04-04-2014, 08:49 PM
Kuća na olujnom drumu
Česti austrijsko-turski ratovi, dve velike seobe u Ugarsku i jedna u Rusiju, naterali su srpsko selo 18. veka da bude mobilno. Paradoksalan je to bio položaj, jer sama reč selo podrazumeva stalnu naseljenost i vezanost za zemlju. Zbog toga je dugo seoska kuća bila najprimitivnije, nesigurno i neudobno sklonište, koje se moglo lako rastaviti. Takve, danas pastirske kolibe od pruća, lipove kore, granja i oblica, javljaju u svim srpskim planinskim krajevima, pod različitim imenima: kulača, sibara, busara, slamara, lubara…
Tek kad su ratne godine zamenila razdoblja mira, počele su da se zidaju i kuće od trajnijeg materijala. U Metohiji su samo Arbanasi muslimani smeli da zidaju kamene kule, dok je Srbima bio dozvoljen najviše čardak, kuća s prizemljem od kamena i drvenim spratom.
Nakon propasti srpskih država tokom 15. veka, samo je nekoliko decenija bilo potrebno da srednjovekovni gradovi dobiju orijentalne odlike. Stvoreni su tzv. balkanski gradovi, koji su obuhvatali varoši, palanke i šehere, dok su sva ostala naselja imala status sela. Svaka varoš posedovala je čaršiju, trg s amamom i mahale, povezane uskim krivudavim ulicama. Uvećavanjem muslimanskog stanovništva, hrišćanske mahale postale su sporedni delovi razvijenijih gradova. U prizemlju varoške kuće nalazile su se: kuhinja, prostorije za zimsko stanovanje i ostave, dok je na spratu središnji deo zauzimala divanhana, namenjena za okupljanje porodice i prijem gostiju. Preostale prostorije bile su razgraničene na muški deo (selamluk) i ženski (haremluk).
S vremenom je i srpsko stanovništvo počelo da prihvata kuće orijentalnog tipa, pre svega zbog njihove udobnosti. Oto Dubislav Pirh s toplinom se sećao boravka u konaku kneza Miloša u Kragujevcu: "Konak ima dva dela, koji su okruženi palisadama. Kuća u kojoj knjaz stanuje je od drveta sagrađena, spolja bojom išarana ima kapke, prostrana je, ugodna i elegantno nameštena. Naročito je lepa knjaževa sedeća i spavaća soba: drvenarija, ćilimi, oružje, koje je tu namešteno, daju joj impozantan izgled." U drugom, haremskom delu kompleksa, odsedala je njegova supruga "svetla gospoža Ljubica". Na muški i ženski deo bio je podeljen prostor i u gospodarskom konaku, koji je knjaz kupio u Beogradu 1818. Putopisci koji su tih godina dolazili u Srbiju primetili su kako ova zgrada po otmenosti potpuno odudara od okolnih neuglednih kućica, čatrlja.
Francuski izaslanik na Porti, vitez od Sen-Prista, s gađenjem je 1786. pisao o kućama na obodu beogradske varoši: "Teško je ne kazati da je stan jad i beda. U njemu ne beše ništa van četiri duvara, bez najneophodnijeg nameštaja. U kući su svega tri sobe, a dve nisu imale ni prozore." Putujući na jug, prenoćio je u Grockoj, "u kući još žalosnijoj od one beogradske, koje sam se gadio", dok je u Kolarima za njega bila spremljena "straćara, gde se jedva moglo obrnuti u jedinoj sobi gde je poslanik mogao prenoćiti".
Ni austrijski diplomata Prandšteter nije laskavo opisivao beogradske kuće početkom 17. veka: "U velikoj tvrđavi ima prilično mnogo stanova, ali to su sve ružne male kuće od ilovače, kao i drugde po njihovim gradovima i tvrđavama. Ima dosta kuća otmenih Turaka, koje takođe nisu ništa naročito i ne mogu se porediti ni sa lošim kućama u Beču."
Neki prosperitetni gradovi dugo su stagnirali otkad su ušli u sastav Otomanskog carstva. Antun Vrančić 1553. pominje Niš kao naselje koje se "nikakvim uređenjem ne razlikuje od sela, a da nema toliko trgova i starog grada, zaista bi izgledao kao selo. A nekad je bio pravi grad."
Posle oslobođenja od turske vlasti mnogi zapusteli gradovi u Srbiji ponovo se naseljavaju, a prožimanje seoskog i gradskog neimarstva sve je očigledsnije. U mnogim spratnim kućama u Sjenici, Prijepolju, Novoj Varoši, Priboju i Podrinju, donji deo (podrum), zidan od kamena, služi za držanje stoke ili kao ostava, dok je u gornjem delu, izgrađenom kao brvnara, prostor s ognjištem i jednom ili dve sobe. Sličnu zgradu imao je 1813. i knjaz Miloš u selu Gornje Crnuće pod Rudnikom.
Idiličan je opis ostavio M. Đ. Milićević o selu Lešnici, kod Šapca: "Gotovo sve kuće bile su pokrivene daskom, imajući one visoke bosanske strmene krovove. Iznutra su bile veoma čiste, jer su domaćice ribale ne samo patose, vrata i prozore, nego i tavanice načinjene od bukovih šašovaka. Unutra, po turskom običaju podeljene i nameštene, kuće su imale sve one zgode i udobnosti koje su Turci negovali. Oko kuće gotovo svuda je baštica za cveće, a nešto dalje velika bašta za šljive i voće."
Seoske brvnare u Šumadiji bile su manjih dimenzija, mogle su se lako sagraditi, ali i rasklopiti pa preneti na neko drugo mesto, ako je tokom rata trebalo bežati od osmanskih vojnika ili je seoba izazvana potragom za plodnom zemljom i pašnjacima. Milićević je gledao kako se cela kuća na valjcima prevozi iz jedne ulice u drugu. Povećanjem broja članova domaćinstva, u okviru okućnice podizani su manji objekti (vajati), namenjeni privremenom boravku. O njima najrečitije piše Vuk Karadžić: "Koliko god ima u kući oženjenih ljudi, toliko je oko kuće vajata, pa u kući samo jedu zajedno. Tu spavaju babe i starci, a ostali, svako sa svojom ženom i djecom, spava u svom vajatu bez vatre i ljeti i zimi."
Česti austrijsko-turski ratovi, dve velike seobe u Ugarsku i jedna u Rusiju, naterali su srpsko selo 18. veka da bude mobilno. Paradoksalan je to bio položaj, jer sama reč selo podrazumeva stalnu naseljenost i vezanost za zemlju. Zbog toga je dugo seoska kuća bila najprimitivnije, nesigurno i neudobno sklonište, koje se moglo lako rastaviti. Takve, danas pastirske kolibe od pruća, lipove kore, granja i oblica, javljaju u svim srpskim planinskim krajevima, pod različitim imenima: kulača, sibara, busara, slamara, lubara…
Tek kad su ratne godine zamenila razdoblja mira, počele su da se zidaju i kuće od trajnijeg materijala. U Metohiji su samo Arbanasi muslimani smeli da zidaju kamene kule, dok je Srbima bio dozvoljen najviše čardak, kuća s prizemljem od kamena i drvenim spratom.
Nakon propasti srpskih država tokom 15. veka, samo je nekoliko decenija bilo potrebno da srednjovekovni gradovi dobiju orijentalne odlike. Stvoreni su tzv. balkanski gradovi, koji su obuhvatali varoši, palanke i šehere, dok su sva ostala naselja imala status sela. Svaka varoš posedovala je čaršiju, trg s amamom i mahale, povezane uskim krivudavim ulicama. Uvećavanjem muslimanskog stanovništva, hrišćanske mahale postale su sporedni delovi razvijenijih gradova. U prizemlju varoške kuće nalazile su se: kuhinja, prostorije za zimsko stanovanje i ostave, dok je na spratu središnji deo zauzimala divanhana, namenjena za okupljanje porodice i prijem gostiju. Preostale prostorije bile su razgraničene na muški deo (selamluk) i ženski (haremluk).
S vremenom je i srpsko stanovništvo počelo da prihvata kuće orijentalnog tipa, pre svega zbog njihove udobnosti. Oto Dubislav Pirh s toplinom se sećao boravka u konaku kneza Miloša u Kragujevcu: "Konak ima dva dela, koji su okruženi palisadama. Kuća u kojoj knjaz stanuje je od drveta sagrađena, spolja bojom išarana ima kapke, prostrana je, ugodna i elegantno nameštena. Naročito je lepa knjaževa sedeća i spavaća soba: drvenarija, ćilimi, oružje, koje je tu namešteno, daju joj impozantan izgled." U drugom, haremskom delu kompleksa, odsedala je njegova supruga "svetla gospoža Ljubica". Na muški i ženski deo bio je podeljen prostor i u gospodarskom konaku, koji je knjaz kupio u Beogradu 1818. Putopisci koji su tih godina dolazili u Srbiju primetili su kako ova zgrada po otmenosti potpuno odudara od okolnih neuglednih kućica, čatrlja.
Francuski izaslanik na Porti, vitez od Sen-Prista, s gađenjem je 1786. pisao o kućama na obodu beogradske varoši: "Teško je ne kazati da je stan jad i beda. U njemu ne beše ništa van četiri duvara, bez najneophodnijeg nameštaja. U kući su svega tri sobe, a dve nisu imale ni prozore." Putujući na jug, prenoćio je u Grockoj, "u kući još žalosnijoj od one beogradske, koje sam se gadio", dok je u Kolarima za njega bila spremljena "straćara, gde se jedva moglo obrnuti u jedinoj sobi gde je poslanik mogao prenoćiti".
Ni austrijski diplomata Prandšteter nije laskavo opisivao beogradske kuće početkom 17. veka: "U velikoj tvrđavi ima prilično mnogo stanova, ali to su sve ružne male kuće od ilovače, kao i drugde po njihovim gradovima i tvrđavama. Ima dosta kuća otmenih Turaka, koje takođe nisu ništa naročito i ne mogu se porediti ni sa lošim kućama u Beču."
Neki prosperitetni gradovi dugo su stagnirali otkad su ušli u sastav Otomanskog carstva. Antun Vrančić 1553. pominje Niš kao naselje koje se "nikakvim uređenjem ne razlikuje od sela, a da nema toliko trgova i starog grada, zaista bi izgledao kao selo. A nekad je bio pravi grad."
Posle oslobođenja od turske vlasti mnogi zapusteli gradovi u Srbiji ponovo se naseljavaju, a prožimanje seoskog i gradskog neimarstva sve je očigledsnije. U mnogim spratnim kućama u Sjenici, Prijepolju, Novoj Varoši, Priboju i Podrinju, donji deo (podrum), zidan od kamena, služi za držanje stoke ili kao ostava, dok je u gornjem delu, izgrađenom kao brvnara, prostor s ognjištem i jednom ili dve sobe. Sličnu zgradu imao je 1813. i knjaz Miloš u selu Gornje Crnuće pod Rudnikom.
Idiličan je opis ostavio M. Đ. Milićević o selu Lešnici, kod Šapca: "Gotovo sve kuće bile su pokrivene daskom, imajući one visoke bosanske strmene krovove. Iznutra su bile veoma čiste, jer su domaćice ribale ne samo patose, vrata i prozore, nego i tavanice načinjene od bukovih šašovaka. Unutra, po turskom običaju podeljene i nameštene, kuće su imale sve one zgode i udobnosti koje su Turci negovali. Oko kuće gotovo svuda je baštica za cveće, a nešto dalje velika bašta za šljive i voće."
Seoske brvnare u Šumadiji bile su manjih dimenzija, mogle su se lako sagraditi, ali i rasklopiti pa preneti na neko drugo mesto, ako je tokom rata trebalo bežati od osmanskih vojnika ili je seoba izazvana potragom za plodnom zemljom i pašnjacima. Milićević je gledao kako se cela kuća na valjcima prevozi iz jedne ulice u drugu. Povećanjem broja članova domaćinstva, u okviru okućnice podizani su manji objekti (vajati), namenjeni privremenom boravku. O njima najrečitije piše Vuk Karadžić: "Koliko god ima u kući oženjenih ljudi, toliko je oko kuće vajata, pa u kući samo jedu zajedno. Tu spavaju babe i starci, a ostali, svako sa svojom ženom i djecom, spava u svom vajatu bez vatre i ljeti i zimi."