25-11-2013, 12:01 AM
Niko precizno ne može da kaže kada je nastala Sparta, ali se zna da su prvobitni stanovnici Peloponeza bili Ahajci koje su oko 1200. god. p.n.e. pokorili Dorci, pleme sa severa. Dorci su kasnije osnovali spartansku državu.
Posto je stanovništvo Sparte često dizalo ustanke i stvaralo nemire, konacno je Likurg - Sparti dao zakone, koji su se odnosili na društveno i državno uredjenje kao i na vaspitanje.
Interesantno je da nisu dozvoljavali strancima da borave u njihovom polisu i to je jedan od razloga zašto nema puno pisanih izvora i zašto neke stvari jos uvek nisu razjašnjenje.
Od mladih devojaka je zahtevano da trče i vežbaju, kako bi njihove bebe rasle u jakim i zdravim majkama. Da bi ih napravio što hrabrijim, Likurg je naređivao povremeno devojkama da moraju plesati i igrati gole pred mladićima. Iz ovog razloga devojke su se stidele debljine i mršavosti, takođe su bile srećne da prikažu svoju lepotu pred tako zahvalnom publikom. U svojim pesmama, devojke su veličale muškarce koji su bili hrabri i jaki, a ismejavale su one koji su bili slabi i kukavice, na taj način su oštrile strast muškaraca ka slavi i urezivale strah od sramote. Spartanke su se na ovaj način osećale kao posebne, jer su bile inspiracija na bojnom polju.
Preljubu nisu kažnjavali, kao npr. u Atini (muž javno stavlja rotkvicu u anus preljubnika, a moze i ubiti svoju nevernu ženicu), već je postojala mogućnost da se muž i žena lepo dogovore ako ona ima naročitu želju da spava s nekim, posebno ako je njena želja zdrav, naočit i u zajednici poznat muškarac. Ako se rodi dete iz tog izleta, muž ga je jednako prihvatao kao da je njegovo najrodjenije (samo nek' je zdravo).
Ako iza smrti roditelja ostane samo ćerka, koja se u tom slučaju i u Atini zvala epiklera, ona nije mogla da nasledi samostalno imovinu, već je birala za kog svog muškog rodjaka će da se uda, što je, čak, i pozitivno, s obzirom da u Atini epiklera nije mogla da bira, već se udavala za najbližeg muškog srodnika (vidi se da Atinjani i nisu baš mislili na zdravo potomstvo).
Sparta je imala specifičan robovlasnički sistem.
Interesantan je odnos Spartijata i helota. Heloti su zavisno stanovništvo u kolektivnoj svojini spartanskog polisa. Smatra se da potiču od starosedalačkog stanovništva koja su dorska plemena pokorila prilikom osvajanja Peloponeza. Status helota je bio nešto izmedju robova i slobodnih ljudi. Izrazita brojčana prevaga helota u odnosu na Spartijate
(barem dvadesetostruka u doba najvećeg uspona Sparte ) nije davala mira ni jednima ni drugima. Heloti su dizali ustanke koji su gašeni u krvi, a Spartijati se nikada nisu oslobodili osećanja ugroženosti od mase helota. Zato je Spartijatima od malih nogu usadjivana mržnja prema njima. Ona je u odredjenim vremenskim razmacima dobijala i svoje krvave epiloge u tkz. kriptijama, kada su mladi Spartijati kretali u ničim izazvano ubijanje helota, naročito onih istaknutijih. Time se postizao efekat preventivnog zastrašivanja, ali i onaj drugi, čisto demografski; kriptijama je na surov način umanjivana brojčana superiornost helota.
Jedna od osnovnih funkcija kriptija, koje su se dešavale jednom godisnje, jeste da je to bila dobra prilika da se novostasali Spartanci pokažu i ''overe'' ono što su naučili, te je to bila svojevrsna vezba.
Heloti su imali odredjena prava i nisu bili samo ''instrument vocale''; mogli su da privredjuju za sebe, mogli su da sklapaju brakove, a interesantno je da robovi nisu bili u vlasništvu pojedinca, već se smatralo da je vlasnik helota polis Sparta, koja odredjeni broj daje na uživanje svojim podanicima. Skoro sve u Sparti je bilo u kolektivnoj svojini (=komunizam), dok privatna je tek kasnije počela da dobija obrise.
Koplja nadjena u blizini Sparte:
![[Slika: koplja9bf.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/1Q/lL/4do0MiIN/koplja9bf.jpg)
Spartu kakvu poznajemo stvorio je zakonima LIKURG (LYCURGUS) - Otac Sparte (oko 8oo g.p.n.e) - po PLUTARHU
Likurg vodi poreklo od Herkulesa, kroz jedanaest generacija i on je bio drugi princ u jednoj od dve kraljevske porodice u Sparti. Kada su njegov otac i stariji brat poginuli, Likurg je trebao naslediti kraljevstvo. Ali kako je njegov poginuli brat ostavio trudnu ženu, a njegovo dete, ako bude muško, trebalo bi da nasledi kraljevstvo u slučaju da preživi rođenje. Ova žena je došla kod Likurga i ponudila mu da abortira ukoliko je Likurg uzme za njegovu kraljicu.
Likurg je pristao da pođe sa njom, i on ju je ubedio da ne rizikuje svoj život abortusom, u zamenu, on je ponudio da on odlučuje o detetu, i dao striktnu naredbu da mu donesu dete kada se bude rodilo. Jednog dana, dok se je Likurg gostio sa nekim sudijama u Sparti, novorođeni dečak je doveden pred njim. „Čovek Sparte“ uzviknuo je, uzevši ga u ruke, „evo rođen nam je kralj“. Onda je spustio dečaka na tron i nazvao ga Charilaus, što je značilo “radost naroda”.
Narod Sparte divio se je njegovom karakteru, jer je lako moga da zadrži neograničenu vlast, ali je on ju je tako lagano odbacio zbog pravde, tako da je bilo lako Likurgu da vlada spartancima u smislu čuvara Charilaus-a. Ali i pored toga, majka mladog kralja, i njeni rođaci, zavideli su i mrzeli Likurga. Između ostalih kleveti, oni su optužili Likurga da planira smrt Charilaus-a.
Likurg je konačno odlučio da jedini način na koji bi on mogao izbeći blam u slučaju da se nešto dogodi detetu je taj da putuje dok Charilaus ne odraste i ne obezbedi uspeh. Zbog toga, Likurg, predao je ceo svoj autoritet i otšao na ostrvo Krit.
Na Kritu, Likurg je sreo pesnika Talesa. Tales je živeo kao muzičar na banketima, ali u stvarnosti Tales je bio učitelj o civilizaciji. Njegove prelepe pesme su nagonile ljude da budu veseli i da se ponašaju bratski jedni prema drugima. Dobri ljudi, i sreća u kojoj su uživali, su bile teme Talesovih pesama. Njegovi slušaoci bi zaboravljali na zavade i postajali su ujedinjeni u zajedničkom divljenju vrlina. Eventualno, Likurg je nagovarao Talesa da ode u Spartu sa svojim pesmama i da pripremi ljude na novi način života sa kojim je nameravao kasnije da ih upozna.
Likurg je pažljivo proučio državno uređenje Kritanja, i uzeo je sve ono što je po njemu bilo korisno za Spartu. Takođe je putovao i na Joniju, da bi proučavao razlike između Jonaca koji su uživali u lagodnom životu i umerenih Krićana, kao doktor proučavao je razliku između bolesnog i zdravog.
U Joniji, Likurg je otkrio besmrtni Homerov rad. Likurg je kompletirao razbacane fragmente Homera i pobrinuo se da ozbiljne lekcije o državništvu i moralnosti u Homerovom epu postanu dobro poznate.
Egipćani su tvrdili da je Likurg i njih posetio i da je od egipćana dobio ideju da odvoji vojnike od prostih radnika, takoreći davajući spartanskom društvu istančanost i lepotu.
Nakon Likurgovog osustva, Spartanci su mu pisali moleći ga da se vrati. Kao što su priznali, samo Likurg je njihov kralj, iako su i drugi nosili krunu i pozivali se na titulu. On je imao pravi osnov za vrhovnu vlast: prirodno rođen da vlada, sa talentom da nadahne na poslušnost. Čak su i spartanski kraljevi želeli povratak Likurga, jer su ga videli kao nekog koji bi ih zaštitio od naroda.
Likurg je već odlučio da neke fundamentalne promene će morati da se izvrše u Sparti. Kada se je vratio, nije kalaisao samo toliko sa zakonom, već umesto toga on je pratio primer mudrih doktora koji su tretirali pacijenta za mnogo bolesti, koji su promenili pacijentovu ishranu, primorali ga na vežbanje, i stavi li ga u totalno novi okvir razmišljanja.
Prvo,je ipak, Likurg otišao u svetilište u Delfima da pita za vođstvo. Proročisto je reklo Likurgu da su njegove molitve uslišene i da će država koja uvodi Likurgove zakone postati najpoznatija na svetu. Sa takvom potvrdom, Likurg je otišao za vodećeg čoveka Sparte upisavši se sa njihovom podrškom.
<img>http://imageshack.us/a/img483/3536/krfkassiopi20052242pu.jpg</img>
<img>http://imageshack.us/a/img19/4905/krfkassiopi20051927bo.jpg</img>
SPARTANSKI ŽIVOT
Decu su odmah na rodjenju kupali u vinu. Ona koja su se onesvestila bila su uglavnom bolesna ili epileptična, tako da su njih bacali sa litica, podjednako i dečake i devojčice.
Muškarci/dečaci su od 7 godine odlazili od kuća i provodili život u vojnim barakama (agele). Kada mladi Spartanac stasa, iz agele prelazi u grupu mladića od 20 do 30 godina, koji još nisu ravnopravni, tj. i dalje spavaju van kuće, u grupi, al počinju već da se bore. Posle tridesete su mogli da spavaju i žive u svojim kućama. Od 20 do 60 godine svi su vojni obveznici. U principu, stalno su bili odvojeni od žena /devojaka s kojim su provodili vreme, uglavnom kada bi povremeno došli kući, s namjerom da im žena zatrudni.
Homoseksualna ljubav je bila opšte prihvaćena, delom zbog odvojenosti žena od muškaraca, delom zbog životne filozofije o jednakima sa jednakima. To je bila časna ljubav koja se radja izmedju muškarca ratnika prema drugom muškarcu ratniku, a radja se iz poštovanja, prema njegovoj hrabrosti (andreia) časti, srčanosti, snazi i odanosti. Parovi, prijatelji su se borili jedan uz drugog, (spartanska maksima ,,ne bori se za sebe nego za onoga sa tvoje desne strane), odanost saborcu iz FALANGE.
Ima protivnika ove tvrdnje, pogotovu što se zakon Likurga protivio tome. Mnogi u to vreme nisu voleli ksenofobičnu, konzervativnu, surovu ali uspešnu Spartu pa su je za svašta optuživali.
Na vrhuncu, Sparta je imala na raspolaganju oko 8-9 hiljada gradjana/vojnika, medjutim taj broj se vremenom smanjio na samo 1-2 hiljade. Tačan razlog ovom padu se ne zna, ali jedna od teorija je da zbog svog načina života (posvećenost bliskim odnosima izmedju muskaraca) Spartanci jednostavno nisu uspevali da nadoknade mrtve iz bitaka sa novim ratnicima.
Inace, na bojnom polju, Spartanci su nosili crvene ogrtače (da bi pokušali kamuflirati krvarenje) , one crvene četke ; (ne znam kako se to zove...) na šlemovima i štitove na kojima je bilo utisnuto L (grcko slovo lambda ) jer su sebe zvali Lakademonjani.Ono sto je odlikovalo njihove formacije neposredno pre bitke je misteriozna i zastrašujuca tišina i mirnoća! Dakle, nisu se drali da bi digli borbeni duh pred bitku. Sa ovim su, budući svesni svoje reputacije sjajnih ratnika, pokušavali demoralisati protivnike. Spartanci se na bojnom polju služe defanzivnim taktikama: jako napadnu u početku, onda se povuku i pokušavaju održati odredjenu suzdržanost, nadajući se da ce time omogućiti protivniku da se povuče/pobjegne. Ovo opet ima veze sa svešću o sopstvenoj reputaciji: znali su da ih se protivnici boje, a istovermeno, njih, Sparatanca, nikad i nije bilo puno (znaci oko 9,000 u naponu) i nisu si mogli priuštiti da gube živote uzalud. Samo u slučaju, ako se protivnik pokaže žilav i nepopustljiv, tek onda bi se Spartanci "posvetili" njegovom istrebljivanju i potpunom slamanju.
Tada se prvi put pojavila i ratna odšteta, kao danak koji su Atinjani u zlatu plaćali Spartancima.
Ratnička veština
Spartanski mač se zvao KSIPIOS koji je sa kopljem od 2 m i štitom činio osnovu opremu. Lukove i strele su smatrali nedostojnim ratnika (ubijanja na daljinu) i za njih su obučavane žene.
Opsada Sicilije... Atina pod vodjstvom Alkibijada, aristokrate i stratega (nesto kao maršal u danasnje vreme pretpostavljam) opseda Siciliju, koja svesna da protiv atinjanske flote nema nikakvih šansi, traži pomoć od Sparte. Sparta ovo prihvata kao dugo očekivani povod za sukob sa Atinom.
Sparta šalje na Siciliju JEDNOG vojskovodju kao sasvim dovoljnu pomoć. Njihova vojnička logika je bila da ako tražiš pomoć, dobićeš je ali ne u ljudstvu nego u vidu jednog voskovodje koji će TVOJE ljude obučiti za borbu, jer Spartanci su isuviše dragoceni (i ugroženi od strane helota) da bi svoje ljude žrtvovali uludo. Na Siciliju dolazi Gilip, izuzetan strateg i oficir. Za tri meseca učmalo domaće stanovništvo pretvara u izuzetno organizovanu vojsku. Uvodi korisne novine, tipa svakodnevni teški treninzi, rad u brodogradilištu bez zaštite od sunca (preplanulost je stvarala osećaj zdravih jakih ljudi pre svega jednakih u zajedničkom poslu), izgradnja odbrambenog zida koji je presekao atinjanski zid (Fokidjanski) izjednačavanje aristokrata sa običnim stanovnistvom, izjednačavanje porcija hrane, svodi kitnjastu sicilijansku ratnu opremu na jednostavnu spartansku... Uglavnom Sicilija je bila spremna da uzvrati Atini zahvaljujući pomoći u vidu JEDNOG Spartanca. Atinjani su se teško oporavili od poraza. Iako predvodjeni Nikijom , Demostenom mladjim i ostalim izuzetnim stratezima, pobedu je odnela spartanska doktrina.
![[Slika: spartans16im.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/R/9k/V853JZc/spartans16im.jpg)
![[Slika: stemplefromwarnerbros7od.jpg]](http://www.dodaj.rs/f/3v/wU/we8faQi/stemplefromwarnerbros7od.jpg)
Lakonski govor
Spartanci, stanovnici Lakonije na Sparti u staroj Grčkoj i čuveni ratnici, ostali su u istoriji poznati po čeličnoj disciplini i oštrim vaspitnim merama, ali i po - škrtosti na rečima. Otuda danas izraz "lakonski govor" ili "govoriti lakonski" znači sasvim kratak govor, odnosno govoriti vrlo kratko i sažeto.
Jedna od legendi o Spartancima kaže da su jednom prilikom dobili od Atinjana, svojih najvećih neprijatelja, oštru, preteću poruku koja je glasila:
"Ukoliko ne učinite ono što zahtevamo, povešćemo vojsku na vas i ako vas pobedimo, opljačkaćemo vam sva imanja, sravniti vaše gradove sa zemljom, a decu i žene porobiti."
Hrabri Spartanski ratnici, poznati po svojim uspešnim vojevanjima, odgovorili su na poruku samo jednom rečju: "Ako..."
Persijski je glasnik došao kod Spartanaca da traži od njih da se predaju (Termopilska bitka), rekavši im :
Persijanci imaju toliko strelaca da kad odapnu pomrače Sunce.
A neustrašivi vojnik Dijenek će: Dobro je, jer tako ćemo se u hladu boriti.
Majke hrabrih :
-Jedna majka kada je ispraćala svog sina u rat, dala mu je štit i rekla mu sa njim ili na njemu!
-Jednoj Spartanki kada su saopštavali da su joj u ratu poginula petorica sinova, ona je hladnokrvno pitala jesmo li pobedili?
Sparta je nestala 396 god. nove ere pod Alarikom gotskim kraljem.
Posto je stanovništvo Sparte često dizalo ustanke i stvaralo nemire, konacno je Likurg - Sparti dao zakone, koji su se odnosili na društveno i državno uredjenje kao i na vaspitanje.
Interesantno je da nisu dozvoljavali strancima da borave u njihovom polisu i to je jedan od razloga zašto nema puno pisanih izvora i zašto neke stvari jos uvek nisu razjašnjenje.
Od mladih devojaka je zahtevano da trče i vežbaju, kako bi njihove bebe rasle u jakim i zdravim majkama. Da bi ih napravio što hrabrijim, Likurg je naređivao povremeno devojkama da moraju plesati i igrati gole pred mladićima. Iz ovog razloga devojke su se stidele debljine i mršavosti, takođe su bile srećne da prikažu svoju lepotu pred tako zahvalnom publikom. U svojim pesmama, devojke su veličale muškarce koji su bili hrabri i jaki, a ismejavale su one koji su bili slabi i kukavice, na taj način su oštrile strast muškaraca ka slavi i urezivale strah od sramote. Spartanke su se na ovaj način osećale kao posebne, jer su bile inspiracija na bojnom polju.
Preljubu nisu kažnjavali, kao npr. u Atini (muž javno stavlja rotkvicu u anus preljubnika, a moze i ubiti svoju nevernu ženicu), već je postojala mogućnost da se muž i žena lepo dogovore ako ona ima naročitu želju da spava s nekim, posebno ako je njena želja zdrav, naočit i u zajednici poznat muškarac. Ako se rodi dete iz tog izleta, muž ga je jednako prihvatao kao da je njegovo najrodjenije (samo nek' je zdravo).
Ako iza smrti roditelja ostane samo ćerka, koja se u tom slučaju i u Atini zvala epiklera, ona nije mogla da nasledi samostalno imovinu, već je birala za kog svog muškog rodjaka će da se uda, što je, čak, i pozitivno, s obzirom da u Atini epiklera nije mogla da bira, već se udavala za najbližeg muškog srodnika (vidi se da Atinjani i nisu baš mislili na zdravo potomstvo).
Sparta je imala specifičan robovlasnički sistem.
Interesantan je odnos Spartijata i helota. Heloti su zavisno stanovništvo u kolektivnoj svojini spartanskog polisa. Smatra se da potiču od starosedalačkog stanovništva koja su dorska plemena pokorila prilikom osvajanja Peloponeza. Status helota je bio nešto izmedju robova i slobodnih ljudi. Izrazita brojčana prevaga helota u odnosu na Spartijate
(barem dvadesetostruka u doba najvećeg uspona Sparte ) nije davala mira ni jednima ni drugima. Heloti su dizali ustanke koji su gašeni u krvi, a Spartijati se nikada nisu oslobodili osećanja ugroženosti od mase helota. Zato je Spartijatima od malih nogu usadjivana mržnja prema njima. Ona je u odredjenim vremenskim razmacima dobijala i svoje krvave epiloge u tkz. kriptijama, kada su mladi Spartijati kretali u ničim izazvano ubijanje helota, naročito onih istaknutijih. Time se postizao efekat preventivnog zastrašivanja, ali i onaj drugi, čisto demografski; kriptijama je na surov način umanjivana brojčana superiornost helota.
Jedna od osnovnih funkcija kriptija, koje su se dešavale jednom godisnje, jeste da je to bila dobra prilika da se novostasali Spartanci pokažu i ''overe'' ono što su naučili, te je to bila svojevrsna vezba.
Heloti su imali odredjena prava i nisu bili samo ''instrument vocale''; mogli su da privredjuju za sebe, mogli su da sklapaju brakove, a interesantno je da robovi nisu bili u vlasništvu pojedinca, već se smatralo da je vlasnik helota polis Sparta, koja odredjeni broj daje na uživanje svojim podanicima. Skoro sve u Sparti je bilo u kolektivnoj svojini (=komunizam), dok privatna je tek kasnije počela da dobija obrise.
Koplja nadjena u blizini Sparte:
Spartu kakvu poznajemo stvorio je zakonima LIKURG (LYCURGUS) - Otac Sparte (oko 8oo g.p.n.e) - po PLUTARHU
Likurg vodi poreklo od Herkulesa, kroz jedanaest generacija i on je bio drugi princ u jednoj od dve kraljevske porodice u Sparti. Kada su njegov otac i stariji brat poginuli, Likurg je trebao naslediti kraljevstvo. Ali kako je njegov poginuli brat ostavio trudnu ženu, a njegovo dete, ako bude muško, trebalo bi da nasledi kraljevstvo u slučaju da preživi rođenje. Ova žena je došla kod Likurga i ponudila mu da abortira ukoliko je Likurg uzme za njegovu kraljicu.
Likurg je pristao da pođe sa njom, i on ju je ubedio da ne rizikuje svoj život abortusom, u zamenu, on je ponudio da on odlučuje o detetu, i dao striktnu naredbu da mu donesu dete kada se bude rodilo. Jednog dana, dok se je Likurg gostio sa nekim sudijama u Sparti, novorođeni dečak je doveden pred njim. „Čovek Sparte“ uzviknuo je, uzevši ga u ruke, „evo rođen nam je kralj“. Onda je spustio dečaka na tron i nazvao ga Charilaus, što je značilo “radost naroda”.
Narod Sparte divio se je njegovom karakteru, jer je lako moga da zadrži neograničenu vlast, ali je on ju je tako lagano odbacio zbog pravde, tako da je bilo lako Likurgu da vlada spartancima u smislu čuvara Charilaus-a. Ali i pored toga, majka mladog kralja, i njeni rođaci, zavideli su i mrzeli Likurga. Između ostalih kleveti, oni su optužili Likurga da planira smrt Charilaus-a.
Likurg je konačno odlučio da jedini način na koji bi on mogao izbeći blam u slučaju da se nešto dogodi detetu je taj da putuje dok Charilaus ne odraste i ne obezbedi uspeh. Zbog toga, Likurg, predao je ceo svoj autoritet i otšao na ostrvo Krit.
Na Kritu, Likurg je sreo pesnika Talesa. Tales je živeo kao muzičar na banketima, ali u stvarnosti Tales je bio učitelj o civilizaciji. Njegove prelepe pesme su nagonile ljude da budu veseli i da se ponašaju bratski jedni prema drugima. Dobri ljudi, i sreća u kojoj su uživali, su bile teme Talesovih pesama. Njegovi slušaoci bi zaboravljali na zavade i postajali su ujedinjeni u zajedničkom divljenju vrlina. Eventualno, Likurg je nagovarao Talesa da ode u Spartu sa svojim pesmama i da pripremi ljude na novi način života sa kojim je nameravao kasnije da ih upozna.
Likurg je pažljivo proučio državno uređenje Kritanja, i uzeo je sve ono što je po njemu bilo korisno za Spartu. Takođe je putovao i na Joniju, da bi proučavao razlike između Jonaca koji su uživali u lagodnom životu i umerenih Krićana, kao doktor proučavao je razliku između bolesnog i zdravog.
U Joniji, Likurg je otkrio besmrtni Homerov rad. Likurg je kompletirao razbacane fragmente Homera i pobrinuo se da ozbiljne lekcije o državništvu i moralnosti u Homerovom epu postanu dobro poznate.
Egipćani su tvrdili da je Likurg i njih posetio i da je od egipćana dobio ideju da odvoji vojnike od prostih radnika, takoreći davajući spartanskom društvu istančanost i lepotu.
Nakon Likurgovog osustva, Spartanci su mu pisali moleći ga da se vrati. Kao što su priznali, samo Likurg je njihov kralj, iako su i drugi nosili krunu i pozivali se na titulu. On je imao pravi osnov za vrhovnu vlast: prirodno rođen da vlada, sa talentom da nadahne na poslušnost. Čak su i spartanski kraljevi želeli povratak Likurga, jer su ga videli kao nekog koji bi ih zaštitio od naroda.
Likurg je već odlučio da neke fundamentalne promene će morati da se izvrše u Sparti. Kada se je vratio, nije kalaisao samo toliko sa zakonom, već umesto toga on je pratio primer mudrih doktora koji su tretirali pacijenta za mnogo bolesti, koji su promenili pacijentovu ishranu, primorali ga na vežbanje, i stavi li ga u totalno novi okvir razmišljanja.
Prvo,je ipak, Likurg otišao u svetilište u Delfima da pita za vođstvo. Proročisto je reklo Likurgu da su njegove molitve uslišene i da će država koja uvodi Likurgove zakone postati najpoznatija na svetu. Sa takvom potvrdom, Likurg je otišao za vodećeg čoveka Sparte upisavši se sa njihovom podrškom.
<img>http://imageshack.us/a/img483/3536/krfkassiopi20052242pu.jpg</img>
<img>http://imageshack.us/a/img19/4905/krfkassiopi20051927bo.jpg</img>
SPARTANSKI ŽIVOT
Decu su odmah na rodjenju kupali u vinu. Ona koja su se onesvestila bila su uglavnom bolesna ili epileptična, tako da su njih bacali sa litica, podjednako i dečake i devojčice.
Muškarci/dečaci su od 7 godine odlazili od kuća i provodili život u vojnim barakama (agele). Kada mladi Spartanac stasa, iz agele prelazi u grupu mladića od 20 do 30 godina, koji još nisu ravnopravni, tj. i dalje spavaju van kuće, u grupi, al počinju već da se bore. Posle tridesete su mogli da spavaju i žive u svojim kućama. Od 20 do 60 godine svi su vojni obveznici. U principu, stalno su bili odvojeni od žena /devojaka s kojim su provodili vreme, uglavnom kada bi povremeno došli kući, s namjerom da im žena zatrudni.
Homoseksualna ljubav je bila opšte prihvaćena, delom zbog odvojenosti žena od muškaraca, delom zbog životne filozofije o jednakima sa jednakima. To je bila časna ljubav koja se radja izmedju muškarca ratnika prema drugom muškarcu ratniku, a radja se iz poštovanja, prema njegovoj hrabrosti (andreia) časti, srčanosti, snazi i odanosti. Parovi, prijatelji su se borili jedan uz drugog, (spartanska maksima ,,ne bori se za sebe nego za onoga sa tvoje desne strane), odanost saborcu iz FALANGE.
Ima protivnika ove tvrdnje, pogotovu što se zakon Likurga protivio tome. Mnogi u to vreme nisu voleli ksenofobičnu, konzervativnu, surovu ali uspešnu Spartu pa su je za svašta optuživali.
Na vrhuncu, Sparta je imala na raspolaganju oko 8-9 hiljada gradjana/vojnika, medjutim taj broj se vremenom smanjio na samo 1-2 hiljade. Tačan razlog ovom padu se ne zna, ali jedna od teorija je da zbog svog načina života (posvećenost bliskim odnosima izmedju muskaraca) Spartanci jednostavno nisu uspevali da nadoknade mrtve iz bitaka sa novim ratnicima.
Inace, na bojnom polju, Spartanci su nosili crvene ogrtače (da bi pokušali kamuflirati krvarenje) , one crvene četke ; (ne znam kako se to zove...) na šlemovima i štitove na kojima je bilo utisnuto L (grcko slovo lambda ) jer su sebe zvali Lakademonjani.Ono sto je odlikovalo njihove formacije neposredno pre bitke je misteriozna i zastrašujuca tišina i mirnoća! Dakle, nisu se drali da bi digli borbeni duh pred bitku. Sa ovim su, budući svesni svoje reputacije sjajnih ratnika, pokušavali demoralisati protivnike. Spartanci se na bojnom polju služe defanzivnim taktikama: jako napadnu u početku, onda se povuku i pokušavaju održati odredjenu suzdržanost, nadajući se da ce time omogućiti protivniku da se povuče/pobjegne. Ovo opet ima veze sa svešću o sopstvenoj reputaciji: znali su da ih se protivnici boje, a istovermeno, njih, Sparatanca, nikad i nije bilo puno (znaci oko 9,000 u naponu) i nisu si mogli priuštiti da gube živote uzalud. Samo u slučaju, ako se protivnik pokaže žilav i nepopustljiv, tek onda bi se Spartanci "posvetili" njegovom istrebljivanju i potpunom slamanju.
Tada se prvi put pojavila i ratna odšteta, kao danak koji su Atinjani u zlatu plaćali Spartancima.
Ratnička veština
Spartanski mač se zvao KSIPIOS koji je sa kopljem od 2 m i štitom činio osnovu opremu. Lukove i strele su smatrali nedostojnim ratnika (ubijanja na daljinu) i za njih su obučavane žene.
Opsada Sicilije... Atina pod vodjstvom Alkibijada, aristokrate i stratega (nesto kao maršal u danasnje vreme pretpostavljam) opseda Siciliju, koja svesna da protiv atinjanske flote nema nikakvih šansi, traži pomoć od Sparte. Sparta ovo prihvata kao dugo očekivani povod za sukob sa Atinom.
Sparta šalje na Siciliju JEDNOG vojskovodju kao sasvim dovoljnu pomoć. Njihova vojnička logika je bila da ako tražiš pomoć, dobićeš je ali ne u ljudstvu nego u vidu jednog voskovodje koji će TVOJE ljude obučiti za borbu, jer Spartanci su isuviše dragoceni (i ugroženi od strane helota) da bi svoje ljude žrtvovali uludo. Na Siciliju dolazi Gilip, izuzetan strateg i oficir. Za tri meseca učmalo domaće stanovništvo pretvara u izuzetno organizovanu vojsku. Uvodi korisne novine, tipa svakodnevni teški treninzi, rad u brodogradilištu bez zaštite od sunca (preplanulost je stvarala osećaj zdravih jakih ljudi pre svega jednakih u zajedničkom poslu), izgradnja odbrambenog zida koji je presekao atinjanski zid (Fokidjanski) izjednačavanje aristokrata sa običnim stanovnistvom, izjednačavanje porcija hrane, svodi kitnjastu sicilijansku ratnu opremu na jednostavnu spartansku... Uglavnom Sicilija je bila spremna da uzvrati Atini zahvaljujući pomoći u vidu JEDNOG Spartanca. Atinjani su se teško oporavili od poraza. Iako predvodjeni Nikijom , Demostenom mladjim i ostalim izuzetnim stratezima, pobedu je odnela spartanska doktrina.
Lakonski govor
Spartanci, stanovnici Lakonije na Sparti u staroj Grčkoj i čuveni ratnici, ostali su u istoriji poznati po čeličnoj disciplini i oštrim vaspitnim merama, ali i po - škrtosti na rečima. Otuda danas izraz "lakonski govor" ili "govoriti lakonski" znači sasvim kratak govor, odnosno govoriti vrlo kratko i sažeto.
Jedna od legendi o Spartancima kaže da su jednom prilikom dobili od Atinjana, svojih najvećih neprijatelja, oštru, preteću poruku koja je glasila:
"Ukoliko ne učinite ono što zahtevamo, povešćemo vojsku na vas i ako vas pobedimo, opljačkaćemo vam sva imanja, sravniti vaše gradove sa zemljom, a decu i žene porobiti."
Hrabri Spartanski ratnici, poznati po svojim uspešnim vojevanjima, odgovorili su na poruku samo jednom rečju: "Ako..."
Persijski je glasnik došao kod Spartanaca da traži od njih da se predaju (Termopilska bitka), rekavši im :
Persijanci imaju toliko strelaca da kad odapnu pomrače Sunce.
A neustrašivi vojnik Dijenek će: Dobro je, jer tako ćemo se u hladu boriti.
Majke hrabrih :
-Jedna majka kada je ispraćala svog sina u rat, dala mu je štit i rekla mu sa njim ili na njemu!
-Jednoj Spartanki kada su saopštavali da su joj u ratu poginula petorica sinova, ona je hladnokrvno pitala jesmo li pobedili?
Sparta je nestala 396 god. nove ere pod Alarikom gotskim kraljem.