08-09-2013, 02:37 PM
Da bi se dao bilo kakav odgovor, treba se vratiti na neke činjenice i videti kakvi su bili odnosi u tadašnjoj Srbiji. Ko je kosio a ko vodu nosio? Ko je i šta odlučivao?
Hteli to neki da priznaju ili ne, crkva je u vreme Nemanjića (mnogo pre i mnogo posle), imala veoma, veoma veliku ulogu, da se zadržimo samo na prilikama u Srbiji.
Za sve krucijalne stvari po pitanju naroda Srpskoga, konačnu reč je donosila crkva! U većini slučajeva su neki krucijalni potezi bile inicijative crkve, gde su samo "izvršitelji" bili drugi. Sva logistika, odluka i sve ostalo i za svim ostalim su stajale odluke crkvenih organa i same crkve. Crkva je bila ta koja je pokretala, sprovodila i aminovala u 99% slučajeva svaki potez i svaku odluku u ondašnjoj srednjevekovnoj Srbiji. Od najnaivnijih do najkrupnijih odluka. Od časnih pa do surovih odluka.
Da je sve baš tako bilo, najočigledniji primer za to je upravo Dušan i ceo njegov životni put, usponi,padovi pa na neki način i njegova iznenadna i neočekivana smrt.
Hajdemo onda redom, a da se samo pozabavimo Dušanom i ovim pitanjem kojim je otvorena ova tema.
Verovatno, pojedincima,ovde na forumu "neće biti po ukusu ili meri" ovo što ću reći ali je ovo ipak jedan forum koji ostavlja više razmišljanja i slobodnog izlaganja. Tako ga i trebamo shvatiti.
- Prva pretpostavka iz navedenog teksta: "Žena na Svetoj Gori" ! Jako malo verovatno da ova razlog treba prihvatiti kao "Dušanov greh" zbog koga nije proglašen svetim.
- Druga navdena pretpostavka: "Oceubistvo"
Mnogo je pretpostavki u vezi odnosa Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana ispričano, prepričavano i teorisalo. Šta je od svega toga istina ili šta bar treba uzeti kao bliže istini.
Sve pretpostavke, koje su vezane za Dušana u ovom slučaju, a vezane za nekakve tvrdnje o prisilnoj smeni Stefana dečanskog, uplitanje vlastele u sve to i raznih kalkulacija u svemu i sa svakime osim da se upre prst na konkretnog vinovnika svih tih dešavanja. Krivac se uvek mora prikazati.
Stefan Dečanski, je nesporno za vreme svoje vladavine, pokrenuo i učinio jedan od prvih većih koraka po pitanju Srbske države u mnogim stvarima. To što je bilo, veoma ambiciozno od strane Stefana, nije moglo da se pokrene, traje i završi za njegova života. Za neke stvari je trebalo ogromno vreme. Nije se moglo preko noći, za par godina,....... "zacrtani ciljevi Srbije" , tako lako sprovesti u delo. Što je otac krenuo, završio je sin Dušan.
Svakako da je Dušanu na dušu ostavljena činjenica da je pre nasilne smene Stefana Dečanskog (1331 godine), urađen i još jedan pokušaj zbacivanja Stefana i isto u korist sina mu Dušana.
Ko je kreirao i prvi i drugi "puč" ?
Uzalud se pokušavaju u svemu tome krivcima prikazivati vlastelini i nekakva podela među njima. Kreator svega, kao i pokretač svih zbivanja u Srbiji, bila crkva!
U dubokoj senci svih dešavanja, crkva i crkveni velikodostojnici su neminovno:
- i doneli odluku da se smeni već u dubokoj starosti ondašnji vladar Stefan Dečanski,
- doneli odluku ko će Dečanskog da zameni i ko će biti na tronu umosto njega.
Stefan Dečanski je već u dubokoj starosti, na neki način počeo da donosi neke samostalne odluke mimo crkve. Prvo se to nije dopalo crkvi a zatim svojim godinama i senilnosti (po mišljenju crkve) više nije radio i činio na uspenju Srbije, kako teritorijalno, tako i uu svim drugim segmentima koje čine jednu državnu tvorevinu. Apetite i ciljeve koje je ondašnja crkva postavila za ciljeve napredka Srba i Srbije je naprosto, sa poznim godinama Stefana Dečanskog - usporila i splasnula.
Trebale su nove snage, mlađe, ambicioznije i beskompromisne. Kao takvu ličnost je crkva odabrala Stefanovog sina Dušana. Verovatno je crkva jako dobro znala zašto Dušan a ne neko drugi ?
Prvi puč i prisilna smena Stefana Dušana, nije uspela. Nije uspela iz više razloga. Kako su mahom svi kraljevi, carevi i ostali vladari, okruženi prvo i pre svega svojim najodanijim vojskovođama, tako je bio slučaj i sa Stefanom.
Novom predstojećem vladaru( sada Dušanu) su trebali takođe verne i pouzdane vojskovođe , pre svega. Samo je crkva znala najbolje koliko je iz Stefanovog okruženja bilo onih koji bi shvatili ciljeve i daljnji napredak Srbije te opravdali eventualni puč i nasilnu smenu Stefana. Da se samo napomene da je pre toga bilo razgovora i ubeđivanja Stefana Dečanskog, da se samostalno povuče, i da presto ustupi nekom mlađem i ambicioznijem. Stefan na to nije pristao. Smatrao je da još uvek nije star da bi se povukao i prepustio vlast nekome drugom. Ostali , a pre svega crkva, koja je sveukupni pokretač napredka Srbije, pre svega, nije tako mislila.
Zahvaljujući Stefanovom tadašnjem okruženju,prvi pokušaj puča ne uspeva!
Naravno, crkva se tu nigde ne pominje, krivac je naravno Dušan.
Gnevni otac, misleći da je sva zavera jedina ideja njegovog sina, naređuje da se on oslepi i pošalje u izgnanstvo. Džetat koji je trebao da nožem preseče očne živce i oslepi Dušana- nije to uradio! Zašto?
Pod velom i ubeđenjem da je Dušan oslepljen, bude proteran iz Srbije.
Gde "proteran"? U srce ondašnje kulture, gde za provedene godine uči, osposobljava se, opismenjava za mnoge stvari, pa i rukovođenjem državom, vojnim veštinama i svemu ostalome šta ga je dalje čekalo u nastavku njegovog života. Vreme provedeno u Vizantijskoj prestonici se je pokazalo kasnije kao ogromno savremeno školovanje budućeg kralja!
Kako su se stvari oko puča, godinama stišavale, strasti smirile (Stefan uveren da mu je sin Dušan oslepljen), skupljene nove snage za drugi puč na nerazumnog kralja da se samostalno povuče sa prestola, Dušana vraćaju u Srbiju, i 1331 godine dolazi do drugog i konačnog sloma i pada Stefana Dečanskog.
Pod voljom ili željom Dušana?? Taman posla. Zna se ko je u zaleđini pokretač svega šta se dešava u Srbiji. Od dešavanjima na dvoru pa do zadnjeg katuna na granici ove države.
Fama o nevodnim "višim silama" koje su Dušanu ponovo podarile vid i oči, su samo priče koje su se uklapale u "Božiji dar" i Dušana (sa jednim od opravdanja), postavile na tron Srbske države. Zna se ko ga je tu postavio, kako i na koji način!
Hteli to neki da priznaju ili ne, crkva je u vreme Nemanjića (mnogo pre i mnogo posle), imala veoma, veoma veliku ulogu, da se zadržimo samo na prilikama u Srbiji.
Za sve krucijalne stvari po pitanju naroda Srpskoga, konačnu reč je donosila crkva! U većini slučajeva su neki krucijalni potezi bile inicijative crkve, gde su samo "izvršitelji" bili drugi. Sva logistika, odluka i sve ostalo i za svim ostalim su stajale odluke crkvenih organa i same crkve. Crkva je bila ta koja je pokretala, sprovodila i aminovala u 99% slučajeva svaki potez i svaku odluku u ondašnjoj srednjevekovnoj Srbiji. Od najnaivnijih do najkrupnijih odluka. Od časnih pa do surovih odluka.
Da je sve baš tako bilo, najočigledniji primer za to je upravo Dušan i ceo njegov životni put, usponi,padovi pa na neki način i njegova iznenadna i neočekivana smrt.
Hajdemo onda redom, a da se samo pozabavimo Dušanom i ovim pitanjem kojim je otvorena ova tema.
Verovatno, pojedincima,ovde na forumu "neće biti po ukusu ili meri" ovo što ću reći ali je ovo ipak jedan forum koji ostavlja više razmišljanja i slobodnog izlaganja. Tako ga i trebamo shvatiti.
- Prva pretpostavka iz navedenog teksta: "Žena na Svetoj Gori" ! Jako malo verovatno da ova razlog treba prihvatiti kao "Dušanov greh" zbog koga nije proglašen svetim.
- Druga navdena pretpostavka: "Oceubistvo"
Mnogo je pretpostavki u vezi odnosa Stefana Dečanskog i njegovog sina Dušana ispričano, prepričavano i teorisalo. Šta je od svega toga istina ili šta bar treba uzeti kao bliže istini.
Sve pretpostavke, koje su vezane za Dušana u ovom slučaju, a vezane za nekakve tvrdnje o prisilnoj smeni Stefana dečanskog, uplitanje vlastele u sve to i raznih kalkulacija u svemu i sa svakime osim da se upre prst na konkretnog vinovnika svih tih dešavanja. Krivac se uvek mora prikazati.
Stefan Dečanski, je nesporno za vreme svoje vladavine, pokrenuo i učinio jedan od prvih većih koraka po pitanju Srbske države u mnogim stvarima. To što je bilo, veoma ambiciozno od strane Stefana, nije moglo da se pokrene, traje i završi za njegova života. Za neke stvari je trebalo ogromno vreme. Nije se moglo preko noći, za par godina,....... "zacrtani ciljevi Srbije" , tako lako sprovesti u delo. Što je otac krenuo, završio je sin Dušan.
Svakako da je Dušanu na dušu ostavljena činjenica da je pre nasilne smene Stefana Dečanskog (1331 godine), urađen i još jedan pokušaj zbacivanja Stefana i isto u korist sina mu Dušana.
Ko je kreirao i prvi i drugi "puč" ?
Uzalud se pokušavaju u svemu tome krivcima prikazivati vlastelini i nekakva podela među njima. Kreator svega, kao i pokretač svih zbivanja u Srbiji, bila crkva!
U dubokoj senci svih dešavanja, crkva i crkveni velikodostojnici su neminovno:
- i doneli odluku da se smeni već u dubokoj starosti ondašnji vladar Stefan Dečanski,
- doneli odluku ko će Dečanskog da zameni i ko će biti na tronu umosto njega.
Stefan Dečanski je već u dubokoj starosti, na neki način počeo da donosi neke samostalne odluke mimo crkve. Prvo se to nije dopalo crkvi a zatim svojim godinama i senilnosti (po mišljenju crkve) više nije radio i činio na uspenju Srbije, kako teritorijalno, tako i uu svim drugim segmentima koje čine jednu državnu tvorevinu. Apetite i ciljeve koje je ondašnja crkva postavila za ciljeve napredka Srba i Srbije je naprosto, sa poznim godinama Stefana Dečanskog - usporila i splasnula.
Trebale su nove snage, mlađe, ambicioznije i beskompromisne. Kao takvu ličnost je crkva odabrala Stefanovog sina Dušana. Verovatno je crkva jako dobro znala zašto Dušan a ne neko drugi ?
Prvi puč i prisilna smena Stefana Dušana, nije uspela. Nije uspela iz više razloga. Kako su mahom svi kraljevi, carevi i ostali vladari, okruženi prvo i pre svega svojim najodanijim vojskovođama, tako je bio slučaj i sa Stefanom.
Novom predstojećem vladaru( sada Dušanu) su trebali takođe verne i pouzdane vojskovođe , pre svega. Samo je crkva znala najbolje koliko je iz Stefanovog okruženja bilo onih koji bi shvatili ciljeve i daljnji napredak Srbije te opravdali eventualni puč i nasilnu smenu Stefana. Da se samo napomene da je pre toga bilo razgovora i ubeđivanja Stefana Dečanskog, da se samostalno povuče, i da presto ustupi nekom mlađem i ambicioznijem. Stefan na to nije pristao. Smatrao je da još uvek nije star da bi se povukao i prepustio vlast nekome drugom. Ostali , a pre svega crkva, koja je sveukupni pokretač napredka Srbije, pre svega, nije tako mislila.
Zahvaljujući Stefanovom tadašnjem okruženju,prvi pokušaj puča ne uspeva!
Naravno, crkva se tu nigde ne pominje, krivac je naravno Dušan.
Gnevni otac, misleći da je sva zavera jedina ideja njegovog sina, naređuje da se on oslepi i pošalje u izgnanstvo. Džetat koji je trebao da nožem preseče očne živce i oslepi Dušana- nije to uradio! Zašto?
Pod velom i ubeđenjem da je Dušan oslepljen, bude proteran iz Srbije.
Gde "proteran"? U srce ondašnje kulture, gde za provedene godine uči, osposobljava se, opismenjava za mnoge stvari, pa i rukovođenjem državom, vojnim veštinama i svemu ostalome šta ga je dalje čekalo u nastavku njegovog života. Vreme provedeno u Vizantijskoj prestonici se je pokazalo kasnije kao ogromno savremeno školovanje budućeg kralja!
Kako su se stvari oko puča, godinama stišavale, strasti smirile (Stefan uveren da mu je sin Dušan oslepljen), skupljene nove snage za drugi puč na nerazumnog kralja da se samostalno povuče sa prestola, Dušana vraćaju u Srbiju, i 1331 godine dolazi do drugog i konačnog sloma i pada Stefana Dečanskog.
Pod voljom ili željom Dušana?? Taman posla. Zna se ko je u zaleđini pokretač svega šta se dešava u Srbiji. Od dešavanjima na dvoru pa do zadnjeg katuna na granici ove države.
Fama o nevodnim "višim silama" koje su Dušanu ponovo podarile vid i oči, su samo priče koje su se uklapale u "Božiji dar" i Dušana (sa jednim od opravdanja), postavile na tron Srbske države. Zna se ko ga je tu postavio, kako i na koji način!