10-10-2013, 09:10 PM
Као и код других народа, и код Срба хришћанство није било истребило архаичне култне обреде. Било је дошло само до компромиса између старе и нове вере, до неке врсте верског синкретизма. За ову мешавину вера, која није била трајна, устаљена, једном за увек дата, карактеристична су стална померања унутрашњих односа у оквиру ње саме, честе плиме и осеке једне или друге вере.У средњем веку, нарочито у доба Стефана Лазаревића, паганство је било у дефанзиви. Под турском влашћу било је другачије: опала моћ српске православне цркве довела је до постепеног јачања старе верске свести и на штету чисто хришћанских схватања. Али, до праве плиме старе вере и старих верских култова доћи ће тек у XVIII веку, после прве (1690) и друге (1739) сеобе, када су српски црквени врхови и имућни трговци напустили Отоманско царство и пребегли у Аустрију. По нашем мишљењу, баш тих година, када је Српска православна црква у Турској прешла у туђе, грчке руке, процес отуђења од хришћанства и враћања паганским обредима и божанствима био је интензивнији него ранијих векова. ОВАКВА ИСТОРИЈСКА СУДБИНА СРПСКОГ НАРОДА, КОЈА ЈЕ И ДОВЕЛА ДО ЊЕГОВОГ ОТУЂЕЊА ОД ПРАВЕ ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ, ИМАЛА ЈЕ НЕСУМЊИВ УДЕО И У НОВОЈ ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ МИТА О ЛАЗАРУ И КОСОВСКЕ ЛЕГЕНДЕ У ДЕСЕТЕРАЧКИМ ПЕСМАМА. Црквена традиција са многобројним делима о кнезу Лазару, у којима су косовска збивања била приказана на други начин, самим својим постојањем опирала се новој интерпретацији Лазаревог мита. Али, оживљавање старе вере међу Србима у Турској у XVIII веку учинило је да је у многим песмама ипак дошло до нове митизације и оних личности које су, као и цар Лазар, већ биле ушле у хришћанску митологију. Свакако да су том приликом као израз унутрашњег сукоба између хришћанског мита о Лазару и нових митских тенденција, неки ранији симболи нашли место и у народном косовском миту као синтези супротности.
КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА
Да би се у целини схватио смисао митизације косовских песама, њено значење и на друштвено-историјском плану, ваља шире упознати и прилике које су учиниле да дође до митизације косовских витезова у јуначким народним песмама.
Срби се већ у XVIII веку, и географски и културно и класно, деле на две различите целине. Једну чине клерократско-грађански врхови у Аустрији, који су прихватили европску културу и постали саставни део савременог цивилизованог света. Другу, широке граничарске масе у Аустрији и Срби у Турској. Први су били верски образовани хришћани. У АУСТРИЈИ СЕ, УЗ ЊИХОВУ ПОДРШКУ, ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ СУЈЕВЕРЈА И ДРУГИХ ОСТАТАКА ПАГАНСТВА У ШИРОКОМ СЕЉАЧКИМ МАСАМА. Против старог српског бога Давора и културних обичаја старе вере бориће се не само црква већ и Доситеј Обрадовић. Други, нарочито они у Србији, били су духом далеки европској цивилизацији. НАПУШТЕНИ ПРИЛИКОМ СЕОБЕ СРБА ИЗ ТУРСКЕ У АУСТРИЈУ 1690.И 1739. ОД СВОЈИХ ПРВОСВЕШТЕНИКА, ОНИ СУ СЕ СВЕ ВИШЕ УДАЉАВАЛИ ОД ХРИШЋАНСТВА И ВРАЋАЛИ СЕ ВЕРИ СВОЈИХ ПРЕДАКА.
У устанку, за тренутак, и једни и други нашли су се заједно у борби против Турака. Сјединила их је идеја о независној српској држави. Залажући се за њено остварење, обе стране славиле су кнеза Лазара и Косово. Међутим, и тада, свака од њих, у зависности од природе и нивоа свести као и од својих ужих, класних интереса, имала је свога кнеза Лазара и своје Косово, свога Милоша Обилића.
Митрополит Стратимировић се залагао за стварање слободне славеносрпске државе феудално-грађанског типа, а вођ србијанских устаника Карађорђе Петровић, за независну српску кнежевину, у којој неће бити не само турских паша и бегова, него ни домаће сијателне господе. По Проти Матеји, Карађорђе је позвао сиротињу рају да "у име бога скине јарам који Србин од Косова вуче". РОПСКИ ЈАРАМ НИЈЕ БИО САМО НАЦИОНАЛНЕ НО И СОЦИЈАЛНЕ ПРИРОДЕ. КАРАЂОРЂЕВО КОСОВО ОЧИГЛЕДНО ЈЕ БИЛО ДРУГАЧИЈЕ ОД ОНОГА О КОМЕ СЕ ПИСАЛО И ГОВОРИЛО У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА. За њега, оно је било не само поетски симбол српског пораза и величине већ, пре свега, збиљско поље на коме су дивљи, полупагански ратници водили борбу против Турака. Њихова вера, мада се и она звала хришћанска, била је знатно другачија од оне коју је проповедала верски образована српска интелигенција, на челу са просвећеним митрополитом Стратимировићем.
Из Доситејевих списа и других књижевних дела српских писаца XVIII века види се да се српско грађанство у Аустрији већ у ово доба европеизирало. По Вуковом "Српском рјечнику" из 1818, произилази да је ситуација у Турској била сасвим другачија. Као духовна слика српског народа у Отоманском царству на почетку XIX века, РЕЧНИК ОТКРИВА ДА СУ ТАМОШЊИ СРБИ, ШТО ЗНАЧИ ВЕЋИНА СРПСКОГ НАРОДА, БИЛИ ДАЛЕКО ОД ПРАВОГ ХРИШЋАНСТВА. ИАКО СУ ФОРМАЛНО ПОШТОВАЛИ ЦРКВЕ И МАНАСТИРЕ, ЊИХОВА СВЕСТ ЈЕ БИЛА У ВЛАСТИ ДРЕВНИХ ОБИЧАЈА ЧАК И ОНДА КАДА СУ СЕ, ПО ИНЕРЦИЈИ, ДРЖАЛИ НЕКИХ ХРИШЋАНСКИХ ОБРЕДА.
ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРИ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВИ, АЖДАХЕ, ЧИНИ...
На многим местима у"Српском рјечнику" види се да становници Србије у Вуково доба живе и понашају се као архаични људи. ОНИ ВЕРУЈУ У ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРЕ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВЕ, АЖДАЈЕ, ЗЛЕ СИЛЕ, ЧИНИ. ЧУВАЈУ СТАРЕ КУЛТОВЕ И ЛЕЧЕ СЕ ОД БОЛЕСТИ НА МИТСКИ НАЧИН: ТРАВАМА И БАЈАЊЕМ.У ПРОЛЕЋЕ, КРАЈ ТОРОВА, ПАЛЕ ВЕЛИКЕ ПАГАНСКЕ ВАТРЕ. ЊИХОВЕ СЛАВЕ САМО ФОРМАЛНО НОСЕ ИМЕНА ХРИШЋАНСКИХ СВЕТАЦА СВ. ЂОРЂЕ, СВ.НИКОЛА, СВ.ЈОВАН, СВ.АРХАНЂЕЛ), А У СТВАРИ СУ СУПСТИТУЦИЈЕ ЗА КУЛТ ДОМАЋЕГ ИДОЛА –ПРЕТКА -ЗАШТИТНИКА. КАО ДОДОЛЕ И КРАЉИЦЕ,ДЕВОЈКЕ СЕ ПРЕРУШАВАЈУ У МИТСКА БИЋА И ПЕВАЈУ ПЕСМЕ ИЗ ПРЕХРИШЋАНСКОГ ПЕРИОДА. Божић и Ђурђевдан светкују се у знаку старих култова. Крстоноше, које по пољима носе литије и моле бога за плодност и обиље, такође опомињу на она времена.
По речнику, Срби се моле ВИШЊЕМ БОГУ, БОГУ ВЕЛИКОМЕ, А ПОМИЊУ И ЗЛОГ БОГА. Знају за видовито дете и видовитиу траву; ЂАКЕ ШИБАЈУ ПРУТОМ ОД СЕНОВИТОГ ДРВЕТА ДА БИ У ЊИХ УШАО БОЖАНСКИ ДУХ; ГАТАЈУ У ПЛЕЋКЕ; ИМАЈУ КУЛТНИ ОДНОС ПРЕМА ВЕРИГАМА, ГЛОГУ, ГРАБУ, ЛИПИ;
ПОШТУЈУ БОГА ДАВОРА ИТД. ВЕРСКЕ ОБРЕДЕ ОБАВЉАЈУ МАЊЕ У ЦРКВАМА,А ЗНАТНО ЧЕШЋЕ У КУЋИ, НА ПОЉУ, У ПРИРОДИ, НА СВЕТИМ МЕСТИМА ОД ДАВНИНЕ, КРАЈ ЗАПИСА. ЊИХОВИ ПОПОВИ, ЧЕСТО И САМИ ЉУТИ УБОЈНИЦИ, МАЛО ЛИЧЕ НА ПРАВОСЛАВНЕ СВЕШТЕНИКЕ.У РЕЧНИКУ ЈЕ ПУНО РЕЧИ ОД СТАРИНЕ, НЕРАЗУМЉИВИХ ЗА НЕПОСВЕЋЕНЕ У МИТСКЕ ТАЈНЕ ,КОЈЕ СЕ ЧЕСТО САМО У ПЕСМАМА ЧУЈУ( "УДРИ, УДРИ, СИТНА КИША, ОЈ ДОДОЛЕ, МОЈ БОЖОЛЕ!").
За разлику од правих хришћана, који имају осећање за хронологију догађаја, предања у српском речнику говоре о ванвременским јунацима. Они више личе на митска бића него ли на историјске личности о којима је тобоже реч.
И само понашање србијанских устаника, како за време буне тако и пре ње, не говори много о хришћанској природи Вукових земљака. У обрачуну с Турцима они су дивљи, сурови, секу главе, убијају турску нејач. Карађорђев војвода Пљакић пали вештице, готово као исконски митски човек. ПРОТА МАТЕЈА,ПОПУТ СВОЈИХ ДАВНИХ ПРЕДАКА, СМАТРА ДА БОГУ ТРЕБА СЛУЖИТИ ПРИНОСЕЋИ МУ НА ДАР, КАО ЖРТВУ, ТУЂУ КРВ. ЉУДИ УСТАНИЧКОГ ВОЂЕ ЈАКОВА НЕНАДОВИЋА КОЉУ ЂУРЧИЈИНОГ МОМКА НОЖЕМ, КАО ЖРТВЕНО ЈАГЊЕ. КАРАЂОРЂЕВ МОМАК ПЕТАР ЈОКИЋ СВЕДОЦИ ДА СУ УСТАНИЦИ, СЛИЧНО ИНДИЈАНЦИМА, СКИДАЛИ СКАЛПОВЕ СА ГЛАВА УБИЈЕНИХ НЕПРИЈАТЕЉА.УСТАНИЧКИ ПРВАЦИ, КАО И ВОЂЕ ИНДИЈАНСКИХ ПЛЕМЕНА, ЗОВУ СЕ ПОГЛАВИЦЕ.
Ако се вратимо у XVIII век, наћи ћемо многе документе који говоре сличне ствари и о оним српским ратницима који су током сеоба прешли у хришћанску, цивилизовану Аустрију. Без довољно развијеног осећања за приватну својину, склони промискуитету и подложни сујеверју, они су у сталним сукобима не само са законима нове средине него и са правим хришћанским назорима. У ЦРКВИ, ЊИХОВИ СВЕШТЕНИЦИ,СЛИЧНО ПАГАНСКИМ ВРАЧЕВИМА, ЗА ВРЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА ИЗВОДЕ НЕКЕ ЧУДНЕ ПОКРЕТЕ, КРЕВЕЉЕ СЕ И ЗАВИЈАЈУ КАО ВУЦИ. Како из Београда, на путу за Цариград, јавља 1717.леди Монтегју у писмо своме пријатељу, енглеском књижевнику Поупу: "Наши граничари изгледају више као разбојници него као војници"..."Како немају никакве плате од цара",пише она, "а принуђени су да сами набављају своје оружје и коње, они су пре налик на лутајуће цигане или просјаке него на уредну војску".
Једино у рату умели су да буду лудо храбри.У миру, били су понизни пред својим првосвештеницима као пред паганским боговима.
СРПСКЕ МАСЕ ТЕШКО СУ СЕ ПРИЛАГОЂАВАЛЕ НОВОЈ, ЦИВИЛИЗОВАНОЈ ХРИШЋАНСКОЈ СРЕДИНИ. О ТОМЕ НЕ ГОВОРЕ САМО СТРАНЦИ И АУСТРИЈСКИ ДОКУМЕНТИ.И НАШ КЊИЖЕВНИК ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XVIII ВЕКА,ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ,ОСТАВИО ЈЕ СЛИЧНА СВЕДОЧАНСТВА У СВОЈИМ БЕСЕДАМА-КРИТИКАМА. КАО И АУСТРИЈСКЕ ВЛАСТИ, И ОБРАЗОВАНИ ДЕО СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ, КОМЕ ЈЕ ПРИПАДАО И ВЕНЦЛОВИЋ, НАСТОЈАО ЈЕ ДА ХРИСТИЈАНИЗУЈЕ СВОЈУ ПАСТВУ. ЗАТО СЕ ТАКО УПОРНО, СВЕ ДО МИТРОПОЛИТА СТРАТИМИРОВИЋА, ЧЕСТО УЗ ПОМОЋ ВЛАСТИ И ПРОСВЕЋЕНИХ СРПСКИХ ПИСАЦА (ДОСИТЕЈ, МУШКАТИРОВИЋ И ДР), ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ ПАГАНСКИХ ОБИЧАЈА. У УЧЕНИМ КРУГОВИМА НИЈЕ БИЛО РАЗУМЕВАЊА НИ ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ. ВУК ТВРДИ ДА НИ МУШИЦКИ, КОЈИ СЕ ИНАЧЕ, ПОД ХЕРДЕРОВИМ УТИЦАЈЕМ, ИНТЕРЕСОВАО ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ, НИКАДА НИЈЕ МОГАО ДО КРАЈА ДА САСЛУША КАЗИВАЊЕ НАРОДНИХ СТИХОВА УЗ ГУСЛЕ.
ОВОГ ОБРАЗОВАНОГ ХРИШЋАНИНА, као припадника рационалистичког просветитељско-филозофског смера, одбијало је све што је долазило из митских дубина, па и сам звук гусларског десетерца. ДОКУМЕНТИ ПОКАЗУЈУ ДА СРПСКЕ СЕЉАЧКЕ И РАТНИЧКЕ МАСЕ ТОКОМ XVIII ВЕКА И У АУСТРИЈИ НЕРАДО НАПУШТАЈУ СТАРУ ВЕРУ.ДОКЛЕ ЈЕ ИШАО ЊИХОВ ОТПОР ХРИШЋАНСКОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ ВИДИ СЕ ИЗ ПОДАТКА ДА СУ СЕ СРБИ, КАДА ЈЕ МАРИЈА ТЕРЕЗИЈА ЗАБРАНИЛА ИЗ САНИТАРНИХ РАЗЛОГА САХРАЊИВАЊЕ МРТВИХ ПО ДОТАДАШЊЕМ ОБРЕДУ, ПОБУНИЛИ 1770.У ВРШАЧКОМ КРАЈУ ПРОТИВ СВОЈИХ СВЕШТЕНИКА И АУСТРИЈСКИХ ВЛАСТИ.
Има података како су се и православни свештеници почетком XIX века грубо служили силом у борби против паганских обичаја. Помињући искорењивање народних култова и игара међу Србима у Срему, Банату и Бачкој, Вук пише 1852.у речнику: "Приповиједају жене које су дјевојкама биле у краљицама да су их(свештеници) с батинама тјерали и разгонили по селу".
КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА
Да би се у целини схватио смисао митизације косовских песама, њено значење и на друштвено-историјском плану, ваља шире упознати и прилике које су учиниле да дође до митизације косовских витезова у јуначким народним песмама.
Срби се већ у XVIII веку, и географски и културно и класно, деле на две различите целине. Једну чине клерократско-грађански врхови у Аустрији, који су прихватили европску културу и постали саставни део савременог цивилизованог света. Другу, широке граничарске масе у Аустрији и Срби у Турској. Први су били верски образовани хришћани. У АУСТРИЈИ СЕ, УЗ ЊИХОВУ ПОДРШКУ, ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ СУЈЕВЕРЈА И ДРУГИХ ОСТАТАКА ПАГАНСТВА У ШИРОКОМ СЕЉАЧКИМ МАСАМА. Против старог српског бога Давора и културних обичаја старе вере бориће се не само црква већ и Доситеј Обрадовић. Други, нарочито они у Србији, били су духом далеки европској цивилизацији. НАПУШТЕНИ ПРИЛИКОМ СЕОБЕ СРБА ИЗ ТУРСКЕ У АУСТРИЈУ 1690.И 1739. ОД СВОЈИХ ПРВОСВЕШТЕНИКА, ОНИ СУ СЕ СВЕ ВИШЕ УДАЉАВАЛИ ОД ХРИШЋАНСТВА И ВРАЋАЛИ СЕ ВЕРИ СВОЈИХ ПРЕДАКА.
У устанку, за тренутак, и једни и други нашли су се заједно у борби против Турака. Сјединила их је идеја о независној српској држави. Залажући се за њено остварење, обе стране славиле су кнеза Лазара и Косово. Међутим, и тада, свака од њих, у зависности од природе и нивоа свести као и од својих ужих, класних интереса, имала је свога кнеза Лазара и своје Косово, свога Милоша Обилића.
Митрополит Стратимировић се залагао за стварање слободне славеносрпске државе феудално-грађанског типа, а вођ србијанских устаника Карађорђе Петровић, за независну српску кнежевину, у којој неће бити не само турских паша и бегова, него ни домаће сијателне господе. По Проти Матеји, Карађорђе је позвао сиротињу рају да "у име бога скине јарам који Србин од Косова вуче". РОПСКИ ЈАРАМ НИЈЕ БИО САМО НАЦИОНАЛНЕ НО И СОЦИЈАЛНЕ ПРИРОДЕ. КАРАЂОРЂЕВО КОСОВО ОЧИГЛЕДНО ЈЕ БИЛО ДРУГАЧИЈЕ ОД ОНОГА О КОМЕ СЕ ПИСАЛО И ГОВОРИЛО У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА. За њега, оно је било не само поетски симбол српског пораза и величине већ, пре свега, збиљско поље на коме су дивљи, полупагански ратници водили борбу против Турака. Њихова вера, мада се и она звала хришћанска, била је знатно другачија од оне коју је проповедала верски образована српска интелигенција, на челу са просвећеним митрополитом Стратимировићем.
Из Доситејевих списа и других књижевних дела српских писаца XVIII века види се да се српско грађанство у Аустрији већ у ово доба европеизирало. По Вуковом "Српском рјечнику" из 1818, произилази да је ситуација у Турској била сасвим другачија. Као духовна слика српског народа у Отоманском царству на почетку XIX века, РЕЧНИК ОТКРИВА ДА СУ ТАМОШЊИ СРБИ, ШТО ЗНАЧИ ВЕЋИНА СРПСКОГ НАРОДА, БИЛИ ДАЛЕКО ОД ПРАВОГ ХРИШЋАНСТВА. ИАКО СУ ФОРМАЛНО ПОШТОВАЛИ ЦРКВЕ И МАНАСТИРЕ, ЊИХОВА СВЕСТ ЈЕ БИЛА У ВЛАСТИ ДРЕВНИХ ОБИЧАЈА ЧАК И ОНДА КАДА СУ СЕ, ПО ИНЕРЦИЈИ, ДРЖАЛИ НЕКИХ ХРИШЋАНСКИХ ОБРЕДА.
ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРИ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВИ, АЖДАХЕ, ЧИНИ...
На многим местима у"Српском рјечнику" види се да становници Србије у Вуково доба живе и понашају се као архаични људи. ОНИ ВЕРУЈУ У ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРЕ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВЕ, АЖДАЈЕ, ЗЛЕ СИЛЕ, ЧИНИ. ЧУВАЈУ СТАРЕ КУЛТОВЕ И ЛЕЧЕ СЕ ОД БОЛЕСТИ НА МИТСКИ НАЧИН: ТРАВАМА И БАЈАЊЕМ.У ПРОЛЕЋЕ, КРАЈ ТОРОВА, ПАЛЕ ВЕЛИКЕ ПАГАНСКЕ ВАТРЕ. ЊИХОВЕ СЛАВЕ САМО ФОРМАЛНО НОСЕ ИМЕНА ХРИШЋАНСКИХ СВЕТАЦА СВ. ЂОРЂЕ, СВ.НИКОЛА, СВ.ЈОВАН, СВ.АРХАНЂЕЛ), А У СТВАРИ СУ СУПСТИТУЦИЈЕ ЗА КУЛТ ДОМАЋЕГ ИДОЛА –ПРЕТКА -ЗАШТИТНИКА. КАО ДОДОЛЕ И КРАЉИЦЕ,ДЕВОЈКЕ СЕ ПРЕРУШАВАЈУ У МИТСКА БИЋА И ПЕВАЈУ ПЕСМЕ ИЗ ПРЕХРИШЋАНСКОГ ПЕРИОДА. Божић и Ђурђевдан светкују се у знаку старих култова. Крстоноше, које по пољима носе литије и моле бога за плодност и обиље, такође опомињу на она времена.
По речнику, Срби се моле ВИШЊЕМ БОГУ, БОГУ ВЕЛИКОМЕ, А ПОМИЊУ И ЗЛОГ БОГА. Знају за видовито дете и видовитиу траву; ЂАКЕ ШИБАЈУ ПРУТОМ ОД СЕНОВИТОГ ДРВЕТА ДА БИ У ЊИХ УШАО БОЖАНСКИ ДУХ; ГАТАЈУ У ПЛЕЋКЕ; ИМАЈУ КУЛТНИ ОДНОС ПРЕМА ВЕРИГАМА, ГЛОГУ, ГРАБУ, ЛИПИ;
ПОШТУЈУ БОГА ДАВОРА ИТД. ВЕРСКЕ ОБРЕДЕ ОБАВЉАЈУ МАЊЕ У ЦРКВАМА,А ЗНАТНО ЧЕШЋЕ У КУЋИ, НА ПОЉУ, У ПРИРОДИ, НА СВЕТИМ МЕСТИМА ОД ДАВНИНЕ, КРАЈ ЗАПИСА. ЊИХОВИ ПОПОВИ, ЧЕСТО И САМИ ЉУТИ УБОЈНИЦИ, МАЛО ЛИЧЕ НА ПРАВОСЛАВНЕ СВЕШТЕНИКЕ.У РЕЧНИКУ ЈЕ ПУНО РЕЧИ ОД СТАРИНЕ, НЕРАЗУМЉИВИХ ЗА НЕПОСВЕЋЕНЕ У МИТСКЕ ТАЈНЕ ,КОЈЕ СЕ ЧЕСТО САМО У ПЕСМАМА ЧУЈУ( "УДРИ, УДРИ, СИТНА КИША, ОЈ ДОДОЛЕ, МОЈ БОЖОЛЕ!").
За разлику од правих хришћана, који имају осећање за хронологију догађаја, предања у српском речнику говоре о ванвременским јунацима. Они више личе на митска бића него ли на историјске личности о којима је тобоже реч.
И само понашање србијанских устаника, како за време буне тако и пре ње, не говори много о хришћанској природи Вукових земљака. У обрачуну с Турцима они су дивљи, сурови, секу главе, убијају турску нејач. Карађорђев војвода Пљакић пали вештице, готово као исконски митски човек. ПРОТА МАТЕЈА,ПОПУТ СВОЈИХ ДАВНИХ ПРЕДАКА, СМАТРА ДА БОГУ ТРЕБА СЛУЖИТИ ПРИНОСЕЋИ МУ НА ДАР, КАО ЖРТВУ, ТУЂУ КРВ. ЉУДИ УСТАНИЧКОГ ВОЂЕ ЈАКОВА НЕНАДОВИЋА КОЉУ ЂУРЧИЈИНОГ МОМКА НОЖЕМ, КАО ЖРТВЕНО ЈАГЊЕ. КАРАЂОРЂЕВ МОМАК ПЕТАР ЈОКИЋ СВЕДОЦИ ДА СУ УСТАНИЦИ, СЛИЧНО ИНДИЈАНЦИМА, СКИДАЛИ СКАЛПОВЕ СА ГЛАВА УБИЈЕНИХ НЕПРИЈАТЕЉА.УСТАНИЧКИ ПРВАЦИ, КАО И ВОЂЕ ИНДИЈАНСКИХ ПЛЕМЕНА, ЗОВУ СЕ ПОГЛАВИЦЕ.
Ако се вратимо у XVIII век, наћи ћемо многе документе који говоре сличне ствари и о оним српским ратницима који су током сеоба прешли у хришћанску, цивилизовану Аустрију. Без довољно развијеног осећања за приватну својину, склони промискуитету и подложни сујеверју, они су у сталним сукобима не само са законима нове средине него и са правим хришћанским назорима. У ЦРКВИ, ЊИХОВИ СВЕШТЕНИЦИ,СЛИЧНО ПАГАНСКИМ ВРАЧЕВИМА, ЗА ВРЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА ИЗВОДЕ НЕКЕ ЧУДНЕ ПОКРЕТЕ, КРЕВЕЉЕ СЕ И ЗАВИЈАЈУ КАО ВУЦИ. Како из Београда, на путу за Цариград, јавља 1717.леди Монтегју у писмо своме пријатељу, енглеском књижевнику Поупу: "Наши граничари изгледају више као разбојници него као војници"..."Како немају никакве плате од цара",пише она, "а принуђени су да сами набављају своје оружје и коње, они су пре налик на лутајуће цигане или просјаке него на уредну војску".
Једино у рату умели су да буду лудо храбри.У миру, били су понизни пред својим првосвештеницима као пред паганским боговима.
СРПСКЕ МАСЕ ТЕШКО СУ СЕ ПРИЛАГОЂАВАЛЕ НОВОЈ, ЦИВИЛИЗОВАНОЈ ХРИШЋАНСКОЈ СРЕДИНИ. О ТОМЕ НЕ ГОВОРЕ САМО СТРАНЦИ И АУСТРИЈСКИ ДОКУМЕНТИ.И НАШ КЊИЖЕВНИК ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XVIII ВЕКА,ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ,ОСТАВИО ЈЕ СЛИЧНА СВЕДОЧАНСТВА У СВОЈИМ БЕСЕДАМА-КРИТИКАМА. КАО И АУСТРИЈСКЕ ВЛАСТИ, И ОБРАЗОВАНИ ДЕО СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ, КОМЕ ЈЕ ПРИПАДАО И ВЕНЦЛОВИЋ, НАСТОЈАО ЈЕ ДА ХРИСТИЈАНИЗУЈЕ СВОЈУ ПАСТВУ. ЗАТО СЕ ТАКО УПОРНО, СВЕ ДО МИТРОПОЛИТА СТРАТИМИРОВИЋА, ЧЕСТО УЗ ПОМОЋ ВЛАСТИ И ПРОСВЕЋЕНИХ СРПСКИХ ПИСАЦА (ДОСИТЕЈ, МУШКАТИРОВИЋ И ДР), ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ ПАГАНСКИХ ОБИЧАЈА. У УЧЕНИМ КРУГОВИМА НИЈЕ БИЛО РАЗУМЕВАЊА НИ ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ. ВУК ТВРДИ ДА НИ МУШИЦКИ, КОЈИ СЕ ИНАЧЕ, ПОД ХЕРДЕРОВИМ УТИЦАЈЕМ, ИНТЕРЕСОВАО ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ, НИКАДА НИЈЕ МОГАО ДО КРАЈА ДА САСЛУША КАЗИВАЊЕ НАРОДНИХ СТИХОВА УЗ ГУСЛЕ.
ОВОГ ОБРАЗОВАНОГ ХРИШЋАНИНА, као припадника рационалистичког просветитељско-филозофског смера, одбијало је све што је долазило из митских дубина, па и сам звук гусларског десетерца. ДОКУМЕНТИ ПОКАЗУЈУ ДА СРПСКЕ СЕЉАЧКЕ И РАТНИЧКЕ МАСЕ ТОКОМ XVIII ВЕКА И У АУСТРИЈИ НЕРАДО НАПУШТАЈУ СТАРУ ВЕРУ.ДОКЛЕ ЈЕ ИШАО ЊИХОВ ОТПОР ХРИШЋАНСКОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ ВИДИ СЕ ИЗ ПОДАТКА ДА СУ СЕ СРБИ, КАДА ЈЕ МАРИЈА ТЕРЕЗИЈА ЗАБРАНИЛА ИЗ САНИТАРНИХ РАЗЛОГА САХРАЊИВАЊЕ МРТВИХ ПО ДОТАДАШЊЕМ ОБРЕДУ, ПОБУНИЛИ 1770.У ВРШАЧКОМ КРАЈУ ПРОТИВ СВОЈИХ СВЕШТЕНИКА И АУСТРИЈСКИХ ВЛАСТИ.
Има података како су се и православни свештеници почетком XIX века грубо служили силом у борби против паганских обичаја. Помињући искорењивање народних култова и игара међу Србима у Срему, Банату и Бачкој, Вук пише 1852.у речнику: "Приповиједају жене које су дјевојкама биле у краљицама да су их(свештеници) с батинама тјерали и разгонили по селу".