08-09-2013, 11:29 PM
Kost u grlu mu je bila opsada Soluna i , kako je Bili naveo, nikada ga bez flote nije mogao osvojiti, kao što ga nije ni osvojio.
Kantakuzen koristi zadnji argumenat u tom građanskom ratu. Priziva i dovodi turke kao plaćenu vojsku na njegovoj strani kao zadnji argumenat da osvoji vlast u Vizantiji.
To je kardinalna greška koja od tada pa sve do dana današnjega košta Evropu a ne samo tadašnju Srbiju. Kantakuzen im dodeljuje Cimpu kao stajalište ili njihov logor.
Bogatstvo koje su Turci zatekli sa ove strane Bosfora ih je otreznilo i svoje , do tada plemenske ratove po pustinjama, okrenuli ka sada složnim osvajanjem same Vizantijske teritorije a potom i dalje.
Dušan je jako brzo upoznao način ratovanja Turaka. Bez obzira što su se Turci klanjali srpskih teritorija, mali i neznatni sukobi su jasno govorili Dušanu i srpskoj vojsci da se sa njima ne bije boj po nekakvim "viteškim pravilima". Oni za te manire nisu znali.
Kada je napokon počela opsada i najjužnijih delova tadašnjih srpskih terotorija i kada je počeo da pada grad za gradom u Turske ruke, Dušan se je našao u ne baš zavidnom položaju. Vreme je učinilo svoje. Broj turskih ratnika na evropskom tlu se je za vrlo kratko vreme ustostručio. Njihov prelaz preko Bosfora nije imao ko da kontroliše. Vrata su im bila širom otvorena.
Shvatajući ( valjda kao prorok) opasnost do polumeseca i sve posledice koje bi se dešavale, prvo sa Srbijom i njenim stanovništvom ( i desilo se narednih 500 i više godina), Dušan je počevši od jeseni 1353 godine, krenuo u diplomatiju kako bi ubedio papu da pokrene novi Krstaški rat. Ovoga puta protiv polumeseca tj. verski rat kako bi se Turci ponovo preveli sa druge strane Bosfora i da Evropa ostane čista i bez, sada još jedne nove vere koja je pretila ne samo Balkanu već i čitavoj eevropi.
Papska stolica je uvek na Dušanove zahteve odgovarala negativno. Uvek je nalazila (za njih) opravdane razloge da se takav predlog o još jednom krstaškom ratu, nađe na stolu evropskih država.
LJubomora prema Dušanu, najvećem osvajaču toga doba na tlu Evrope, je bila očigledna. Turci su još uvek bili veoma daleko od rimokatoličkih zemalja. Mogli su da čekaju koliko im je bila volja. Uništavanje Srbije od strane Turaka ih je čak na neki način zadovoljavalo.
I bez obzira što je Dušan pokušavao da nađe saveznike i van papske stolice, odgovori a još manje neka činjenja su ipak izostali. Dušan pored već pokorene Vizantije, većeg dela Bugarske, ostaje sam na braniku protiv Turaka.
Turci napreduju.
Kantakuzen koristi zadnji argumenat u tom građanskom ratu. Priziva i dovodi turke kao plaćenu vojsku na njegovoj strani kao zadnji argumenat da osvoji vlast u Vizantiji.
To je kardinalna greška koja od tada pa sve do dana današnjega košta Evropu a ne samo tadašnju Srbiju. Kantakuzen im dodeljuje Cimpu kao stajalište ili njihov logor.
Bogatstvo koje su Turci zatekli sa ove strane Bosfora ih je otreznilo i svoje , do tada plemenske ratove po pustinjama, okrenuli ka sada složnim osvajanjem same Vizantijske teritorije a potom i dalje.
Dušan je jako brzo upoznao način ratovanja Turaka. Bez obzira što su se Turci klanjali srpskih teritorija, mali i neznatni sukobi su jasno govorili Dušanu i srpskoj vojsci da se sa njima ne bije boj po nekakvim "viteškim pravilima". Oni za te manire nisu znali.
Kada je napokon počela opsada i najjužnijih delova tadašnjih srpskih terotorija i kada je počeo da pada grad za gradom u Turske ruke, Dušan se je našao u ne baš zavidnom položaju. Vreme je učinilo svoje. Broj turskih ratnika na evropskom tlu se je za vrlo kratko vreme ustostručio. Njihov prelaz preko Bosfora nije imao ko da kontroliše. Vrata su im bila širom otvorena.
Shvatajući ( valjda kao prorok) opasnost do polumeseca i sve posledice koje bi se dešavale, prvo sa Srbijom i njenim stanovništvom ( i desilo se narednih 500 i više godina), Dušan je počevši od jeseni 1353 godine, krenuo u diplomatiju kako bi ubedio papu da pokrene novi Krstaški rat. Ovoga puta protiv polumeseca tj. verski rat kako bi se Turci ponovo preveli sa druge strane Bosfora i da Evropa ostane čista i bez, sada još jedne nove vere koja je pretila ne samo Balkanu već i čitavoj eevropi.
Papska stolica je uvek na Dušanove zahteve odgovarala negativno. Uvek je nalazila (za njih) opravdane razloge da se takav predlog o još jednom krstaškom ratu, nađe na stolu evropskih država.
LJubomora prema Dušanu, najvećem osvajaču toga doba na tlu Evrope, je bila očigledna. Turci su još uvek bili veoma daleko od rimokatoličkih zemalja. Mogli su da čekaju koliko im je bila volja. Uništavanje Srbije od strane Turaka ih je čak na neki način zadovoljavalo.
I bez obzira što je Dušan pokušavao da nađe saveznike i van papske stolice, odgovori a još manje neka činjenja su ipak izostali. Dušan pored već pokorene Vizantije, većeg dela Bugarske, ostaje sam na braniku protiv Turaka.
Turci napreduju.