04-04-2014, 08:40 PM
Pijani hrišćani, dobri muslimani
"Zabranjeno je hrišćanima i hrišćankama ići po teferičima i pjevati na teferičima, drugim mjestima, pa i u svojoj kući. Žene se moraju pokrivati, ne smiju nagizdane stajati na kućnim vratima, a ako se koja i nagizda, neka sedi u kući svojoj. Neka ne kite svoju žensku djecu dukatima, a kome je Bog dao te ima, neka nakićeno djete ne pušta u dvorište. Zapoveda se hrišćanima da moraju smerno ići kad prolaze kraj Turaka, da se zna ko je stariji. Ne smeju tursku i janičarsku odeću nositi, jer Turci to ne mogu da trpe. Ko ne posluša, biće na muke udaren."
Ovaj sulatanov (ili pašin) proglas, pročitan posle nedeljne liturgije u sarajevskoj crkvi krajem 18. veka, ilustratativan je za očigledan diskriminatorski odnos koji je Osmansko carstvo imalo prema Srbima, drugim hrišćanima, kao i Jevrejima. Svako drugačije ponašanje moglo se tumačiti kao vređanje muslimanske vere i časti.
Uprkos jasnim pretnjama, hrišćani su naveliko težili tome da, u skladu sa shvatanjima sredine, prate modu i javno pokažu imovno stanje i ugled. Očit primer je odluka knjaza Miloša da bude naslikan s turbanom, i to u doba kad se Srbija počela udaljavati od osmanlijskih uzora.
Propisi o javnom ponašanju žena, upereni protiv luksuza i kićenja, važili su za sve. Čak su za muslimane bile propisane oštrije kazne ako prekrše moralne norme. Versko-sudska autonomija je bila pod strogom kontrolom države, pa su nemuslimanske grupe mogle da biraju svoju sveštenu hijerarhiju, ali je njihov izbor morala da potvrdi Porta. Patrijarsi i episkopi su potom dobijali carsku potvrdu o imenovanju, sa spiskom prava, ali i obaveza.
Prema šerijatu, tokom rata sa "neverničkim" državama, nije bilo dozvoljeno namerno ubijanje žena i dece, ako se ne bore. Precizno je određeno da se posle poraza, kao deo ratnog plena, svi muškarci, žene i deca smatraju zarobljenicima, odnosno robovima. Izuzeti su bili stari, bolesni i monasi.
im daruje slobodu i vrati imovinu. Nakon pripajanja osvojenih teritorija sloboda je darovana ako bi žitelji zatražili aman (milost). Mogli su posle toga da prihvate status zimije (podanika), ili prime islamsku veru. Robovi su, kao i u hrišćanskim državama toga doba, smatrani pokretnom imovinom koja može da govori. Oslobađanje robova koji su prihvatili islam smatralo se bogougodnim delom. Nemusliman nije smeo da poseduje roba muslimana, ali su sultani povremeno zabranjivali hrišćanima da drže robove ili trguju njima.
U ime hrišćanskog milosrđa, sarajevski Srbi su više puta, pojedinačno ili u ime crkvene opštine, otkupljivali roblje i oslobađali ga. Neki su ga kupovali za svoj račun, pa je zabeleženo kako je sveštenik Bogić 1717. kupio "jedno ropče", dok je 1732. ugledni trgovac hadži Jovan Arnautović posedovao robinju Stoju. U duhovnom smislu, rob je tretiran i kao ljudsko biće sa pravom veroispovedanja, pa je u arhivi pravoslavne crkve u Sarajevu sačuvana beleška da redovno dolazi u hram, posti i pričešćuje se "robinja iz turskih mahala."
Od imovene stečene u tom statusu neki robovi su zaveštavali i vredne stvari, pa je robinja baba Marije 1708. poklonila crkvi srebrno kandilo. Međutim, tzv. carski rob, koji je stizao na dvor dankom u krvi ili bio regrutovan u janičara, mogao je postati dostojanstvenik najvišeg ranga, sultanov zet i posedovati na hiljade "pravih" robova.
Osmansko carstvo, kao i mnoge druge islamske i hrišćanske države, nije dozvoljavalo postojanje ateista ili mnogobožaca. Oni su morali da prime islam ili budu "predati sablji". Hrišćanska vera, mÐda priznata, u formalnim dokumentima se naziva - lažnom, njeni običaji bezvrednim, a hrišćani đaurima (nevernicima).
Po Kuranu, "u vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti". Nemuslimani su čak ohrabrivani da čuvaju svoju tradiciju, kako bi se razlikovali od vladajućih muslimana. No, da bi hrišćanin prešao u islam, bilo je dovoljno da u prisustvu dvojice muslimana izgovori šehadu (svedočanstvo): "Nema drugog boga osim Alaha, Muhamed je Božji poslanik." Za osmanske pravnike nije bilo bitno ako je to uradio u šali ili pijanstvu. Ponekad je bilo dovoljno da pojedinac kaže da je postao musliman ili je o islamu pohvalno govorio, makar to učinio s nečijom rukom oko vrata. Ponekad je primanje muslimanske vere bio jedini način da se izbegne smrtna kazna, zbog "uvrede islama i proroka Muhameda".
Ovaj vid lažnih optužbi korišćen je i protiv hilandarskih monaha koji su išli da po evropskom delu carstva skupljaju priloge za svoj manastir. Oni koji su, poput Đorđa Kratovca, radije birali smrt, proglašavani su za nove mučenike i njihov se kult brzo širio po pravoslavnom Balkanu. Svako ko bi promenio veru, nakon registrovanja u sudu, čašćavan je ne prevelikom sumom, dovoljnom da kupi muslimansku odeću. Kad bi preverenik u molbi sultanu tražio da bude primljen u janičarsku ili neku drugu carsku službu sa stalnom platom, postajali su jasni njegovi motivi.
"Zabranjeno je hrišćanima i hrišćankama ići po teferičima i pjevati na teferičima, drugim mjestima, pa i u svojoj kući. Žene se moraju pokrivati, ne smiju nagizdane stajati na kućnim vratima, a ako se koja i nagizda, neka sedi u kući svojoj. Neka ne kite svoju žensku djecu dukatima, a kome je Bog dao te ima, neka nakićeno djete ne pušta u dvorište. Zapoveda se hrišćanima da moraju smerno ići kad prolaze kraj Turaka, da se zna ko je stariji. Ne smeju tursku i janičarsku odeću nositi, jer Turci to ne mogu da trpe. Ko ne posluša, biće na muke udaren."
Ovaj sulatanov (ili pašin) proglas, pročitan posle nedeljne liturgije u sarajevskoj crkvi krajem 18. veka, ilustratativan je za očigledan diskriminatorski odnos koji je Osmansko carstvo imalo prema Srbima, drugim hrišćanima, kao i Jevrejima. Svako drugačije ponašanje moglo se tumačiti kao vređanje muslimanske vere i časti.
Uprkos jasnim pretnjama, hrišćani su naveliko težili tome da, u skladu sa shvatanjima sredine, prate modu i javno pokažu imovno stanje i ugled. Očit primer je odluka knjaza Miloša da bude naslikan s turbanom, i to u doba kad se Srbija počela udaljavati od osmanlijskih uzora.
Propisi o javnom ponašanju žena, upereni protiv luksuza i kićenja, važili su za sve. Čak su za muslimane bile propisane oštrije kazne ako prekrše moralne norme. Versko-sudska autonomija je bila pod strogom kontrolom države, pa su nemuslimanske grupe mogle da biraju svoju sveštenu hijerarhiju, ali je njihov izbor morala da potvrdi Porta. Patrijarsi i episkopi su potom dobijali carsku potvrdu o imenovanju, sa spiskom prava, ali i obaveza.
Prema šerijatu, tokom rata sa "neverničkim" državama, nije bilo dozvoljeno namerno ubijanje žena i dece, ako se ne bore. Precizno je određeno da se posle poraza, kao deo ratnog plena, svi muškarci, žene i deca smatraju zarobljenicima, odnosno robovima. Izuzeti su bili stari, bolesni i monasi.
im daruje slobodu i vrati imovinu. Nakon pripajanja osvojenih teritorija sloboda je darovana ako bi žitelji zatražili aman (milost). Mogli su posle toga da prihvate status zimije (podanika), ili prime islamsku veru. Robovi su, kao i u hrišćanskim državama toga doba, smatrani pokretnom imovinom koja može da govori. Oslobađanje robova koji su prihvatili islam smatralo se bogougodnim delom. Nemusliman nije smeo da poseduje roba muslimana, ali su sultani povremeno zabranjivali hrišćanima da drže robove ili trguju njima.
U ime hrišćanskog milosrđa, sarajevski Srbi su više puta, pojedinačno ili u ime crkvene opštine, otkupljivali roblje i oslobađali ga. Neki su ga kupovali za svoj račun, pa je zabeleženo kako je sveštenik Bogić 1717. kupio "jedno ropče", dok je 1732. ugledni trgovac hadži Jovan Arnautović posedovao robinju Stoju. U duhovnom smislu, rob je tretiran i kao ljudsko biće sa pravom veroispovedanja, pa je u arhivi pravoslavne crkve u Sarajevu sačuvana beleška da redovno dolazi u hram, posti i pričešćuje se "robinja iz turskih mahala."
Od imovene stečene u tom statusu neki robovi su zaveštavali i vredne stvari, pa je robinja baba Marije 1708. poklonila crkvi srebrno kandilo. Međutim, tzv. carski rob, koji je stizao na dvor dankom u krvi ili bio regrutovan u janičara, mogao je postati dostojanstvenik najvišeg ranga, sultanov zet i posedovati na hiljade "pravih" robova.
Osmansko carstvo, kao i mnoge druge islamske i hrišćanske države, nije dozvoljavalo postojanje ateista ili mnogobožaca. Oni su morali da prime islam ili budu "predati sablji". Hrišćanska vera, mÐda priznata, u formalnim dokumentima se naziva - lažnom, njeni običaji bezvrednim, a hrišćani đaurima (nevernicima).
Po Kuranu, "u vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti". Nemuslimani su čak ohrabrivani da čuvaju svoju tradiciju, kako bi se razlikovali od vladajućih muslimana. No, da bi hrišćanin prešao u islam, bilo je dovoljno da u prisustvu dvojice muslimana izgovori šehadu (svedočanstvo): "Nema drugog boga osim Alaha, Muhamed je Božji poslanik." Za osmanske pravnike nije bilo bitno ako je to uradio u šali ili pijanstvu. Ponekad je bilo dovoljno da pojedinac kaže da je postao musliman ili je o islamu pohvalno govorio, makar to učinio s nečijom rukom oko vrata. Ponekad je primanje muslimanske vere bio jedini način da se izbegne smrtna kazna, zbog "uvrede islama i proroka Muhameda".
Ovaj vid lažnih optužbi korišćen je i protiv hilandarskih monaha koji su išli da po evropskom delu carstva skupljaju priloge za svoj manastir. Oni koji su, poput Đorđa Kratovca, radije birali smrt, proglašavani su za nove mučenike i njihov se kult brzo širio po pravoslavnom Balkanu. Svako ko bi promenio veru, nakon registrovanja u sudu, čašćavan je ne prevelikom sumom, dovoljnom da kupi muslimansku odeću. Kad bi preverenik u molbi sultanu tražio da bude primljen u janičarsku ili neku drugu carsku službu sa stalnom platom, postajali su jasni njegovi motivi.