je visila preko ramena".
Kad je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, skrivenu pod zemljom. Pošto je nije našao, pod pretnjom strogih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "po troje ni četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".
Kako se Osmansko carsko širilo po Starom kontinentu, evropski vladari, i zbog straha, bili su primorani da na njega obraćaju veliku pažnju. Putujući na Portu, diplomatski predstavnici su beležili i detalje iz života porobljenih hrišćanskih naroda. Putopisci su u 16. veku najčešće posećivali manastir Mileševu i beležili kako u njemu živi 50-60 monaha, koji se bave poljoprivredom i uživaju privilegije kod turskih vlasti. "Ti kaluđeri duge kose, odjeveni u mrkosive suknene haljine, vode čist i umjeren život i time druge svećenike i redovnike daleko nadkriljuju. Manastir je dobro očuvan, osobito crkva sa slikama, koje su većinom na grčki način srebrom ovjenčane, vrlo bogato nakićene, kao što sam u malo krišćanskih crkava vidio. Sve je to od Turaka do dana današnjeg netaknuto ostalo." Po dobrim uslovima i velikom bratstvu pominje se i Ravanica, u kojoj je bilo čak 300 kaluđera.
Samo 40 godina kasnije, 1611. jedan francuski putnik beleži da je Mileševa siromašni manastir sa dvadesetak kaluđera, "koji su jadno odjeveni i žive po siromaški". Patrijarh Pajsije piše kako su spaljene mošti svetog Save 1594. nakon velikih bitaka vođenih oko Đera, u Ugarskoj. 'Neki beg Arbanas poukom đavolskom, koji od iskona mrzi dobro, dođe prezimi u Beogradu kod serdara Sinan-paše. Stalno ga je na zlo navodio govoreći: 'Veruju Turci svetom Savi i krste se.' I posla serdar vojnike u Mileševu neočekivano, oni poharaše raku svetu sa moštima, odnesoše ih u Beograd i spališe 27. aprila na polju Vračarevu."
Već u prvoj polovini 16. veka većina manastira je izgubila svoja imanja i dospela u siromaštvo, pa Đenovljanin Meravino piše: "Turci, ako kaluđere i sveštenike ne pobiju, a oni ih liše svake moći i načine ih bednim. Sa crkva poskidaju sva zvona i odnesu ostali nakit i pribor crkveni. Te crkve pretvaraju posle u džamije. Hrišćanima ostavljaju samo nekolike i to niske, sirotinjske crkvice, u kojima im je dozvoljeno da službu služe, ali samo tihim glasom. Kad se ove crkvice usled zemljotresa, vatre ili od starosti poruše, hrišćani ih ne smedu opravljati, osim ako sa velikim novce na to pravo dobiju." Češki je istoričar Hans Dernšvam, putujući dolinom Morave, "pokraj puta primetio jednu rđavo ograđenu drvenu građevinu pokrivenu trskom, a na njoj veliki krst, što treba da je srpska crkva". Mnogi putnici su žalili i što u Srbiji nema crkvenih zvona, pa upotrebljavaju klepala, drvena zvona, duge i debele grede i "čekić kojim udaraju o komad gvožđa na užetu". U mnogim manastirima i dalje su prepisivane bogoslužbene knjige, a mlađi su od iskusnih monaha kroz svakodnevnu praksu učili pojanje.
Prolazeći kroz Beograd 1573, nemački duhovnik Stefan Gerlah piše da u "prvom delu varoši, na Savi stanuju mnogi Cigani i biedni Srbi", koji imaju samo jednu crkvu sv. arhangela Mihaila. Najbliža škola im je u manastiru Hopovo. "Narod čak ne razume sve što im sveštenik tokom službe govori, neki znaju samo 'Oče naš'." Jedan francuski putopisac je zabeležio kako "u krajevima oko Beograda ima 12.000 katolika, a u čitavoj Srbiji još pet hiljada". Kada je Mehmed-paša u Beogradu porušio sinagogu i tri pravoslavne crkve, bezuspešno je tražio dubrovačku, koja je bila skrivena pod zemljom, a imala je čak i male orgulje. Pošto je nije našao, pod pretnjom velikih novčanih i zatvorskih kazni zabranio je katolicima da se "ni po troje, ni po četvoro ne smeju okupljati zbog molitve".
Odlaskom vlastele u Ugarsku i na zapad, opusteli su zamkovi i despotske kuće, pa više nije bilo onih koji bi pozivali dubovačke ili ugarske muzičare na svoje porodične svetkovine. "Glumci, skromasi, svirači, špilmani" i drugi umetnici viteškog doba posle pada despotovine izgubili su svoje stalne slušaoce i mecene, među Srbima, koji su tokom osmanlijske vladavine uglavnom živeli po selima. Oni su tokom praznika pevali kolede, lazarice, jerfemije, kraljice, dodole, krstonoše i đurđevdanske pesme.
Putujući po Balkanu, flamanski humanista A. G. Bebekijus je 1555. bio iznenađen pogrebnim običajima, koje je video na sahrani nekog utopljenika u jednom selu kraj Jagodine: "Mrtvac je ležao u crkvi sa otkrivenim licem. Pored njega staviše nešto jela, hleba, mesa i jedan sud s vinom. Žena pokojnikova i kći stajahu obučene u čisto odelo; kći je nosila na glavi nekakvu kapu sa paunovim perjem. Poslednji dar kojim je žena muža darivala bila je crvena mala kapa kakvu kod nas devojke gospodskoga roda nose. Slušali smo i njihova naricanja, kako sa žalosnim glasom pokojnika pitaju: Šta smo ti mi nažao učinile da tako s nama uradiš? Da li te u čemu gde ne poslušasmo? U čemu li ti po volji ne učinismo, te nas tako samohrane i u bedi ostavljaš?" Primetio je tom prilikom i da je srpski sveštvenik bio obučen kao običan seljak, "noge su mu bile gole do iznad kolena i od drugih seljaka se razlikovao samo po kapi i dugoj kosi, koja mu je visila preko ramena".