04-04-2014, 09:00 PM
Turci krmetinu strogo oporezovali
Engleski putnik, doktor Braun je zabeležio kako su Srbi za oranje često koristili bivole, dok su "mnošto, na stotine hiljada volova slali u Italiju, Nemačku i druge krajeve. Bilo ih je u tolikoj veličini da su mogli snadbevati znatan deo Evrope".
Sklonost srpske raje ka krmetini (po Kuranu svinja je smatrana nečistom životinjom) osmanske vlasti su dodatno oporezovali, pa se za gajenje plaćalo pola akče po svinjčetu, dok je božićna pečenica koštala duplo više. Veštim lovcima nije trebalo mnogo truda da stignu brojne jelene, zečeve, jarebice i fazane.
Riba je mnogo trošena, ali ne samo zbog zbog postova, već i što je bila izuzetno jeftina. Zbog povoljnih prirodnih uslova, mnogih mrtvaja i plavnih terena, pogotovu u đerdapskom sektoru Dunava, ribolov je sve do 19. veka i regulacije reke, bio jedna od najzačajnijih privrednih grana. Austrijski general, graditelj i kartograf Luiđi Ferdinando Marsili je je u svom čuvenom delu "Danubius" pobrojao čak 53 riblje vrste, navodeći ih po slovenskim imenima.
Jedan srednjevekovni putopisac je sa divljenjem zabeležio kako se "Tisa smatra za reku najbogatiju ribu u Evropi, ako ne i u celom svetu. Ne kaže se džabe kako je ona sastavljena od dve trećine vode i jedne trećine ribe". Od načina na koji je riba lovljena zavisilo je koliko će alasi plaćati porez sultanovom lokalnom spahiji. I onda su najcenjenije zbog svoje crne ikre (kavijara), bile moruna, čičkava jesetra i kečiga.
Pored pšenice, pirinča i mesa, bio je fermanima zabranjen i izvoz maslaca, maslinovog ulja "da ne bi sirotinja iz vilajeta trpela muku zbog oskudice." Svinjska masta i slanina, koje su Srbi najčešće koristili nije spadala pod ovu odredbu. Pored masla, od mleka se pravio i sir, pa je vlaško (stočarsko stanovništvo) moralo deo poreza da plaća u čabrovima ili kolutovima sira. Povlasticu da proizvode kačkavalj imali su (iz ko zna kog razloga) samo Jevreji. Kod Srba u Vojvodini pod austro-nemačkim uticajem odomaćio se tzv. "švapski sir" od nekuvanog mleka sa kojeg je skidana pavlaka. Šumadijski skorup (kajmak) bio je veoma cenjen, pa je sredinom 17. veka stigao i na sultanovu trpezu. No, Turci su najviše trošili neki od pet vrsta jogurta, pa kad su kretali na put pored kubure i jatagana, za pojasom su nosili i kašiku, zahvatajući njome iz lanenog džaka, koji je visio na sedlu.
Za pripremanje hrane koristili su se, pored soli (kamena iz Erdelja, morska i crna), te domaćeg susama, i drugi uvozni začini, biber, šafran, karanfilić, kim i đumbir, koji su uz Osmanskog carstvo stizali direktno iz Indije i Indonezije. Daleko najskuplji bio je biber. Dolaskom Nemaca u Banat Srbi su počeli da upotrebljavaju i peršun, mirođiju, lorber, majoran, kuskatov orah i vanilu. Po jednom popisu iz 1729. kuhinja mitropolitskog dvora u Beogradu je posedovala i pistaće, pinjole, citronat, kopar, gorušicu, ruzmarin. Jela su ipak najčešće začinjavana lukom, sirćetom, jogurtom, kajmakom, maslom i jajima.
Za spravljanje slatkiša i napitaka najčešće je korišćen med, a kako su ga Turci stavljali u sva moguća jela, pa čak i hleb, pčelari su bili dužni da spahiji donose desetak od svake košnice. Šećer, uvožen sa Kipra, iz Egipta i drugih arapskih zemalja, smatran je luksuznim artiklom, koji su sebi mogle da priušte samo vlastelinske trpeze. Mitropoliti su mnogo novca trošili na slatkiše: piškote, biskvit, mondlkolače i "konfekt različne", ušećereno voće, ponekad "cuperpokere", a mnogo je trošena čokolada, mačun-ćulbe i nobet šećer. Običan živalj se sladio ćeten- alvom, pitama, sutlijašom, uštipcima, mafišom i gurabijama, a Srbi u Ugarskoj su trošili brodstrudel, cvik-krofne, tašce i milhramstrudel.
No, običan narod je za dva obroka dnevno imao izuzetno skroman jelovnik. Uz to držana su četiri velika posta, postilo se takođe sve srede i petka i o zavetnim danima. A pravila su bila jako stroga, jela su spremana bez mleka i masla, dok sveštenici za vreme velikih postova nisu smeli jesti ni ribu. Kad je iz Amerike stigao pasulj "mali ljudi su postili o sočivu, hlebu i pasulju, ali pr tom nisu zaboravljali rakiju".
Brzo su Srbi od Turaka naučili da se leti, sa ledom čuvanim tokom cele godine u zemljanim skloništima, hlade šerbetom, koji se pravi kuvanjem suvih šljiva, grožđa, smokava, krušaka ili bresaka. Pili su i trušiju u kojoj je kiseljeno voće, kao i bozu, "piće hranjivo i gusto kao mleko, ali brzo udari u glavu i opijani one koji ga neumoreno troše", zapisao je putnik Belon. Retki su sebi mogli da priušte "srpsko pivo", koje su prečanski Srbi pravili u Somboru i Baji. Kuranom je muslimanima bilo zabranjeno konzumiranje svih alkoholnih pića, čak je po zakonu svako ko je uhvaćen pijan plaćao bi novčanu globu i kažnjavan batinanjem, visok porez na vino koje su Srbi prodavali bio je značajna stavka u državnom budžetu. U kriznim vremenima vlast je zabranjivala i Srbima da ga piju.
Evropskim diplomatama i putnicima nisu se dopadala vina koja su Turci tajno pravili Turci, jer su imala nezgodan ukus (kako nisu imali zasvođene podrume, dodavali su kreč, da bi se duže održala), engleski lekar Braun je hvalio sremska kao "veoma jaka i dobra za piće". Neki šerijatski pravnici našli su, međutim, rupu u zakon, smatrajući kako se se verska zabrana odnosi samo na uživanje vino, ali ne i rakiji, pa je nemački putopisac Hans Dernšvam primetio kako su "bez imalo griže savesti rakiju šljivovicu žderali i ljudi i žene više nego druge napitke, nalivajući je i u šerbet, i u vino, i u jelo."
Engleski putnik, doktor Braun je zabeležio kako su Srbi za oranje često koristili bivole, dok su "mnošto, na stotine hiljada volova slali u Italiju, Nemačku i druge krajeve. Bilo ih je u tolikoj veličini da su mogli snadbevati znatan deo Evrope".
Sklonost srpske raje ka krmetini (po Kuranu svinja je smatrana nečistom životinjom) osmanske vlasti su dodatno oporezovali, pa se za gajenje plaćalo pola akče po svinjčetu, dok je božićna pečenica koštala duplo više. Veštim lovcima nije trebalo mnogo truda da stignu brojne jelene, zečeve, jarebice i fazane.
Riba je mnogo trošena, ali ne samo zbog zbog postova, već i što je bila izuzetno jeftina. Zbog povoljnih prirodnih uslova, mnogih mrtvaja i plavnih terena, pogotovu u đerdapskom sektoru Dunava, ribolov je sve do 19. veka i regulacije reke, bio jedna od najzačajnijih privrednih grana. Austrijski general, graditelj i kartograf Luiđi Ferdinando Marsili je je u svom čuvenom delu "Danubius" pobrojao čak 53 riblje vrste, navodeći ih po slovenskim imenima.
Jedan srednjevekovni putopisac je sa divljenjem zabeležio kako se "Tisa smatra za reku najbogatiju ribu u Evropi, ako ne i u celom svetu. Ne kaže se džabe kako je ona sastavljena od dve trećine vode i jedne trećine ribe". Od načina na koji je riba lovljena zavisilo je koliko će alasi plaćati porez sultanovom lokalnom spahiji. I onda su najcenjenije zbog svoje crne ikre (kavijara), bile moruna, čičkava jesetra i kečiga.
Pored pšenice, pirinča i mesa, bio je fermanima zabranjen i izvoz maslaca, maslinovog ulja "da ne bi sirotinja iz vilajeta trpela muku zbog oskudice." Svinjska masta i slanina, koje su Srbi najčešće koristili nije spadala pod ovu odredbu. Pored masla, od mleka se pravio i sir, pa je vlaško (stočarsko stanovništvo) moralo deo poreza da plaća u čabrovima ili kolutovima sira. Povlasticu da proizvode kačkavalj imali su (iz ko zna kog razloga) samo Jevreji. Kod Srba u Vojvodini pod austro-nemačkim uticajem odomaćio se tzv. "švapski sir" od nekuvanog mleka sa kojeg je skidana pavlaka. Šumadijski skorup (kajmak) bio je veoma cenjen, pa je sredinom 17. veka stigao i na sultanovu trpezu. No, Turci su najviše trošili neki od pet vrsta jogurta, pa kad su kretali na put pored kubure i jatagana, za pojasom su nosili i kašiku, zahvatajući njome iz lanenog džaka, koji je visio na sedlu.
Za pripremanje hrane koristili su se, pored soli (kamena iz Erdelja, morska i crna), te domaćeg susama, i drugi uvozni začini, biber, šafran, karanfilić, kim i đumbir, koji su uz Osmanskog carstvo stizali direktno iz Indije i Indonezije. Daleko najskuplji bio je biber. Dolaskom Nemaca u Banat Srbi su počeli da upotrebljavaju i peršun, mirođiju, lorber, majoran, kuskatov orah i vanilu. Po jednom popisu iz 1729. kuhinja mitropolitskog dvora u Beogradu je posedovala i pistaće, pinjole, citronat, kopar, gorušicu, ruzmarin. Jela su ipak najčešće začinjavana lukom, sirćetom, jogurtom, kajmakom, maslom i jajima.
Za spravljanje slatkiša i napitaka najčešće je korišćen med, a kako su ga Turci stavljali u sva moguća jela, pa čak i hleb, pčelari su bili dužni da spahiji donose desetak od svake košnice. Šećer, uvožen sa Kipra, iz Egipta i drugih arapskih zemalja, smatran je luksuznim artiklom, koji su sebi mogle da priušte samo vlastelinske trpeze. Mitropoliti su mnogo novca trošili na slatkiše: piškote, biskvit, mondlkolače i "konfekt različne", ušećereno voće, ponekad "cuperpokere", a mnogo je trošena čokolada, mačun-ćulbe i nobet šećer. Običan živalj se sladio ćeten- alvom, pitama, sutlijašom, uštipcima, mafišom i gurabijama, a Srbi u Ugarskoj su trošili brodstrudel, cvik-krofne, tašce i milhramstrudel.
No, običan narod je za dva obroka dnevno imao izuzetno skroman jelovnik. Uz to držana su četiri velika posta, postilo se takođe sve srede i petka i o zavetnim danima. A pravila su bila jako stroga, jela su spremana bez mleka i masla, dok sveštenici za vreme velikih postova nisu smeli jesti ni ribu. Kad je iz Amerike stigao pasulj "mali ljudi su postili o sočivu, hlebu i pasulju, ali pr tom nisu zaboravljali rakiju".
Brzo su Srbi od Turaka naučili da se leti, sa ledom čuvanim tokom cele godine u zemljanim skloništima, hlade šerbetom, koji se pravi kuvanjem suvih šljiva, grožđa, smokava, krušaka ili bresaka. Pili su i trušiju u kojoj je kiseljeno voće, kao i bozu, "piće hranjivo i gusto kao mleko, ali brzo udari u glavu i opijani one koji ga neumoreno troše", zapisao je putnik Belon. Retki su sebi mogli da priušte "srpsko pivo", koje su prečanski Srbi pravili u Somboru i Baji. Kuranom je muslimanima bilo zabranjeno konzumiranje svih alkoholnih pića, čak je po zakonu svako ko je uhvaćen pijan plaćao bi novčanu globu i kažnjavan batinanjem, visok porez na vino koje su Srbi prodavali bio je značajna stavka u državnom budžetu. U kriznim vremenima vlast je zabranjivala i Srbima da ga piju.
Evropskim diplomatama i putnicima nisu se dopadala vina koja su Turci tajno pravili Turci, jer su imala nezgodan ukus (kako nisu imali zasvođene podrume, dodavali su kreč, da bi se duže održala), engleski lekar Braun je hvalio sremska kao "veoma jaka i dobra za piće". Neki šerijatski pravnici našli su, međutim, rupu u zakon, smatrajući kako se se verska zabrana odnosi samo na uživanje vino, ali ne i rakiji, pa je nemački putopisac Hans Dernšvam primetio kako su "bez imalo griže savesti rakiju šljivovicu žderali i ljudi i žene više nego druge napitke, nalivajući je i u šerbet, i u vino, i u jelo."