09-09-2013, 12:16 AM
Најстарији Срби који су проглашени свецима живели су крајем X и у XI веку. To су били зетски владар Јован Владимир, преподобни Прохор Пчињски и Гаврило Лесновски и Јоаким Осоговски. Као светац од 1205. године спомиње се оснивач династије Немањића, Симеон (Стефан Немања), а затим и његова супруга Ана (Анастасија), као и њихови синови Симон (Стефан Немањић) и Сава (Растко).
По социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од око осамдесет личности из Именика светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину црквена лица (патријарси, архиепископи, епископи и митрополити), а трећина су подвижници, испосници и исповедници. Међу њима се налази и шест жена.
Од владара поред Стефана Немање и Стефана Немањића, ореол светаца понели су и краљ Стефан Владислав, краљ Стефан Урош II Милутин, краљ Стефан Урош III Дечански, цар Стефан Урош, кнез Лазар Хребељановић, кнез и деспот Стефан Лазаревић и слепи Стефан Бранковић. Из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав, краљ Стефан Урош I и цар Стефан Душан.
Као одговор на питање зашто Душан “Силни” није проглашен за свеца, могу се узети четири озбиљна разлога.
Први разлог много привлачан и тајанствен, али такође и мало уверљив био би непоштовање строгих правила Свете Горе. Наиме, бежећи пред кугом, која је средином XIII века покосила трећину европског становништва (око 75 милиона људи), а да би спасио себе и своје најближе од болести којој није било лека, Душан се у зиму 1347/1348. године склања на Свету Гору. То монашко средиште Срби су држали у својим рукама од 1345. до 1371. године. Српски цар је на Атос дошао са својим сином Урошем и супругом Јеленом, нарушивши притом правило по којем је женама био забрањен приступ овом полуострву. Тако је Јелена постала једна од врло ретких жена којима је пошло за руком да се у хиљадугодишњој историји Свете Горе нађе на овом месту. Јављају се објашњења да су нашу царицу носили , па да самим тим она није ступила на тло Атоса. Али како год било, неки историчари сматрају да је ово био разлог због којег је Душан изгубио ореол свеца.
Други разлог који се јавља у српској историји је тај да је он оптужен за оцеубиство. Добро је познат начин на који је Душан дошао на престо. У лето 1331. године збацио је са власти свог оца краља Стефана Дечанског и преузео круну српске државе. Заробљеног оца послао је у тврђаву Звечан, где је Дечански само пар месеци касније умро под неразјашњеним околностима. Сенка кривице за његову смрт пала је на Душана. Говорећи о овим догађајима, византијски историчар Нићифор Григора, који је иначе био јако добро упознат са приликама у Србији у то време, пише следеће:
“Сина (Душана) је то нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца… Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”
У сваком случају, овај разлог има велику тежину и не може бити занемарен.
Као трећи разлог, наводи се његова жеља да Србе преведе у католичанство, што је за православну цркву био “смртни грех”. Шта је томе претходило…
Желећи да покрене рат против Османлија, који су средином XIV века почели да продиру на Балканско полуострво, Душан је ступио у преговоре са папом Иноћентијем VI. То није био једини разлог због којег је српски цар ступио у преговоре са римским папом. Наиме у то време упади угарске војске са севера, уз благослов краља Лајоша I Великог, постали су све учесталији и чинило се да га једино папа може натерати да се примири. Постоји претпоставка да је у преговорима са Иноћентијем VI, цар Душан чак изразио спремност да призна папски примат и католичку веру, у очекивању да ће га папа именовати за капетана хришћанске војске у предстојећем рату против Турака. Овде се радило о заиста великим уступцима.
Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан и врло непријатан пријем. Томе је допринела и чињеница да је у међувремену опасност од Угара минула, па самим тим Душан више није сматрао за сходно да одржи своја обећања. Све у свему, ово би био јако разумљив разлог, зашто је православна црква одбила да цара Душана прогласи свецем.
Четврти, вероватно и најтачнији разлог био је тај што се поједини високи црквени кругови нису слагали са његовим крунисањем за цара и уздизањем српске цркве у ранг патријаршије. Између осталог, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. Као одговор на овакву политику Душана, из Византије је стигао акт – анатема из 1350. године.
Овај догађај је прекинуо везу између две цркве на један дужи период. У српским изворима може да се прочита да је Стефан Душан “гледао лакомим очима туђе градове”, да је “неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије.
Очигледно је да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак цара. Тако се у српским документима могу наћи записане и следеће речи:
“венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи…”
“одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области…”
Године 1375. приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Церемонијом над гробом цара Душана, коначно су уклоњене последице раскола, али су истовремено одлучно подржане и поновљене осуде претензија Стефана Душана.
Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу “Житија деспота Стефана Лазаревића” бележи: “Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара”.
Употребом личног имена Душан, а не Стефан или Стефан Душан, писац је отворено показао да се ограђује од поступака бившег цара. Ништа бољи пролаз, цар Душан није имао ни код осталих летописаца и српских свештеника.
Преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у “Именику Срба светитеља”. Култ “Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.
По социјалном пореклу свети Срби потичу из разних слојева оновременог друштва. Од око осамдесет личности из Именика светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину црквена лица (патријарси, архиепископи, епископи и митрополити), а трећина су подвижници, испосници и исповедници. Међу њима се налази и шест жена.
Од владара поред Стефана Немање и Стефана Немањића, ореол светаца понели су и краљ Стефан Владислав, краљ Стефан Урош II Милутин, краљ Стефан Урош III Дечански, цар Стефан Урош, кнез Лазар Хребељановић, кнез и деспот Стефан Лазаревић и слепи Стефан Бранковић. Из династије Немањића за свеце нису проглашени краљ Радослав, краљ Стефан Урош I и цар Стефан Душан.
Као одговор на питање зашто Душан “Силни” није проглашен за свеца, могу се узети четири озбиљна разлога.
Први разлог много привлачан и тајанствен, али такође и мало уверљив био би непоштовање строгих правила Свете Горе. Наиме, бежећи пред кугом, која је средином XIII века покосила трећину европског становништва (око 75 милиона људи), а да би спасио себе и своје најближе од болести којој није било лека, Душан се у зиму 1347/1348. године склања на Свету Гору. То монашко средиште Срби су држали у својим рукама од 1345. до 1371. године. Српски цар је на Атос дошао са својим сином Урошем и супругом Јеленом, нарушивши притом правило по којем је женама био забрањен приступ овом полуострву. Тако је Јелена постала једна од врло ретких жена којима је пошло за руком да се у хиљадугодишњој историји Свете Горе нађе на овом месту. Јављају се објашњења да су нашу царицу носили , па да самим тим она није ступила на тло Атоса. Али како год било, неки историчари сматрају да је ово био разлог због којег је Душан изгубио ореол свеца.
Други разлог који се јавља у српској историји је тај да је он оптужен за оцеубиство. Добро је познат начин на који је Душан дошао на престо. У лето 1331. године збацио је са власти свог оца краља Стефана Дечанског и преузео круну српске државе. Заробљеног оца послао је у тврђаву Звечан, где је Дечански само пар месеци касније умро под неразјашњеним околностима. Сенка кривице за његову смрт пала је на Душана. Говорећи о овим догађајима, византијски историчар Нићифор Григора, који је иначе био јако добро упознат са приликама у Србији у то време, пише следеће:
“Сина (Душана) је то нагонило на страх и подозрење које су вероватно његови вршњаци посејали у његову узбуркану душу, тако да се на крају одлучио да се одметне и устане на оца… Затим су га (Стефана Дечанског) ставили у тамницу против воље и уз негодовање сина, који је ипак ћутао не могући се супротставити сили мноштва јер се бојао да и њега самог не задеси неко зло. Није прошло много дана, а старога краља удавили су у тамници и тако су његовом животу дали горак крај уместо оних слатких тренутака среће.”
У сваком случају, овај разлог има велику тежину и не може бити занемарен.
Као трећи разлог, наводи се његова жеља да Србе преведе у католичанство, што је за православну цркву био “смртни грех”. Шта је томе претходило…
Желећи да покрене рат против Османлија, који су средином XIV века почели да продиру на Балканско полуострво, Душан је ступио у преговоре са папом Иноћентијем VI. То није био једини разлог због којег је српски цар ступио у преговоре са римским папом. Наиме у то време упади угарске војске са севера, уз благослов краља Лајоша I Великог, постали су све учесталији и чинило се да га једино папа може натерати да се примири. Постоји претпоставка да је у преговорима са Иноћентијем VI, цар Душан чак изразио спремност да призна папски примат и католичку веру, у очекивању да ће га папа именовати за капетана хришћанске војске у предстојећем рату против Турака. Овде се радило о заиста великим уступцима.
Међутим, када је делегација Иноћентија VI стигла у Србију наишла је на хладан и врло непријатан пријем. Томе је допринела и чињеница да је у међувремену опасност од Угара минула, па самим тим Душан више није сматрао за сходно да одржи своја обећања. Све у свему, ово би био јако разумљив разлог, зашто је православна црква одбила да цара Душана прогласи свецем.
Четврти, вероватно и најтачнији разлог био је тај што се поједини високи црквени кругови нису слагали са његовим крунисањем за цара и уздизањем српске цркве у ранг патријаршије. Између осталог, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. Као одговор на овакву политику Душана, из Византије је стигао акт – анатема из 1350. године.
Овај догађај је прекинуо везу између две цркве на један дужи период. У српским изворима може да се прочита да је Стефан Душан “гледао лакомим очима туђе градове”, да је “неканонски створио саморукоположеног патријарха” и да му је потчинио не мали број митрополија из састава цариградске патријаршије.
Очигледно је да је унутар српске државе најпре доведен у сумњу, а затим и осуђен поступак цара. Тако се у српским документима могу наћи записане и следеће речи:
“венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи…”
“одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области…”
Године 1375. приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Церемонијом над гробом цара Душана, коначно су уклоњене последице раскола, али су истовремено одлучно подржане и поновљене осуде претензија Стефана Душана.
Неколико деценија касније, Константин Филозоф у уводу “Житија деспота Стефана Лазаревића” бележи: “Тај Душан преступи заповести отаца својих и самовласно се прогласи за цара”.
Употребом личног имена Душан, а не Стефан или Стефан Душан, писац је отворено показао да се ограђује од поступака бившег цара. Ништа бољи пролаз, цар Душан није имао ни код осталих летописаца и српских свештеника.
Преплитање успона српске краљевине у царство и српске архиепископије у патријаршију, уперених против богомданог светског поретка, с једне, и тешка оптужба да је крив за очеву смрт, с друге стране, осујетили да се име Стефана Душана нађе у “Именику Срба светитеља”. Култ “Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.