15-10-2013, 06:19 PM
Vinčanski vučiji kult :
Izgleda da je vuciji kult nastao u vinci 5,500 - 3,500 pne. Odatle je sa vincancima otisao na krit i tamo postao osnova mikenske kulture, i u sumer gde je postao osnova sumerske kulture. Kasnije se ovaj kult vratio na balkan polovinom drugog milenijuma pne kada su mikenci dosli u arkadiju (ili nikad nije otisao sa balkana vec se samo prosirio po mediteranu i ostatku evrope). Odatle se kasnije prosiriio po celoj evropi kopnom do baltika, kao i morem do italije. Vuciji kult se vezuje sa izbeglicama i doseljenicima, a vuk je zastitinik izbeglica i doseljenika. Vuk je vodic.
Cuvena boginja majka vince je vucija boginja, vucica.
http://www.ancient-wisdom.co.uk/serbiavinca.htm
http://www.prehistory.it/
Ovo je neverovatna prica, cudinija od svega sto sam ja mogao i da pretpostavim kad sam zagrebao temu vucijeg naroda. Ja sam mislio da sam otkrio slovenske kulturne tragove kod iraca i germana, pa sam naleteo na rim, pa na sabine, pa na etrurce, pa na pelagze i ahajce pa na minojce pa na vincu...Izgleda da sam sasvim slucajno naleteo na "staru veru pradedovsku" koju su iz vince prosirili vuciji ratnici svestenici koji su u jednom trenutku oko 3500 godina pne krenuli u najveci religijski pohod u istoriji i rasirili su vuciju veru po celoj evropi, aziji i bliskom istoku koristeci svoje metalno oruzje kao argument . Za severnu afriku nisam siguran ali postoje indicije da su uticali cak i na stari egipat. Vodio ih je vuk, i gde god su isli nosili su ispred sebe simbol zmaja ognjenog vuka, o kome i car dusan prica u svom zakoniku o rasi. To je onaj isti drako koga su kasnije nosili dacani, rimljani, franci, zmaj sa vucijom glavom... Gde god su dosli doneli su koplje, dvoseklu sekiru, zmiju i pcele, kao i vuka i divljeg vepra sa svojom krestom koja je postala mohikanac nadjen na mumificiranim telima iz irskih tresetista i kresta na slemovima minojaca ahajaca ilira rimljana, i kuratog boga, i zrtvovanje sinova bogu zetve.... Ova vucija vera je bila vera tog vojno religijskog (viteskog) reda a ne celokupne populacije odnosno populacija kojima su vladali pripadnici ovog reda kroz istoriju na raznim teritorijama. Ova vera se ocuvala do danas i to verovali ili ne u hriscanstvu i njihovom kultu boga oca (vucijeg oca, dis pater, luppiter - lup piter - lup pater - jupiter - sveti petar) bogorodice (vucije majke, vucice, svete pecine u kojoj su se odrzavali obredi vucijeg klana, gde su se mladici posle inicijacije radjali kao vukovi) i njenog sina pastira hrista (zeusa licanosa, vucijeg boga, vucijeg pastira, vuka u jagnjecoj kozi koji sa svojim vucima vlada ovcama) i koji je zrtvovan svom ocu... Razlog zasto sam ja prvo nasao tragove ove vere kod srba i iraca je to sto se ova vera u svom skoro izvornom obliku najduze zadrzala kod izolovanih zajednica.
Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njihvom folkloru zauzima veoma važnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas.
Budući da su se Srbi od davnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinjski oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mu sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona.
Ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosiime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao štosu Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević,Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga.
Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće,najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući.
U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima-alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače . Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove- zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje. Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove влъколакъ , kod Rusa волкодлак, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba iHrvata vukodlak.
Koliko se kult vuka i vucijeg boga dugo zadrzao kod srba pokazuje i to sto je sveti sava morao da postane "vuciji pastir" i da tako zameni dazboga odnosno hromog dabu. Takodje Sveti sava je postao pastorski bog odnosno zamena za Velesa.
SVETI SAVA I VUCI
Za to imamo sasvim ubedljivih primera. U Starome Vlahu, i na Kosovu, i po drugim srpskim krajevima, a naročito u istočnoj Srbiji — kako je sasvim detaljno izneo prota St. Dimitrijević u svome delu „Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju“ — drži se sedam dana post svetome Savi, „da vuci ne bi klali stoku“. Na Kosovu se, u tom istom cilju, pored toga što poste, uzdržavaju ljudi i žene od raznih poslova i ne dodiruju izvesne predmete. I Savatije Grbić kaže da se u istočnoj Srbiji sveti Sava „smatra kao zaštitnik od vukova. „Stoga se njegov dan strogo praznuje“ i posti po čitavu nedelju dana pred praznik. Iz svega ovoga — iz legenada i iz kultnih običaja — jasno je da je sveti Sava, prema starinskim shvatanjima srpskog naroda, zaštitno božanstvo vukova, ili „vučji pastir“; a to znači, drugim rečima, da je u srpskom paganizmu postojalo vučje božanstvo, čije su funkcije prenesene docnije na svetoga Savu.
У нашој народној традицији вуци су, иначе, стални пратиоци Светога Саве.
Из свега овога - из легенада и из култних обичаја - јасно је да је Свети Сава, према старинским схватањима српског народа, заштитно божанство вукова, или "вучји пастир"; а то значи, другим речима, да је у српском паганизму постојало вучје божанство, чије су функције пренесене доцније на Светога Саву.
Широко распрострањена веровања да вук коље и поједе ђаволе, вампире или вукодлаке и неке епидемијске болести као што је колера, вук се појављује и у многим баснама, где удави, уграби, поједе и растргне болести.
Асоцијација вука са заштитом против болести и злих утицаја има посебно значење у вези са порођајем и бригом за малу - особито мушку - децу те у приликама високе смртности деце.
У Тимочкој крајини, да би се човек осветио особи која је на његову кућу "бацила свађу", требало је да ту особу погледа кроз вучји гркљан говорећи "Викао свет на тебе као на вука!"
Poznato je da su se Sloveni bogovima obraćali kao sebi ravnim i da su sebe smatrali potomcima bogova. Zapravo, oni su sebe smatrali unucima Dažboga, odnosno, njegovim direktnim potomcima.
Dažbog je u svim kombinacijama Sunce, prema verovanju - preko dana bilo na nebu i davalo svetlost, dok je nocu boravilo u podzemnom svetu. Zapravo Dažbog je svakog jutra na belom konju ili u kočiji obilazio nebo, dok je uveče umirao ili odlazio u zagrobni svet (cikličnosti umiranja i vaskrsavanja). Ovakva svakodnevna predstava o božanstvu je uobičajena u paganskim religijama pa i kod Slovena.
Kod Srba kada je predstavljao podzemni svet bio je u folkloru Hromi Daba - zli demon predstavljen kao hromi starac u medvedjoj koži koga prati vuk. Vuk je njegova životinjska inkarnacija, prvobitni oblik koji nije prestao da postoji i koji je ostao Dažbogov simbol. A kako su se Srbi smatrali njgovim potomcima, vuk je postao sveta životinja.
Slovenski najvažniji praznik - proslavljanje nepobedivog Sunca pada na dan današnjeg Božića.
Konstantin Veliki proglašavajući hrišćanstvo zvaničnom religijom, namešta dan Božića i on se slavi od 336 godine.
Dolazkom hrišćanstva Dažbog je bio satanizovan. Dažbogovog jaki kult je po svaku cenu trebalo da bude iskorenjen.
Dažbogove osobine je kasnije u hrišćanstvu preuzeo sveti Sava, koji je takodje predstavljan u narodnim pričama kao pastir koga prati vuk.
Vuciji kult i gospodar vukova su posebno vezani za Srbe i Makedonce i pogotovu za dinarsku oblast i druge planinske oblasti Balkana.
Ovaj drevni Vinčanski vučji kult je preživeo do današnjih dana i daje odgovor na pitanje ko smo i odakle smo.
Izgleda da je vuciji kult nastao u vinci 5,500 - 3,500 pne. Odatle je sa vincancima otisao na krit i tamo postao osnova mikenske kulture, i u sumer gde je postao osnova sumerske kulture. Kasnije se ovaj kult vratio na balkan polovinom drugog milenijuma pne kada su mikenci dosli u arkadiju (ili nikad nije otisao sa balkana vec se samo prosirio po mediteranu i ostatku evrope). Odatle se kasnije prosiriio po celoj evropi kopnom do baltika, kao i morem do italije. Vuciji kult se vezuje sa izbeglicama i doseljenicima, a vuk je zastitinik izbeglica i doseljenika. Vuk je vodic.
Cuvena boginja majka vince je vucija boginja, vucica.
http://www.ancient-wisdom.co.uk/serbiavinca.htm
http://www.prehistory.it/
Ovo je neverovatna prica, cudinija od svega sto sam ja mogao i da pretpostavim kad sam zagrebao temu vucijeg naroda. Ja sam mislio da sam otkrio slovenske kulturne tragove kod iraca i germana, pa sam naleteo na rim, pa na sabine, pa na etrurce, pa na pelagze i ahajce pa na minojce pa na vincu...Izgleda da sam sasvim slucajno naleteo na "staru veru pradedovsku" koju su iz vince prosirili vuciji ratnici svestenici koji su u jednom trenutku oko 3500 godina pne krenuli u najveci religijski pohod u istoriji i rasirili su vuciju veru po celoj evropi, aziji i bliskom istoku koristeci svoje metalno oruzje kao argument . Za severnu afriku nisam siguran ali postoje indicije da su uticali cak i na stari egipat. Vodio ih je vuk, i gde god su isli nosili su ispred sebe simbol zmaja ognjenog vuka, o kome i car dusan prica u svom zakoniku o rasi. To je onaj isti drako koga su kasnije nosili dacani, rimljani, franci, zmaj sa vucijom glavom... Gde god su dosli doneli su koplje, dvoseklu sekiru, zmiju i pcele, kao i vuka i divljeg vepra sa svojom krestom koja je postala mohikanac nadjen na mumificiranim telima iz irskih tresetista i kresta na slemovima minojaca ahajaca ilira rimljana, i kuratog boga, i zrtvovanje sinova bogu zetve.... Ova vucija vera je bila vera tog vojno religijskog (viteskog) reda a ne celokupne populacije odnosno populacija kojima su vladali pripadnici ovog reda kroz istoriju na raznim teritorijama. Ova vera se ocuvala do danas i to verovali ili ne u hriscanstvu i njihovom kultu boga oca (vucijeg oca, dis pater, luppiter - lup piter - lup pater - jupiter - sveti petar) bogorodice (vucije majke, vucice, svete pecine u kojoj su se odrzavali obredi vucijeg klana, gde su se mladici posle inicijacije radjali kao vukovi) i njenog sina pastira hrista (zeusa licanosa, vucijeg boga, vucijeg pastira, vuka u jagnjecoj kozi koji sa svojim vucima vlada ovcama) i koji je zrtvovan svom ocu... Razlog zasto sam ja prvo nasao tragove ove vere kod srba i iraca je to sto se ova vera u svom skoro izvornom obliku najduze zadrzala kod izolovanih zajednica.
Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njihvom folkloru zauzima veoma važnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas.
Budući da su se Srbi od davnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinjski oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mu sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona.
Ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosiime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao štosu Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević,Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga.
Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće,najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući.
U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima-alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače . Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove- zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje. Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove влъколакъ , kod Rusa волкодлак, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba iHrvata vukodlak.
Koliko se kult vuka i vucijeg boga dugo zadrzao kod srba pokazuje i to sto je sveti sava morao da postane "vuciji pastir" i da tako zameni dazboga odnosno hromog dabu. Takodje Sveti sava je postao pastorski bog odnosno zamena za Velesa.
SVETI SAVA I VUCI
Za to imamo sasvim ubedljivih primera. U Starome Vlahu, i na Kosovu, i po drugim srpskim krajevima, a naročito u istočnoj Srbiji — kako je sasvim detaljno izneo prota St. Dimitrijević u svome delu „Sveti Sava u narodnom verovanju i predanju“ — drži se sedam dana post svetome Savi, „da vuci ne bi klali stoku“. Na Kosovu se, u tom istom cilju, pored toga što poste, uzdržavaju ljudi i žene od raznih poslova i ne dodiruju izvesne predmete. I Savatije Grbić kaže da se u istočnoj Srbiji sveti Sava „smatra kao zaštitnik od vukova. „Stoga se njegov dan strogo praznuje“ i posti po čitavu nedelju dana pred praznik. Iz svega ovoga — iz legenada i iz kultnih običaja — jasno je da je sveti Sava, prema starinskim shvatanjima srpskog naroda, zaštitno božanstvo vukova, ili „vučji pastir“; a to znači, drugim rečima, da je u srpskom paganizmu postojalo vučje božanstvo, čije su funkcije prenesene docnije na svetoga Savu.
У нашој народној традицији вуци су, иначе, стални пратиоци Светога Саве.
Из свега овога - из легенада и из култних обичаја - јасно је да је Свети Сава, према старинским схватањима српског народа, заштитно божанство вукова, или "вучји пастир"; а то значи, другим речима, да је у српском паганизму постојало вучје божанство, чије су функције пренесене доцније на Светога Саву.
Широко распрострањена веровања да вук коље и поједе ђаволе, вампире или вукодлаке и неке епидемијске болести као што је колера, вук се појављује и у многим баснама, где удави, уграби, поједе и растргне болести.
Асоцијација вука са заштитом против болести и злих утицаја има посебно значење у вези са порођајем и бригом за малу - особито мушку - децу те у приликама високе смртности деце.
У Тимочкој крајини, да би се човек осветио особи која је на његову кућу "бацила свађу", требало је да ту особу погледа кроз вучји гркљан говорећи "Викао свет на тебе као на вука!"
Poznato je da su se Sloveni bogovima obraćali kao sebi ravnim i da su sebe smatrali potomcima bogova. Zapravo, oni su sebe smatrali unucima Dažboga, odnosno, njegovim direktnim potomcima.
Dažbog je u svim kombinacijama Sunce, prema verovanju - preko dana bilo na nebu i davalo svetlost, dok je nocu boravilo u podzemnom svetu. Zapravo Dažbog je svakog jutra na belom konju ili u kočiji obilazio nebo, dok je uveče umirao ili odlazio u zagrobni svet (cikličnosti umiranja i vaskrsavanja). Ovakva svakodnevna predstava o božanstvu je uobičajena u paganskim religijama pa i kod Slovena.
Kod Srba kada je predstavljao podzemni svet bio je u folkloru Hromi Daba - zli demon predstavljen kao hromi starac u medvedjoj koži koga prati vuk. Vuk je njegova životinjska inkarnacija, prvobitni oblik koji nije prestao da postoji i koji je ostao Dažbogov simbol. A kako su se Srbi smatrali njgovim potomcima, vuk je postao sveta životinja.
Slovenski najvažniji praznik - proslavljanje nepobedivog Sunca pada na dan današnjeg Božića.
Konstantin Veliki proglašavajući hrišćanstvo zvaničnom religijom, namešta dan Božića i on se slavi od 336 godine.
Dolazkom hrišćanstva Dažbog je bio satanizovan. Dažbogovog jaki kult je po svaku cenu trebalo da bude iskorenjen.
Dažbogove osobine je kasnije u hrišćanstvu preuzeo sveti Sava, koji je takodje predstavljan u narodnim pričama kao pastir koga prati vuk.
Vuciji kult i gospodar vukova su posebno vezani za Srbe i Makedonce i pogotovu za dinarsku oblast i druge planinske oblasti Balkana.
Ovaj drevni Vinčanski vučji kult je preživeo do današnjih dana i daje odgovor na pitanje ko smo i odakle smo.