13-09-2013, 09:26 PM
Maлo дa рaзjacнимo нeke cтвaри....
Важност историјe, као науке, по живот сваког народа и по односе међу народима, толико је велика да је њојзи тешко поставити одреднице. У античком добу, то јест у времену високог културног уздигнућа човечанства, историја је постављена на прво место међу наукама и она је то место задржала за сва времена. Баш због таквог њеног положаја, важности, њене улоге судије да сваком призна шта је чије, она је била изложена тешким нападима с намером да се подчини схватањима појединих народа или центара утицаја. Име ове науке – историја, је србиског порекла и највероватније оно потиче од Сирбина Кандавлова, из Сарда, оца историје, Херодотовог претходника и узора, који је живео у другој половини 6-ог и првој половини 5-ог века с.е. Сирбинова позната дела су Људејка и „Магика“. Грци помињу Сирбина под именом „Ксантос“ и о томе ће бити говора у овој књизи. Историја је истрага и подразумева истраживање истине У античком времену историју су одвајали, као истину, од разних прича, скаски и поведа о нестварним, измишљеиим догађајима. Од средњег века па до данас историја је толико преличена и извитоперена да су многи словесници почели да сумњају у њену улогу као науке. Ово дело има улогу, поред осталог, и одбрану историје као науке, где се она поново ставља на прво место међу наукама, те јој се као таквој враћа смисао истине какав је она имала у античком времену. Овде се ради о једном потпуном ослобађању историје од робовања политичким циљевима појединих нација.
Први удар на историју извршен је од стране Ватиканске Цркве, када је она постала моћна у Европи и деловала попут снажног покрета у правцу стварања поретка према њеним потребама и назорима. Други удар на историју извршен је од марксистичког покрета, у последња два века, желећи да створи поредак према својим назорима. Па пошто њихови назори, у оба случаја, нису били природан наставак историјског развоја, него његово насилно скретање, и једни и други су се окомили на историју као препреку на путу ка остварењу њихових идеја. Ради тачног одређивања простора деловања ова два противисторијска покрета, први називамо, по његовом средишту- Ватиканијом, а други који је без средишта, по његовом оснивачу - Марксонијом. Стожер око кога се све окреће у деловању Ватиканије, на историјском плану, јесте Римска Империја, која је натурена као заједнички именитељ католичких народа. Ти католички народи, посредно или непосредно везани за Римску Империју, односно Ватиканску Цркву као наследницу и продужетак исте, представљени су као носиоци укупног историјског развоја: они су једини историјски народи, они су историја. Ван тога и поред тога не сме да постоји било шта, нема ни историјских народа нити историје. Једини изузетак су Грци, које је Ватиканија употребила као оружје број један за разарање и прикривање србиске историје.Противсрбиска и противсловенска улога Грка, на историјском плану, била је толико велика и важна за Ватиканију да их је она издигла на степен надприродног феномена културе и просвете и представила као неко острво у мору варвара. Античка Европа била је сербиска, културно, језички и добрим делом народски. Ватиканска Црква је, под изговором ширења хришћанства, рушила сербизам и па његовим рушевинама стварала нове државе и народе, и нову њену културу. Најтежи ударци сербизму су нанети између осмог и четрнаестог века. Њено новостворено стање Ватиканска Црква је потом бранила свим средствима, међу којима је била нарочито изражена цензура античких писаца и над свему што је објављивано. А хришћанство које је она ширила, мачем и огњем, било је пре све друго до стварно хришћанство. Са хришћанском вером ишло је уједно и расрбљавање покрштених народа. Стара србиска вера је била врло блиска, у основним начелима, хришћанству, које је много шта наследило из старе сербиске вере и културе. То је био разлог више за Ватиканску Цркву што је прогонила сербиску културу и уништавала народе њене носиоце. Гвозд копља Ватиканије био је и остао уперен на Србе, зато што су они носиоци европске историје и у историји предводници словенских народа. Марксонија је створила свој поглед на историју и представила је као један непрекидни ланац догађаја повезаних са борбом класа. Иако је империја Марксоиије била у словенским земљама, она је по духу и делу била противсловенска и нарочито противсрбиска.
Прво копље на Србе бацио је лично Маркс, када их је у својим новинским чланцима називао свим погрдним именима, под изговором критике за њихово буњење против Турака, у ствари зато што се боре за своје ослобођење од ропства. Српска историја се није, ни у којој сразмери, могла уклопити у марксистичке погледе на историју, то су две потпуно неспојиве и противречне целине. Изговори су могли бити различити, али антисрбизам Марксоније био је сталан. У Совјетском Савезу, водећој држави Марксоније, „Бољшаја Совјетскаја Енциклопедија“ служила је као званично мерило стања и гледишта Марксоније. У томе делу Срби су приказани као неки ‘ узгредни производ историје, заправо као неисторијски народ. У друтом издању од 1935 године, Србима је посвећено пола странице, а Албанцима страница и четврт. Србији је посвећен простор од десет страница, а Албанији од осамнаест страница. То је био однос према нама једног народа чија се стара историја и порекло не могу одвојити од иаших. Пошто су Албанци, што се историје тиче, најсиромашнији народ у Европи, узели смо њих за упоређење. Према „Бољшој Енциклопедији“ Срби су иза Албанаца, то јест на задњем месту у Европи? Између Ватиканије и Марксоније ми Срби смо се нашли као између чекића и наковња.Државна политика и водеће србиске научне установе биле су у њиховој служби. Сваки глас истине и сваки покушај научног продора нападани су са свих страна и сламани. ( Др Јован И.Деретић ).
Др. Јован И. Деретић Од ране младости желео је да се посвети изучавању историје Срба и читао је са посебном пажњом све историјске књиге и чланке до којих је долазио. Центар пажње све више заузимало је питање порекла Срба и старија србиска историја. У Југославији 60-тих и 70-тих година двадесетог века усмеравати се на проучавање старије србиске историје значило је дословно: губљење времена. Недостатак извора био је потпун; дела античких писаца нису била доступна ни на изворном језику, а камо ли у преводу. У време Титове диктатуре сматрано је политички подозривим чак и помињање србиске историје и објављивање радова из исте забрањивано. Нигде на свету није постојала нека школа на којој је предавана србиска историја и не само то, него нигде није ни прихватано да је она постојала пре седмог века н.е. Жеља тада младог Јована И. Деретића да постане историк и да се посвети изучавању старије србиске историје није била остварљива кроз постојеће, школе и научне установе, Остала му је само једна утеха и пример: антички историци. На њих се угледао, и њиховим путем пошао. Појава првог тома ,,Историје Срба“ од истог писца у Ници 1975. год. била је у ствари постављање темеља новој србиској самородној историјској школи.Врло мали број људи је то тада тако видео и разумео шта се у ствари дешава.Али од тога времена па до данас објављено је више дела у вези са старом србиском историјом и сасвим је извесно да ће их бити још велики број.Сва та дела су се складно уклопила на већ постављеном темељу.Ово дело представља кров зграде, највишу тачку до које је историјска наука могла допрети.Сада се уједно са постигнутим успехом поставља питање неодложиве реформе историјске наставе у школама. Пошто је садашње схватање националне историје било засновано на једном сквозном гледишту на историју, опречном, настраном и погрешном у односу на историјску стварност, оно мора да се одбаци.Одржавање досадашњег стања противнаучним и насилним методама може, поред вишеструке штетности да изазива само ругу и подсмех. Ни један словесан човек не може дозволити да сам од себе прави будалу, па још мање то један народ може дозволити.
КЊИГЕ ДР ЈОВАНА ДЕРЕТИЋА (pdf):
Jovan Deretić – ANTIČKA SRBIJA:
http://www.4shared.com/account/file/6885...rbija.html
Jovan Deretić – NOVA VULGATA:
http://www.4shared.com/account/file/6885...lgata.html
Jovan Deretić – ZAPADNA SRBIJA:
http://www.4shared.com/account/file/6886...rbija.html
Mapcoвац
Важност историјe, као науке, по живот сваког народа и по односе међу народима, толико је велика да је њојзи тешко поставити одреднице. У античком добу, то јест у времену високог културног уздигнућа човечанства, историја је постављена на прво место међу наукама и она је то место задржала за сва времена. Баш због таквог њеног положаја, важности, њене улоге судије да сваком призна шта је чије, она је била изложена тешким нападима с намером да се подчини схватањима појединих народа или центара утицаја. Име ове науке – историја, је србиског порекла и највероватније оно потиче од Сирбина Кандавлова, из Сарда, оца историје, Херодотовог претходника и узора, који је живео у другој половини 6-ог и првој половини 5-ог века с.е. Сирбинова позната дела су Људејка и „Магика“. Грци помињу Сирбина под именом „Ксантос“ и о томе ће бити говора у овој књизи. Историја је истрага и подразумева истраживање истине У античком времену историју су одвајали, као истину, од разних прича, скаски и поведа о нестварним, измишљеиим догађајима. Од средњег века па до данас историја је толико преличена и извитоперена да су многи словесници почели да сумњају у њену улогу као науке. Ово дело има улогу, поред осталог, и одбрану историје као науке, где се она поново ставља на прво место међу наукама, те јој се као таквој враћа смисао истине какав је она имала у античком времену. Овде се ради о једном потпуном ослобађању историје од робовања политичким циљевима појединих нација.
Први удар на историју извршен је од стране Ватиканске Цркве, када је она постала моћна у Европи и деловала попут снажног покрета у правцу стварања поретка према њеним потребама и назорима. Други удар на историју извршен је од марксистичког покрета, у последња два века, желећи да створи поредак према својим назорима. Па пошто њихови назори, у оба случаја, нису били природан наставак историјског развоја, него његово насилно скретање, и једни и други су се окомили на историју као препреку на путу ка остварењу њихових идеја. Ради тачног одређивања простора деловања ова два противисторијска покрета, први називамо, по његовом средишту- Ватиканијом, а други који је без средишта, по његовом оснивачу - Марксонијом. Стожер око кога се све окреће у деловању Ватиканије, на историјском плану, јесте Римска Империја, која је натурена као заједнички именитељ католичких народа. Ти католички народи, посредно или непосредно везани за Римску Империју, односно Ватиканску Цркву као наследницу и продужетак исте, представљени су као носиоци укупног историјског развоја: они су једини историјски народи, они су историја. Ван тога и поред тога не сме да постоји било шта, нема ни историјских народа нити историје. Једини изузетак су Грци, које је Ватиканија употребила као оружје број један за разарање и прикривање србиске историје.Противсрбиска и противсловенска улога Грка, на историјском плану, била је толико велика и важна за Ватиканију да их је она издигла на степен надприродног феномена културе и просвете и представила као неко острво у мору варвара. Античка Европа била је сербиска, културно, језички и добрим делом народски. Ватиканска Црква је, под изговором ширења хришћанства, рушила сербизам и па његовим рушевинама стварала нове државе и народе, и нову њену културу. Најтежи ударци сербизму су нанети између осмог и четрнаестог века. Њено новостворено стање Ватиканска Црква је потом бранила свим средствима, међу којима је била нарочито изражена цензура античких писаца и над свему што је објављивано. А хришћанство које је она ширила, мачем и огњем, било је пре све друго до стварно хришћанство. Са хришћанском вером ишло је уједно и расрбљавање покрштених народа. Стара србиска вера је била врло блиска, у основним начелима, хришћанству, које је много шта наследило из старе сербиске вере и културе. То је био разлог више за Ватиканску Цркву што је прогонила сербиску културу и уништавала народе њене носиоце. Гвозд копља Ватиканије био је и остао уперен на Србе, зато што су они носиоци европске историје и у историји предводници словенских народа. Марксонија је створила свој поглед на историју и представила је као један непрекидни ланац догађаја повезаних са борбом класа. Иако је империја Марксоиије била у словенским земљама, она је по духу и делу била противсловенска и нарочито противсрбиска.
Прво копље на Србе бацио је лично Маркс, када их је у својим новинским чланцима називао свим погрдним именима, под изговором критике за њихово буњење против Турака, у ствари зато што се боре за своје ослобођење од ропства. Српска историја се није, ни у којој сразмери, могла уклопити у марксистичке погледе на историју, то су две потпуно неспојиве и противречне целине. Изговори су могли бити различити, али антисрбизам Марксоније био је сталан. У Совјетском Савезу, водећој држави Марксоније, „Бољшаја Совјетскаја Енциклопедија“ служила је као званично мерило стања и гледишта Марксоније. У томе делу Срби су приказани као неки ‘ узгредни производ историје, заправо као неисторијски народ. У друтом издању од 1935 године, Србима је посвећено пола странице, а Албанцима страница и четврт. Србији је посвећен простор од десет страница, а Албанији од осамнаест страница. То је био однос према нама једног народа чија се стара историја и порекло не могу одвојити од иаших. Пошто су Албанци, што се историје тиче, најсиромашнији народ у Европи, узели смо њих за упоређење. Према „Бољшој Енциклопедији“ Срби су иза Албанаца, то јест на задњем месту у Европи? Између Ватиканије и Марксоније ми Срби смо се нашли као између чекића и наковња.Државна политика и водеће србиске научне установе биле су у њиховој служби. Сваки глас истине и сваки покушај научног продора нападани су са свих страна и сламани. ( Др Јован И.Деретић ).
Др. Јован И. Деретић Од ране младости желео је да се посвети изучавању историје Срба и читао је са посебном пажњом све историјске књиге и чланке до којих је долазио. Центар пажње све више заузимало је питање порекла Срба и старија србиска историја. У Југославији 60-тих и 70-тих година двадесетог века усмеравати се на проучавање старије србиске историје значило је дословно: губљење времена. Недостатак извора био је потпун; дела античких писаца нису била доступна ни на изворном језику, а камо ли у преводу. У време Титове диктатуре сматрано је политички подозривим чак и помињање србиске историје и објављивање радова из исте забрањивано. Нигде на свету није постојала нека школа на којој је предавана србиска историја и не само то, него нигде није ни прихватано да је она постојала пре седмог века н.е. Жеља тада младог Јована И. Деретића да постане историк и да се посвети изучавању старије србиске историје није била остварљива кроз постојеће, школе и научне установе, Остала му је само једна утеха и пример: антички историци. На њих се угледао, и њиховим путем пошао. Појава првог тома ,,Историје Срба“ од истог писца у Ници 1975. год. била је у ствари постављање темеља новој србиској самородној историјској школи.Врло мали број људи је то тада тако видео и разумео шта се у ствари дешава.Али од тога времена па до данас објављено је више дела у вези са старом србиском историјом и сасвим је извесно да ће их бити још велики број.Сва та дела су се складно уклопила на већ постављеном темељу.Ово дело представља кров зграде, највишу тачку до које је историјска наука могла допрети.Сада се уједно са постигнутим успехом поставља питање неодложиве реформе историјске наставе у школама. Пошто је садашње схватање националне историје било засновано на једном сквозном гледишту на историју, опречном, настраном и погрешном у односу на историјску стварност, оно мора да се одбаци.Одржавање досадашњег стања противнаучним и насилним методама може, поред вишеструке штетности да изазива само ругу и подсмех. Ни један словесан човек не може дозволити да сам од себе прави будалу, па још мање то један народ може дозволити.
КЊИГЕ ДР ЈОВАНА ДЕРЕТИЋА (pdf):
Jovan Deretić – ANTIČKA SRBIJA:
http://www.4shared.com/account/file/6885...rbija.html
Jovan Deretić – NOVA VULGATA:
http://www.4shared.com/account/file/6885...lgata.html
Jovan Deretić – ZAPADNA SRBIJA:
http://www.4shared.com/account/file/6886...rbija.html
Mapcoвац