04-04-2014, 08:51 PM
Putuje samo ko mora
Nakon propasti despotovine 1459, Srbi su se sasvim povukli iz društvenog života i samo su zbog krajnje nužde ili posla napuštali svoja domicilna naselja. Retke su bile kategorije stanovništva koje su putovale u udaljenije krajeve: pored trgovaca, bili su to partijarsi ili episkopi, obilazeći svoju pastvu, dok su monasi nosili sa sobom krstove, epitrahilje, knjige i ikone za celivanje, prikupljali priloge za svoje manastire. Bilo je i nevoljnika koji bi se zaputili čak do Carigrada, očekujući da će im sultan lično ispraviti neku nepravdu.
Monasi putnici su se, brinući za svoju bezbednost, prerušavali u muslimansku odeću. Od osmanskih vlasti dobijali su i dozvolu da jašu konje i nose kubure, što su bila isključiva prava patrijarha i episkopa. Uz to je carskim fermanom lokalnim vlastima izričito naređeno da spreče "vojvode, alaj-begove, čeri-paše, spahije, timarlije, emini i druge da monasima oduzimaju oružje, uzjahane konje i pčelinji vosak što za svoj manastir prikupljaju." I pored toga, neprilike je bilo teško izbeći, naročito tokom ratnih godina. Tako su jeromonaha Jova, koji se brodom sa monasima vraćao u svoj manastir, negde kod Beograda, na Savi, 1691. napali Turci i Tatari, oteli im svu prikupljenu milostinju, a kaluđere držali u ropstvu punih devet meseci, sve dok se neki grčki trgovci nisu sažalili nad njihovom sudbinom i otkupili ih.
Nije bolje prošao ni Jerotej iz manastira Rače, čiju su lađu, kad se krajem 17. veka vraćao sa hodočašća u Svetu zemlju, na Egejskom moru napali malteški grusari: "Sve sa nas skinuše, i košulje, pa sasvim nage i bose izbaciše na obalu. I nekima dadoše svoje razdrte košulje i odeću koja ne valja. Četvoricu Čivuta koji su putovali sa nama strašno pretukoše i odvedoše u roblje."
Najznačajniji putni pravac bio je čuveni carigradski drum, koji je vodio od Budima, preko Beograda i Sofije do prestonice Osmanskog carstva. Za razliku od kamenom popločanih deonica ovog magistralnog druma, preostalih od rimskih graditelja, one koji su gradili Turci bile su samo posute šljukom ili sitnim kamenjem, pa se nisu mnogo razlikovale od lokalnih džada. Osmanske vlasti nisu mnogo marile za održavanje puteva; popravljali su ih samo pred veće vojne pohode. Jedino su krčili šume oko drumova, strahujući od hajduka.
Ništa bolja nije bila ni trasa koja je od Dubrovnika, preko srpskih zemalja, vodila ka Carigradu. Francuski putopisac Žak Gaso je 1548. isticao kako je to "najnesrećniji put kojim je ikada putovao". Engleski diplomata DŽon Berberi je putujući od Londona, preko Beča, za Carigrad, umesto kolÐ, kao udobnije prevozne sredstvo, izabrao da brodom putuje Dunavom. "Putovanje je do Beograda bilo veoma lagodno. Kad bismo svakog poslepodneva izašli na obalu, Turci su nam, da bi nam pokazali koliko smo dobrodošli, podizali senice od grane, kako bi nas zaštitili od sunca. Posle večere smo šetali i nije nam bilo neprijatno prolaziti pored Turaka i Srba, i posmatrati ih kako u polju pripremaju neko jelo ili spavaju oko velikih vatri."
Da bi putnicima obezbedili kakvu-takvu bezbednost, sultani su duž puteva podizali konačišta i hanove. Zidani su u već formiranim naseljima, ili su se naselja kasnije razvijala oko tih građevina. S razlogom nemajući mnogo poverenja u te ugostiteljske objekte, imućniji putnici, naročito strane diplomate, nosili su sa sobom sve potrepštine, od kreveta do kuhinjskog posuđa.
Slikovito je baron De Kormanen opisao karavansaraje u kojima je odsedao dok je obilazio balkanske zemlje 1621: "Svi su vrlo prostrani, imaju od 20 do 30 ognjišta, mogu primiti 150 konja i 20 kočija. U njima nema ničega i ako čovek ne ponese sve što mu treba za spavanje, moraće da se zadovolji kamenom. Turci i Srbi nose sa sobom ćilim na sapima konja, koji im služi kao dušek, sedlo stavljaju pod glavu, a umesto pokrivača koriste veliki ogrtač jagmurluk, koji ih štiti i od kiše. Ako hoće da jedu, pale vatru kako bi skuvali čorbu od nešto pirinča, što je kod njih prava gozba, jer obično jedu samo beli i crni luk. Buka je u karavanseraju tako velika da je nemoguće odmoriti se. Sve se odvija u javnosti i samo noćna tmina zaklanja čoveka od pogleda drugih."
Međutim, Ohir van Busbeke ima samo reči pohvale za hanove, koje naziva turskim hotelima, opisujući ih kao "udobne i prostrane zgrade sa zasebnim spavaćim sobama": "Nikome se ovde ne odbija pristup, bilo da je Srbin ili Jevrejin, bogat ili siromašan. Tu odsedaju sandžakbegovi i paše kad putuju. Usluga je uvek izvanredna, dostojna kraljevske palate."
Kako manastiri nisu obezbeđivali prihode, bili su dužni da pruže putnicima konak i hranu. Francuzu Pjeru Lekalopjeu su u Mileševi monasi za večeru dali "čorbu sa uljem i prazilukom, malo ribe i crnih hleb".
U opustelim predelima, gde nije bilo ni privatnih kuća, putnicima su jedinu udobnost pružali šatori. Piter Kuke od Alsti 1533. piše kako "u planinama Slavonije nigde se ne može naći hrana, ni za ljude ni za životinje. Noću smo se odmarali pod vedrim nebom, izloženi kiši, vetru i snegu."
Nakon propasti despotovine 1459, Srbi su se sasvim povukli iz društvenog života i samo su zbog krajnje nužde ili posla napuštali svoja domicilna naselja. Retke su bile kategorije stanovništva koje su putovale u udaljenije krajeve: pored trgovaca, bili su to partijarsi ili episkopi, obilazeći svoju pastvu, dok su monasi nosili sa sobom krstove, epitrahilje, knjige i ikone za celivanje, prikupljali priloge za svoje manastire. Bilo je i nevoljnika koji bi se zaputili čak do Carigrada, očekujući da će im sultan lično ispraviti neku nepravdu.
Monasi putnici su se, brinući za svoju bezbednost, prerušavali u muslimansku odeću. Od osmanskih vlasti dobijali su i dozvolu da jašu konje i nose kubure, što su bila isključiva prava patrijarha i episkopa. Uz to je carskim fermanom lokalnim vlastima izričito naređeno da spreče "vojvode, alaj-begove, čeri-paše, spahije, timarlije, emini i druge da monasima oduzimaju oružje, uzjahane konje i pčelinji vosak što za svoj manastir prikupljaju." I pored toga, neprilike je bilo teško izbeći, naročito tokom ratnih godina. Tako su jeromonaha Jova, koji se brodom sa monasima vraćao u svoj manastir, negde kod Beograda, na Savi, 1691. napali Turci i Tatari, oteli im svu prikupljenu milostinju, a kaluđere držali u ropstvu punih devet meseci, sve dok se neki grčki trgovci nisu sažalili nad njihovom sudbinom i otkupili ih.
Nije bolje prošao ni Jerotej iz manastira Rače, čiju su lađu, kad se krajem 17. veka vraćao sa hodočašća u Svetu zemlju, na Egejskom moru napali malteški grusari: "Sve sa nas skinuše, i košulje, pa sasvim nage i bose izbaciše na obalu. I nekima dadoše svoje razdrte košulje i odeću koja ne valja. Četvoricu Čivuta koji su putovali sa nama strašno pretukoše i odvedoše u roblje."
Najznačajniji putni pravac bio je čuveni carigradski drum, koji je vodio od Budima, preko Beograda i Sofije do prestonice Osmanskog carstva. Za razliku od kamenom popločanih deonica ovog magistralnog druma, preostalih od rimskih graditelja, one koji su gradili Turci bile su samo posute šljukom ili sitnim kamenjem, pa se nisu mnogo razlikovale od lokalnih džada. Osmanske vlasti nisu mnogo marile za održavanje puteva; popravljali su ih samo pred veće vojne pohode. Jedino su krčili šume oko drumova, strahujući od hajduka.
Ništa bolja nije bila ni trasa koja je od Dubrovnika, preko srpskih zemalja, vodila ka Carigradu. Francuski putopisac Žak Gaso je 1548. isticao kako je to "najnesrećniji put kojim je ikada putovao". Engleski diplomata DŽon Berberi je putujući od Londona, preko Beča, za Carigrad, umesto kolÐ, kao udobnije prevozne sredstvo, izabrao da brodom putuje Dunavom. "Putovanje je do Beograda bilo veoma lagodno. Kad bismo svakog poslepodneva izašli na obalu, Turci su nam, da bi nam pokazali koliko smo dobrodošli, podizali senice od grane, kako bi nas zaštitili od sunca. Posle večere smo šetali i nije nam bilo neprijatno prolaziti pored Turaka i Srba, i posmatrati ih kako u polju pripremaju neko jelo ili spavaju oko velikih vatri."
Da bi putnicima obezbedili kakvu-takvu bezbednost, sultani su duž puteva podizali konačišta i hanove. Zidani su u već formiranim naseljima, ili su se naselja kasnije razvijala oko tih građevina. S razlogom nemajući mnogo poverenja u te ugostiteljske objekte, imućniji putnici, naročito strane diplomate, nosili su sa sobom sve potrepštine, od kreveta do kuhinjskog posuđa.
Slikovito je baron De Kormanen opisao karavansaraje u kojima je odsedao dok je obilazio balkanske zemlje 1621: "Svi su vrlo prostrani, imaju od 20 do 30 ognjišta, mogu primiti 150 konja i 20 kočija. U njima nema ničega i ako čovek ne ponese sve što mu treba za spavanje, moraće da se zadovolji kamenom. Turci i Srbi nose sa sobom ćilim na sapima konja, koji im služi kao dušek, sedlo stavljaju pod glavu, a umesto pokrivača koriste veliki ogrtač jagmurluk, koji ih štiti i od kiše. Ako hoće da jedu, pale vatru kako bi skuvali čorbu od nešto pirinča, što je kod njih prava gozba, jer obično jedu samo beli i crni luk. Buka je u karavanseraju tako velika da je nemoguće odmoriti se. Sve se odvija u javnosti i samo noćna tmina zaklanja čoveka od pogleda drugih."
Međutim, Ohir van Busbeke ima samo reči pohvale za hanove, koje naziva turskim hotelima, opisujući ih kao "udobne i prostrane zgrade sa zasebnim spavaćim sobama": "Nikome se ovde ne odbija pristup, bilo da je Srbin ili Jevrejin, bogat ili siromašan. Tu odsedaju sandžakbegovi i paše kad putuju. Usluga je uvek izvanredna, dostojna kraljevske palate."
Kako manastiri nisu obezbeđivali prihode, bili su dužni da pruže putnicima konak i hranu. Francuzu Pjeru Lekalopjeu su u Mileševi monasi za večeru dali "čorbu sa uljem i prazilukom, malo ribe i crnih hleb".
U opustelim predelima, gde nije bilo ni privatnih kuća, putnicima su jedinu udobnost pružali šatori. Piter Kuke od Alsti 1533. piše kako "u planinama Slavonije nigde se ne može naći hrana, ni za ljude ni za životinje. Noću smo se odmarali pod vedrim nebom, izloženi kiši, vetru i snegu."