04-04-2014, 09:01 PM
Kahvana je srpska sudbina
"Kad se raspremi sto posle jela svi čekaju da im se donese kafa. I veoma promućuran čovek teško bi raspoznao čega ima više u toj smesi — crnila ili gočine. Umešnost je u tome da se pije iz male porcelanske šoljice, ali toliko vruće da ju je gotovo nemoguće držati u ruci.
Divota ih je posmatrati kako dok piju krive usta i prave grimase, a to čine, jer nema nikakvog efekta, ako kafa nije vrela… Kod njih je dobro što je tu svako lepo ugošćen, ali mi se ne sviđa što svaki debeli konjušar biva ravan gospodinu, traži mu lulu ili dodaje svoju. I posle dva-tri dima daje lulu dalje, sa gomilom svoje pljuvačke na njoj."
Ovako je francuski putopisac A. Pule 1658, dosta teatralno i groteskno opisao svoj prvi susret sa kafom i duvanom u nekom saraju kraj Mostara, gde mu se nije dopala ni demokratska atmosfera koja je u njemu vladala. U to vreme, dok su kafa, a naročito duvan, bili gotovo nepoznati na zapadu Evrope ili su, pak, tretirani kao naučne zanimljivost, one su uveliko stigle i u najzabitije balkanske varoši.
No, ni islamski Istok nije lako prihvatio kafane, jer su remetile dotadašnje ustaljene društvene norme ponašanja, kako među Srbima, tako i muslimanima. Čak i skromne, trošne potleušice su posedovale pribor za kafu, a već 1591. osmanski hroničar posetio je u Sarajevu "bogato uređenu kahvanu u koju zalaze i Turci i đauri." (Poređenja radi prva klasična kafana, dakle ne krčma ili mehana, otvorena je u Veneciji 1640, Marseju 1644, Oksfordu 1650, Beču godinu dana kasnije, Londonu 1652, Holandiji 1663, a Parizu tek 1672.).
Duvan, koji je francuski ambasador u Partugaliji Žan Nikot 1560. preporučio Katarini Mediči kao lek protiv migrene, stigao je u Osmansko carstvo 1600, kako beleži hroničar Ibrahim Pečevi, a doneli su ga "engleski nevernici tvrdeći da leči neke bolesti vlage". Mada je beogradski muftija Munirija tvrdio da upotreba duvana nije primerena muslimanima, on je na Balkanu ne samo pušen, i u skrajnutim kasabama kakvo je bilo ondašnje Prokuplje, već i uveliko gajen.
Prvi su kafu počeli da piju derviši, čak i u džamijama, jer im je omogućavala da ostanu budni tokom svojih dugih noćnih obreda i postignu mistične zanose radi potpunijeg približavanja Alaha. NJihov red se širio po celoj državi, a kafa je postala i svetovni napitak najširih masa. Naime, muslimanima je, zbog točenja alkoholnih pića, bilo strogo zabranjeno da odlaze u krčme i mehanine, pa su kafane postale prva javna mesta gde su se mogli družiti i razonoditi. Mada je kafa pripremana i po kućama, "brza" se mogla dobiti i na sokacima, gde su je ulični prodavci kuvali na maloj špiritusnoj grejalici, pravi ćeif (zadovoljstvo) postizao se jedino u ritualno laganom ispijanju, što je stvorilo od kafane prave institucije.
Žene su osim kod kuće, fildžane kafe mogle ispijati i u hamamima (javnim kupatilima), gde su odlazile jednom ili dva puta nedeljno, pa je pored kupanja, pretresanje gradskih vesti i smišljanja skandala, znalo da potraje po nekoliko sati. U Beogradu je polovinom 18. veka radilo najmanje 20 kafana, pretežno u muslimanskoj Vodenoj varoši na Savi, dok je hroničar Mula Mustafa Bešeskija zabeležio da je u katastrofalnom požaru, koji je zahvatio znatan deo Sarajeva, izgorelo i bar 60 kahvana. Njihov izgled prilagođavao se vrsti posetilaca, pa se većina nije razlikovala od običnog trošnog, naherenog dućana.
U većim gradovima bilo je luksuznih i prostranih zdanja, duborezom ukrašenih zidova i tavanica, s mnoštvom prozora i često raskošnom fontanom u središnom delu. Posebno privlačna mesta bili su vidikovci, rečne obale i izletište, gde su podizane kafane otvorenog tipa. Na Evliju Čelebiju je je poseban utisak ostavila ona u Iloku: "Nalazi se glavnoj ulice u vanjskoj tvrđavi, pred Čaršijskom džamijom, i ima prelijep vidik. S jedne strane te krasote od kafane je odličan trgovački han, koji je kao neki bezistan ovog šehera."
Kafane su promenile i noćni izgled grada, jer su do tada, već nakon prvog sumraka, bile osvetljene samo džamije i to mahom u vreme verskih praznika. "Noću se ovde pali mnoštvo lampi, koje se u staklenim posudama na konopcima spuštaju sa krovova, tako da vise u krugovima", zabeležio je jedan Englez. Poremećeni su i dotadašnji okviri društvenog života, koji se do tad noću odvijao jedino u tekijama i, povremeno, džamijama, jer su se na jednom mestu okupljali ljudi iz nespojivih socijalnih, ekonomskih i kulturnih kategorija. Dokoličarili su svi "od cara do govedara", jedni kraj drugih kadije, besposličari, imami, mujezini i drugi verski velikodostojnici.
Međutim, kafane su ubrzo postajala toliko tesne da u njima više nije moglo ni da se stoji, a kamoli sedi. Mustafa Ali je još 1600. ocenio kafane kao prostor u koji sjedinjuje krajnosti "jer pošto okupljaju dobre i loše", one su izvorišta "vrhunskog duha, ali i gluposti". Za siromašne je imao razumevanja jer "nemaju ni kuće ni skloništa, gde se mogu okupljati za tako malo novca", ali je osuđivao gradski lumpenproletarijat, "nepopravljive protuve", nasilnike i večno dokone askere. Srbima svakako nije bio zabranjivan ulazak u kafane otvorene u pretežno muslimanskim mahalama, ali su sami morali da snose i rizik.
"Kad se raspremi sto posle jela svi čekaju da im se donese kafa. I veoma promućuran čovek teško bi raspoznao čega ima više u toj smesi — crnila ili gočine. Umešnost je u tome da se pije iz male porcelanske šoljice, ali toliko vruće da ju je gotovo nemoguće držati u ruci.
Divota ih je posmatrati kako dok piju krive usta i prave grimase, a to čine, jer nema nikakvog efekta, ako kafa nije vrela… Kod njih je dobro što je tu svako lepo ugošćen, ali mi se ne sviđa što svaki debeli konjušar biva ravan gospodinu, traži mu lulu ili dodaje svoju. I posle dva-tri dima daje lulu dalje, sa gomilom svoje pljuvačke na njoj."
Ovako je francuski putopisac A. Pule 1658, dosta teatralno i groteskno opisao svoj prvi susret sa kafom i duvanom u nekom saraju kraj Mostara, gde mu se nije dopala ni demokratska atmosfera koja je u njemu vladala. U to vreme, dok su kafa, a naročito duvan, bili gotovo nepoznati na zapadu Evrope ili su, pak, tretirani kao naučne zanimljivost, one su uveliko stigle i u najzabitije balkanske varoši.
No, ni islamski Istok nije lako prihvatio kafane, jer su remetile dotadašnje ustaljene društvene norme ponašanja, kako među Srbima, tako i muslimanima. Čak i skromne, trošne potleušice su posedovale pribor za kafu, a već 1591. osmanski hroničar posetio je u Sarajevu "bogato uređenu kahvanu u koju zalaze i Turci i đauri." (Poređenja radi prva klasična kafana, dakle ne krčma ili mehana, otvorena je u Veneciji 1640, Marseju 1644, Oksfordu 1650, Beču godinu dana kasnije, Londonu 1652, Holandiji 1663, a Parizu tek 1672.).
Duvan, koji je francuski ambasador u Partugaliji Žan Nikot 1560. preporučio Katarini Mediči kao lek protiv migrene, stigao je u Osmansko carstvo 1600, kako beleži hroničar Ibrahim Pečevi, a doneli su ga "engleski nevernici tvrdeći da leči neke bolesti vlage". Mada je beogradski muftija Munirija tvrdio da upotreba duvana nije primerena muslimanima, on je na Balkanu ne samo pušen, i u skrajnutim kasabama kakvo je bilo ondašnje Prokuplje, već i uveliko gajen.
Prvi su kafu počeli da piju derviši, čak i u džamijama, jer im je omogućavala da ostanu budni tokom svojih dugih noćnih obreda i postignu mistične zanose radi potpunijeg približavanja Alaha. NJihov red se širio po celoj državi, a kafa je postala i svetovni napitak najširih masa. Naime, muslimanima je, zbog točenja alkoholnih pića, bilo strogo zabranjeno da odlaze u krčme i mehanine, pa su kafane postale prva javna mesta gde su se mogli družiti i razonoditi. Mada je kafa pripremana i po kućama, "brza" se mogla dobiti i na sokacima, gde su je ulični prodavci kuvali na maloj špiritusnoj grejalici, pravi ćeif (zadovoljstvo) postizao se jedino u ritualno laganom ispijanju, što je stvorilo od kafane prave institucije.
Žene su osim kod kuće, fildžane kafe mogle ispijati i u hamamima (javnim kupatilima), gde su odlazile jednom ili dva puta nedeljno, pa je pored kupanja, pretresanje gradskih vesti i smišljanja skandala, znalo da potraje po nekoliko sati. U Beogradu je polovinom 18. veka radilo najmanje 20 kafana, pretežno u muslimanskoj Vodenoj varoši na Savi, dok je hroničar Mula Mustafa Bešeskija zabeležio da je u katastrofalnom požaru, koji je zahvatio znatan deo Sarajeva, izgorelo i bar 60 kahvana. Njihov izgled prilagođavao se vrsti posetilaca, pa se većina nije razlikovala od običnog trošnog, naherenog dućana.
U većim gradovima bilo je luksuznih i prostranih zdanja, duborezom ukrašenih zidova i tavanica, s mnoštvom prozora i često raskošnom fontanom u središnom delu. Posebno privlačna mesta bili su vidikovci, rečne obale i izletište, gde su podizane kafane otvorenog tipa. Na Evliju Čelebiju je je poseban utisak ostavila ona u Iloku: "Nalazi se glavnoj ulice u vanjskoj tvrđavi, pred Čaršijskom džamijom, i ima prelijep vidik. S jedne strane te krasote od kafane je odličan trgovački han, koji je kao neki bezistan ovog šehera."
Kafane su promenile i noćni izgled grada, jer su do tada, već nakon prvog sumraka, bile osvetljene samo džamije i to mahom u vreme verskih praznika. "Noću se ovde pali mnoštvo lampi, koje se u staklenim posudama na konopcima spuštaju sa krovova, tako da vise u krugovima", zabeležio je jedan Englez. Poremećeni su i dotadašnji okviri društvenog života, koji se do tad noću odvijao jedino u tekijama i, povremeno, džamijama, jer su se na jednom mestu okupljali ljudi iz nespojivih socijalnih, ekonomskih i kulturnih kategorija. Dokoličarili su svi "od cara do govedara", jedni kraj drugih kadije, besposličari, imami, mujezini i drugi verski velikodostojnici.
Međutim, kafane su ubrzo postajala toliko tesne da u njima više nije moglo ni da se stoji, a kamoli sedi. Mustafa Ali je još 1600. ocenio kafane kao prostor u koji sjedinjuje krajnosti "jer pošto okupljaju dobre i loše", one su izvorišta "vrhunskog duha, ali i gluposti". Za siromašne je imao razumevanja jer "nemaju ni kuće ni skloništa, gde se mogu okupljati za tako malo novca", ali je osuđivao gradski lumpenproletarijat, "nepopravljive protuve", nasilnike i večno dokone askere. Srbima svakako nije bio zabranjivan ulazak u kafane otvorene u pretežno muslimanskim mahalama, ali su sami morali da snose i rizik.