04-04-2014, 08:42 PM
I srpske vojvode haremima sklone
Ako se izuzme danak u krvi, marginalan je bio procenat Srbi koji su prisilno postali muslimani, kao i slučajevi kad je to učinjeno zbog iskrenog usvajanja islamske dogme. Najvažnija podsticaj promeni vere bila je mogućnost uspona na socijalnoj lestvici, preko položaja u vojničkom staležu ili u okviru zanatsko-trgovačkog sloja po gradovima. Razlog za masovnu islamizaciju planinskih sela u Bosni bila je puka glad i veliki porezi, kojim je trebalo namiriti veliki broj sitnihja spahi potrebnih na granici.
Svaki smrtni slučaj se morao prijavljivati vlasti, da bi se ustanovilo da li je bila prirodna. Ako je bila nasilna pri naplati krvnine, država je uzimala desetak. Imovina umrlih bez naslednika odlazila je pravo u blagajnu Carstva. Sama sahrana nije smela da uznemirava okolne muslimane, pa je pogrebnoj povorci zabranjivano da prolazi glavnim ulicama, pored džamija i da javno ističe krst. Narodni i crkveni običaji ipak nisu potisnuti ni u pretežno muslimanskim sredinama, pa je boraveći u Sarajevu 1658. Francuz Pule zabeležio kako "Srbi sprovode mrtvaca uz svirku ćemaneta, a Jevreji pridodaju tome i igru."
Gradovi pod vlašću Turaka sastojali su se od mahala, nazivanih po džamiji, najupečatljivijoj građevini te četvrti. U njihovom okviru bilo je i manjih celina, relativno zÐtvorenog tipa, koje zbog svoje neznatne populacije, nisu uspele da prerastu u mahale. Tipična je, recimo, Latinska čaršija dubrovačkih trgovaca u muslimanskom delu u podnožju beogradske Ferhat-pašine džamije.
No, Osmansko carstvo nije uspostavljalo klasična geta, karakteristična za zapadnu Evropu. Sledeći stav svog hanefitskog autoriteta Abu Jusufa, Srbi i Jevreji su mogli i u muslimanskim mahalama da drže svoje dućane, pod uslovom da ni na koji način ne remete život muslimana. Dakle, da ne otvaraju krčme ili trguju robom koja je muslimanima zabranjena. Nemuslimanima nije dozvoljavano da se okuće u ključnim gradskim, vojno strateškim i ekonomskim prostorima, središtima i najlepšim mestima u naselju. Po sultanovom fermanu, ako je džamija bila podignuta u hrišćanskom delu grada, trebalo je tu naseliti muslimane, a kuće od nevernika milom ili silom otkupiti - po pravednoj ceni. No, ta naredba je bila praktično ostvarljiva samo u prestonom Istanbulu, jer su muslimani i Srbi svuda međusobno trgovali, kupovali zalagali i zakupljivali nekretnine, živeći neretko jedni pored drugih kraj džamija.
U skladu sa šerijatskom idejom o i vizuelnoj dominaciji islama, kuće nemuslimana nisu smele da budu više i luksuznije, ali su ipak, za razliku od stroge istočnjačke estetike, smele da imaju građevinske dodatke, balkone i čardake. Dominacija je morala da bude regulisana, i preciznim merama pa je na teritoriji aktuelne Vojvodine određeno da prizemlje i sprat muslimanske kuće mora da bude visoko 8,55 dok su se hrišćani morali zadovoljiti sa 6,95 metara.
Brak je tretiran kao institucija u punoj nadležnosti sveštene zajednice kojoj su muž i žena pripadali. Mada su imali svoje sveštenike Srbi su svoje brakove sklapali, a još češće razvodili i pred kadijom. Najčešće je to bio način da se izbegne optužba za blud ili legalizacija otmice devojaka, koju šerijat nikako nije dozvoljavao. No, osmanski sud je omogućavao legalizaciju poligamije do četiri zakonite supruge. Mada zbog nedostatka prihoda za izdržavanje, poligamni brakovi ni kod muslimana nisu prelazili tri procenta, stvaranje "harema" nije bilo ni Srbima strano. Među onima koji su imali više žena ili neskrivenih naložnica bili su i neki vođi Prvog i Drugog ustanka, Milenko Stojković, Jovan Mićić, Miloš Obrenović...
Kad je srpski brak sklapan po šerijatskim pravilima supruga je mogla da upravlja sopstvenom imovinom, dok je muž bio obavezan da je izdržava o svom trošku. Uz to, žena je mogla bez ikakve smetnje da dobije razvod ako dokaže da je venčana pod prisilom, da je suprug impotentan ili je pak fizički maltretira. A po crkvenom i naročito običajnom pravu smatralo se kako je to deo uobičajenog odnosa između supružnika. Šerijat je strogo zabranjivao brak Srbina i muslimanke, smatrajući ga svetogrđem i uvredom islama. Obrnuta mogućnost je bila moguća i u takvoj zajednici hrišćanka je imala pravo da upražnjava svoju veru, jede i pije ono što je muslimanima zabranjeno, jedino joj nije bilo dopušteno da utiče na muslimansko obrazovanje svoje dece. Pobožnost, duhovnu čistotu i potpuno odstustvo seksualnosti u javnom životu zahtevao je šerijat ne samo od muslimane, već i hrišćana. Zato su žene morale da se skrivaju od očiju muškaraca, ponašaju i oblače smerno. Svaki seksualni odnos muškarca i žene van braka i robovlasničke veze smatran je kao blud strogo kažnjivim. Slobodan je bio koitus vlasnika i robinje, ali ne i vlasnice i njenog roba. Bludnim je smatran i odnos slobodnog čovek sa robinjom, pa makar ona pripadala njegovoj ženi. Kažnjivi su bili protivprirodni i homoseksualni odnosi.
Ako se izuzme danak u krvi, marginalan je bio procenat Srbi koji su prisilno postali muslimani, kao i slučajevi kad je to učinjeno zbog iskrenog usvajanja islamske dogme. Najvažnija podsticaj promeni vere bila je mogućnost uspona na socijalnoj lestvici, preko položaja u vojničkom staležu ili u okviru zanatsko-trgovačkog sloja po gradovima. Razlog za masovnu islamizaciju planinskih sela u Bosni bila je puka glad i veliki porezi, kojim je trebalo namiriti veliki broj sitnihja spahi potrebnih na granici.
Svaki smrtni slučaj se morao prijavljivati vlasti, da bi se ustanovilo da li je bila prirodna. Ako je bila nasilna pri naplati krvnine, država je uzimala desetak. Imovina umrlih bez naslednika odlazila je pravo u blagajnu Carstva. Sama sahrana nije smela da uznemirava okolne muslimane, pa je pogrebnoj povorci zabranjivano da prolazi glavnim ulicama, pored džamija i da javno ističe krst. Narodni i crkveni običaji ipak nisu potisnuti ni u pretežno muslimanskim sredinama, pa je boraveći u Sarajevu 1658. Francuz Pule zabeležio kako "Srbi sprovode mrtvaca uz svirku ćemaneta, a Jevreji pridodaju tome i igru."
Gradovi pod vlašću Turaka sastojali su se od mahala, nazivanih po džamiji, najupečatljivijoj građevini te četvrti. U njihovom okviru bilo je i manjih celina, relativno zÐtvorenog tipa, koje zbog svoje neznatne populacije, nisu uspele da prerastu u mahale. Tipična je, recimo, Latinska čaršija dubrovačkih trgovaca u muslimanskom delu u podnožju beogradske Ferhat-pašine džamije.
No, Osmansko carstvo nije uspostavljalo klasična geta, karakteristična za zapadnu Evropu. Sledeći stav svog hanefitskog autoriteta Abu Jusufa, Srbi i Jevreji su mogli i u muslimanskim mahalama da drže svoje dućane, pod uslovom da ni na koji način ne remete život muslimana. Dakle, da ne otvaraju krčme ili trguju robom koja je muslimanima zabranjena. Nemuslimanima nije dozvoljavano da se okuće u ključnim gradskim, vojno strateškim i ekonomskim prostorima, središtima i najlepšim mestima u naselju. Po sultanovom fermanu, ako je džamija bila podignuta u hrišćanskom delu grada, trebalo je tu naseliti muslimane, a kuće od nevernika milom ili silom otkupiti - po pravednoj ceni. No, ta naredba je bila praktično ostvarljiva samo u prestonom Istanbulu, jer su muslimani i Srbi svuda međusobno trgovali, kupovali zalagali i zakupljivali nekretnine, živeći neretko jedni pored drugih kraj džamija.
U skladu sa šerijatskom idejom o i vizuelnoj dominaciji islama, kuće nemuslimana nisu smele da budu više i luksuznije, ali su ipak, za razliku od stroge istočnjačke estetike, smele da imaju građevinske dodatke, balkone i čardake. Dominacija je morala da bude regulisana, i preciznim merama pa je na teritoriji aktuelne Vojvodine određeno da prizemlje i sprat muslimanske kuće mora da bude visoko 8,55 dok su se hrišćani morali zadovoljiti sa 6,95 metara.
Brak je tretiran kao institucija u punoj nadležnosti sveštene zajednice kojoj su muž i žena pripadali. Mada su imali svoje sveštenike Srbi su svoje brakove sklapali, a još češće razvodili i pred kadijom. Najčešće je to bio način da se izbegne optužba za blud ili legalizacija otmice devojaka, koju šerijat nikako nije dozvoljavao. No, osmanski sud je omogućavao legalizaciju poligamije do četiri zakonite supruge. Mada zbog nedostatka prihoda za izdržavanje, poligamni brakovi ni kod muslimana nisu prelazili tri procenta, stvaranje "harema" nije bilo ni Srbima strano. Među onima koji su imali više žena ili neskrivenih naložnica bili su i neki vođi Prvog i Drugog ustanka, Milenko Stojković, Jovan Mićić, Miloš Obrenović...
Kad je srpski brak sklapan po šerijatskim pravilima supruga je mogla da upravlja sopstvenom imovinom, dok je muž bio obavezan da je izdržava o svom trošku. Uz to, žena je mogla bez ikakve smetnje da dobije razvod ako dokaže da je venčana pod prisilom, da je suprug impotentan ili je pak fizički maltretira. A po crkvenom i naročito običajnom pravu smatralo se kako je to deo uobičajenog odnosa između supružnika. Šerijat je strogo zabranjivao brak Srbina i muslimanke, smatrajući ga svetogrđem i uvredom islama. Obrnuta mogućnost je bila moguća i u takvoj zajednici hrišćanka je imala pravo da upražnjava svoju veru, jede i pije ono što je muslimanima zabranjeno, jedino joj nije bilo dopušteno da utiče na muslimansko obrazovanje svoje dece. Pobožnost, duhovnu čistotu i potpuno odstustvo seksualnosti u javnom životu zahtevao je šerijat ne samo od muslimane, već i hrišćana. Zato su žene morale da se skrivaju od očiju muškaraca, ponašaju i oblače smerno. Svaki seksualni odnos muškarca i žene van braka i robovlasničke veze smatran je kao blud strogo kažnjivim. Slobodan je bio koitus vlasnika i robinje, ali ne i vlasnice i njenog roba. Bludnim je smatran i odnos slobodnog čovek sa robinjom, pa makar ona pripadala njegovoj ženi. Kažnjivi su bili protivprirodni i homoseksualni odnosi.