04-04-2014, 09:05 PM
I žene su volele da puše
Nije islamskim teolozima smetalo ispijanje kafe u kućama, već kafana kao javna institucija, u kojoj su se okupljali nezadovoljnici, odlazeći u nju radije nego u džamiju. Kako nije bilo moguće pronaći u šerijatu pravne argumente da se kafa proglasi toksičnom i anatemiše, poput vina, providno opravdanje je pronađeno u Kuranu, koji zabranjuje korišćenje ugljenisanog jela, a zrna kafe su prženjem, navodno, ugljenisana. Ipak, od sultanove dozvole iz 1592. sam napitak više nije napadan, nego kafane, moralnim i političkim argumentima. Povremene zabrane su bile kratkotrajne i često ograničene samo na određena područja, pa su nove nicale brže nego što su stare zamandaljene.
Za duvan je pronađeno više razloga za zabranu: doneli su ga stranci, omamljuje, neprijatan je, nepristojno ga je pušiti, "njegov neugodan miris smeta muslimanima i poštovanim anđelima", odvlači od vršenja verskih obreda, izaziva lenjost, rasipništvo, naklonost prema grešnicima, prlja, može da izazove požar… Evo šta Ibrahim Pečevi, prosečno obrazovani intelektualac pisarsko-vojničke karijere, piše o duvanu: "Kafane su bile pune dima od preteranog pušenja besposličara i danguba, u toj meri da se ljudi u njima nisu mogli razaznati. U čaršiji i na bazarima nisu ispuštali lule iz ruke, duvajući dim jedan drugom u lice. Cela mahala je zaudarala. Ružan miris duvana uvlačio se u bradu, kapu, odeću, pa i u celu kuću. Prostirke, nameštaj i postelje progorene su na pojedinim mestima, a svaki kutak kuće uprljan je pepelom. Posle sna, pod uticajem neugodnog zadaha čovek dolazi u stanje da ne može raditi." O kafi i duvanu pisani su i hvalospevi uživanju, pa je jedan mistični pesnik sročio kako je "duvan bez kafe kao seks bez strasti, kafa bez hašiša kao kuća bez pendžera, dok je hašiš bez duvana kao kuća bez duvara".
Sultan Murat IV je naredio da se u svim provincijama postave ljudi koji će "tajno i javno" kontrolisati zabranu pušenja, ulaziti u kuće i bez milosti hvatati svakog ko imalo "smrdi na duvan", ma kom staležu pripadao. Krivci su vešani na licu mesta. Drakonske kazne i zabrane kafana trajno su ukinute nakon poraza koje su Osmanlije pretrpele u ratu sa Svetom ligom 1688. Moralne preporuke muslimanskih ulema nisu imale nikakve posledice po Srbe, ali su se sultanova naređenja i na njih odnosila.
Srpska elita je, povodeći se za svojim osmanskim uzorima, odmah počela da troši kafu i duvan u znatnim količinama, o čemu govore i troškovnici mitropolitskih i episkopskih dvorova. Beogradski mitropoliti Mojsej Petrović i Vikentije Jovanović, koji su stolovali tokom kratkotrajne austrijske vlasti početkom 18. veka, naručivali su duvan za lečenje i ušmrkavanje, dok su za niškog mitropolita Joanikija redovno kupovani kahva, fildžani i čibuci. A imao je preosvećeni i na koga da se ugleda - uzor su mu mogli biti i sami vaseljenski patrijarsi.
Cvilizacijski šok doživeo je arhimandrit Gerasim Zelić, došavši iz Dalmacije 1784. u Jerusalim, kada je zatekao orijentalnu atmosferu na prijemu kod patrijarha: "Uvedoše nas u jednu veliku salu, gde ugledam šest lica sa bradom i šest svetovnih, đe sjede s prekrštenim nogama i s čibucima u ustima, dugačkim četiri do pet lakata. Zatim arhiđakon donese kafu bez šećera. Za svakim dimom srču kafu, a ja se od muke krvavo znojim, ne mogavši ni dim od duvana trpiti, a kamoli čibuk u usta metnuti. Jer do tad sam bio zakleti neprijatelj luledžija, no sad sam u Patrijaršiji prvi put morao lulu zapalit, bojeći se da mi za zlo ne prime." Dok se u Zapadnoj Evropi ustalilo mišljenje da pušenje lule nimalo ne pristaje dami, već eventualno prostitutkama koje na ulici ili u gostionici dočekuju svoje mušterije, u Osmanskom carstvu nije bilo nikakvih prepreka da i žene uživaju u duvanu, samo to nisu smele raditi van kuće ili hamama.
Zemljana lula je omogućila da se pušenje brzo proširi među mornarima, lučkim radnicima i vojnicima (bile su toliko jeftine da su i najsiromašniji svakog meseca mogli priuštiti novu lulu). Viši društveni slojevi na Zapadu su se opredelili za finiju, ali i skuplju varijantu - ušmrkivanje duvanskog praha. Novoj modi nije odeleo ni sam srpski crkveni vrh, a po ugledu na njega i srednji stalež. Carica Marija Terezija je velikodušno delila zlatne burmutice srpskim vladikama, pa je jednu od njih vršački episkop Vikentije Popović 1778. darovao manastiru Šišatovac, jer ni kaluđeri nisu duvan izbegavali. Ipak, burmut se, kako je zabeleženo 1726, u beogradskom mitropolitskom dvoru trošio u ograničenim količinama. Kod Osmanlija, pak, šmrkanje nije bilo tako prestižno. Srbi su najčešće pušili na lule duge oko metar i po, pa je dim bio mlak. Imali su ti čibuci i drugu namenu - u Crnoj Gori su govorili da se "žena bije čibukom, a ljudi nožem ili puškom". Udarac čibukom smatran je krajnjom uvredom, koja se kažnjavala sa 50 cekina oštećenom i još toliko globe.
Nije islamskim teolozima smetalo ispijanje kafe u kućama, već kafana kao javna institucija, u kojoj su se okupljali nezadovoljnici, odlazeći u nju radije nego u džamiju. Kako nije bilo moguće pronaći u šerijatu pravne argumente da se kafa proglasi toksičnom i anatemiše, poput vina, providno opravdanje je pronađeno u Kuranu, koji zabranjuje korišćenje ugljenisanog jela, a zrna kafe su prženjem, navodno, ugljenisana. Ipak, od sultanove dozvole iz 1592. sam napitak više nije napadan, nego kafane, moralnim i političkim argumentima. Povremene zabrane su bile kratkotrajne i često ograničene samo na određena područja, pa su nove nicale brže nego što su stare zamandaljene.
Za duvan je pronađeno više razloga za zabranu: doneli su ga stranci, omamljuje, neprijatan je, nepristojno ga je pušiti, "njegov neugodan miris smeta muslimanima i poštovanim anđelima", odvlači od vršenja verskih obreda, izaziva lenjost, rasipništvo, naklonost prema grešnicima, prlja, može da izazove požar… Evo šta Ibrahim Pečevi, prosečno obrazovani intelektualac pisarsko-vojničke karijere, piše o duvanu: "Kafane su bile pune dima od preteranog pušenja besposličara i danguba, u toj meri da se ljudi u njima nisu mogli razaznati. U čaršiji i na bazarima nisu ispuštali lule iz ruke, duvajući dim jedan drugom u lice. Cela mahala je zaudarala. Ružan miris duvana uvlačio se u bradu, kapu, odeću, pa i u celu kuću. Prostirke, nameštaj i postelje progorene su na pojedinim mestima, a svaki kutak kuće uprljan je pepelom. Posle sna, pod uticajem neugodnog zadaha čovek dolazi u stanje da ne može raditi." O kafi i duvanu pisani su i hvalospevi uživanju, pa je jedan mistični pesnik sročio kako je "duvan bez kafe kao seks bez strasti, kafa bez hašiša kao kuća bez pendžera, dok je hašiš bez duvana kao kuća bez duvara".
Sultan Murat IV je naredio da se u svim provincijama postave ljudi koji će "tajno i javno" kontrolisati zabranu pušenja, ulaziti u kuće i bez milosti hvatati svakog ko imalo "smrdi na duvan", ma kom staležu pripadao. Krivci su vešani na licu mesta. Drakonske kazne i zabrane kafana trajno su ukinute nakon poraza koje su Osmanlije pretrpele u ratu sa Svetom ligom 1688. Moralne preporuke muslimanskih ulema nisu imale nikakve posledice po Srbe, ali su se sultanova naređenja i na njih odnosila.
Srpska elita je, povodeći se za svojim osmanskim uzorima, odmah počela da troši kafu i duvan u znatnim količinama, o čemu govore i troškovnici mitropolitskih i episkopskih dvorova. Beogradski mitropoliti Mojsej Petrović i Vikentije Jovanović, koji su stolovali tokom kratkotrajne austrijske vlasti početkom 18. veka, naručivali su duvan za lečenje i ušmrkavanje, dok su za niškog mitropolita Joanikija redovno kupovani kahva, fildžani i čibuci. A imao je preosvećeni i na koga da se ugleda - uzor su mu mogli biti i sami vaseljenski patrijarsi.
Cvilizacijski šok doživeo je arhimandrit Gerasim Zelić, došavši iz Dalmacije 1784. u Jerusalim, kada je zatekao orijentalnu atmosferu na prijemu kod patrijarha: "Uvedoše nas u jednu veliku salu, gde ugledam šest lica sa bradom i šest svetovnih, đe sjede s prekrštenim nogama i s čibucima u ustima, dugačkim četiri do pet lakata. Zatim arhiđakon donese kafu bez šećera. Za svakim dimom srču kafu, a ja se od muke krvavo znojim, ne mogavši ni dim od duvana trpiti, a kamoli čibuk u usta metnuti. Jer do tad sam bio zakleti neprijatelj luledžija, no sad sam u Patrijaršiji prvi put morao lulu zapalit, bojeći se da mi za zlo ne prime." Dok se u Zapadnoj Evropi ustalilo mišljenje da pušenje lule nimalo ne pristaje dami, već eventualno prostitutkama koje na ulici ili u gostionici dočekuju svoje mušterije, u Osmanskom carstvu nije bilo nikakvih prepreka da i žene uživaju u duvanu, samo to nisu smele raditi van kuće ili hamama.
Zemljana lula je omogućila da se pušenje brzo proširi među mornarima, lučkim radnicima i vojnicima (bile su toliko jeftine da su i najsiromašniji svakog meseca mogli priuštiti novu lulu). Viši društveni slojevi na Zapadu su se opredelili za finiju, ali i skuplju varijantu - ušmrkivanje duvanskog praha. Novoj modi nije odeleo ni sam srpski crkveni vrh, a po ugledu na njega i srednji stalež. Carica Marija Terezija je velikodušno delila zlatne burmutice srpskim vladikama, pa je jednu od njih vršački episkop Vikentije Popović 1778. darovao manastiru Šišatovac, jer ni kaluđeri nisu duvan izbegavali. Ipak, burmut se, kako je zabeleženo 1726, u beogradskom mitropolitskom dvoru trošio u ograničenim količinama. Kod Osmanlija, pak, šmrkanje nije bilo tako prestižno. Srbi su najčešće pušili na lule duge oko metar i po, pa je dim bio mlak. Imali su ti čibuci i drugu namenu - u Crnoj Gori su govorili da se "žena bije čibukom, a ljudi nožem ili puškom". Udarac čibukom smatran je krajnjom uvredom, koja se kažnjavala sa 50 cekina oštećenom i još toliko globe.