ДОКИРИЛОВСКА ПИСМЕНОСТ

[mors]

У давна времена људи су налазили за потребно да предмете које они праве или само поседују, обележе неким својим знаком.Тако се појавио већи број разних знакова који су трајно употребљавани, али они нису никад постали писмо.




Знаци Винчанске културе по Милтону Шон Вину

            Писмо је настало из потребе да човек нешто саопшти другом човеку, да му нешто каже путем записивања. Прво су људи цртали слике, ликове оног што су хтели да кажу. Тако је настало прво писмо -  сликопис. Појава сликописа као првог писма је исти случај у свим центрима настанка писмености. Ми пратимо са посебном пажњом настанак и развој писмености у три главна центра писмености, то су сливови река Дунава, Нила, Тигра и Еуфрата. Пошто нису реке стварале писменост него народи који су живели на обалама тих река, имамо називе тих писмености по народима, односно, имена народа који су стварали те писмености. На обалама Тигра и Еуфрата су били Сумери и то је сумерска писменост. На обалама Нила су били Мисирци и то је мисирска писменост. На обалама Дунава су били Срби и то је србска писменост.



У свим центрима писмености људи су радили на њеном усавршавању и то је узроковало прелаз са сликописа на идеопис. Људи су упростили цртање слика тако што су новим једноставнијим цртежом давали само идеју првобитне слике.



Даљим усавршавањем писмености прешли су од идеописа на слогопис, где је један знак означавао један слог. Крајњи развој писмености био је прелаз од слогописа на словопис, то је један знак обележава један глас. Остали су присутни јасни трагови сликописа у свим каснијим развојима писма. У мисирској писмености сликопис није никад потпуно потиснут, него је само усавршаван. У сумерској писмености дошли су у развоју до слогописа, који су претворили у клинасто писмо и трајно се задржали на тој врсти писмености. Једино је србска писменост прешла на последњи степен развоја, то је на азбуку, један знак - један глас.

            Србска писменост је најстарија, она је имала азбучно писмо у време када су се код Мисираца и Сумераца појавили сликописи. И у србској писмености се може пратити настанак појединих слова из сликописних цртежа. Слике су дале имена словима. Та имена се нису више мењала ни у каснијим временима када је писмо било развијено и усавршено. Доње табеле показују да су имена слова пореклом из србског језика и да се више нису мењала када су та слова постала међународна. Ово се може објаснити чињеницом што је србска писменост најстарија и била највише раширена код старих просвећених народа.




И ако истраживања о настанку и развоју писмености у Србији нису још завршена, једно је већ сада сасвим извесно, а то је да је та писменост много старија него што се до сада мислило и предспостављало.

Откриће Лепенског Вира био је важан допринос изучавању старе србске културе и цивилизације, а такође и писмености.



Најстарији досада нађени запис у Србији.

Овај запис је пуно старији од записа нађених у Лепенском Виру. Још се испитује старост овог записа. Први резулатати испитивања воде нас у далеку прошлост и ако буду били потврђени биће великих изненађења.




Слова која је Радивоје Пешић нашао  у Лепенском Виру

Најстарији запис на србском језику који је досада нађен и који је прочитао Вучић Губеринић, налази се на глиненој плочи из Тартарије. Ово је била обредна плочица која потиче из времена око 5700. године пре Христа.



Потпуну и савршену писменост налазимо из времена Винчанске културе. Винчанска култура обухвата широки простор који прелази територију савремене Србије и обухвата делове Бугарске, Румуније, Мађарске и Босну и Херцеговину. Досада је откривено око 750 археолошких налазишта Винчанске културе. Њено време трајања је готово немогуђе ограничити. На локалитету Винча налазе се трагови непрекидног живљења од 5500 година пре Христа до четрнаестог века после Христа.



Што се тиче писмености која припада Винчанској култури и културама старијим од ње, нађено је писмо на 54 локалитета, које је потпуно идентично. Пред нама се поставило питање назива те писмености, њеног имена, иако је познато ком народу она припада. Неки су у Србији почели да ту писменост називају Винчанском, по имену једног од главних локалитета на којима је нађена. С обзиром да је писмо нађено на више локалитета и да се исто налази и пре времена овог културног периода не може се назвати по имену једног каснијег локалитета. Предлози који су долазили из Европе да се то писмо назове дунавским или европским такође нису прихватљиви. Ми смо ову писменост назвали логично србском као што је названа мисирска и сумерска, по имену народа, односно прецизније - древна србица. Да је то име оправдано најбоље сведочи доња табела на којој се види 22 иста слова у древној и савременој србици.



Професор Пешић је сачинио једну временску таблицу настанка разних писмености. Та временска скала је потврђена на међународном научном скупу у Новом Саду под именом "Знаци цивилизације"



Једину исправку на овој таблици коју можемо учинити јесте да је, према најновијим открићима, мисирска писменост старија од сумерске, што раније није било познато.

Данас можемо, са доказима у рукама, рећи да је древна србица била основна писменост за све европске писмености, Средоземље, предњу и централну Азију. То се доказује на три начина. 1. Време настанка и ширења писма. 2. Истоветна слова са истим гласовима. 3. За писма која садрже различита слова, она се доказују кроз числену вредност слова у численим таблицама.




Редослед усвајања древне србице код других народа био је следећи. Прво је усвојена у Асирији, писменост која се данас назива арамејском. Затим је усвојена у Феникији као продужетак асирске писмености. После Асирије ту писменост донели су са собом у Италију, употребљавали и ширили Рашани, Расени, данас познати као Етрурци. Потом је србица прилагођена грчком језику. После Грка србица је усвојена и од Јевреја.  Србица је такође постала писмо разних и мање значајних народа.

Употреба србице у Асирији, коју данас називају арамејским писмом, било је одлучујуће за њено ширење у тада познатом свету. Писмо је однето из Европе у Азију приликом првог аријевског похода под Нином Беловим. У исто време ово писмо је стигло до Индије где је од њега настала брахманска писменост.

После асирског царства србица је употребљавана као званично писмо и у медијском царству. Тако је постала писменост свих народа на Блиском истоку и у средњој Азији. Разни народи су је прилагођавали својим језицима и мењали облик слова, али су ипак слова и њихова гласовна вредност остали непромењени.




Овде се види упоредна числена вредност слова код Срба и Грка. Лино Рашанин је негде у деветом веку или почетком осмог века старе ере прилагодио србску азбуку за Грке. Урадио је то тако што је заменио само она слова из древне србице чију гласовну вредност Грци нису имали у своме језику. То су: Ђ ђерв, Ж жаза, Џ џау  и Ш ша. Од ових слова је направио грчка слова: ета, тета, пси и омега. Ова слова су задржала исту бројну вредност као и у србици. Док је слова В веда,Ч чима и Ц цифа, задржао само у численој скали. Србско слово веда, које је у древној србици било на шестом месту у азбуци и имало бројну вредност шест, Грцима је личило на дупло гама и називали су га "дигама" и имало је исту бројну вредност. Слова чима и цифа се налазе само у численој скали са истим бројним вредностима као и у србици. То је најјачи доказ од кога су примили писменост. Србско слово В веда, заменило је грчку бету под именом вита. То се десило у време после освајања Александра Великог. Грци су од тада, као и данас, слово бета писали са МП или само са М. Србско слово В веда, из древне србице Грци су задржали у численој скали за број 6. Дуго времена су га писали на исти начин као у време Винчанске културе и називали - дигама, зато што их је подсећало на дуплу гаму.

Због широке употребе грчког језика, заједничког суживота и међусобног прожимања две културе, србске и грчке, Србима су се вратила она слова србице којима су Грци дали своја обележја. То су дуга ета, каснија ита, тета, пси и омега. Ова слова су ушла у србску азбуку као додатна.



Грчка числена скала у којој су очувана, поред слова прилагођених грчком језику и слова из србице која Грци немају у свом језику и писму. Числену вредност слова је било врло тешко мењати, јер је то реметило математичке операције и рачунање. Зато су сви народи који су примили писменост од Срба задржали србску числену скалу



Напис кнеза Меше на споменику из 842. године пре Христа је најстарији јеврејски запис. Писмо је древна србица коју су примили из Асирије. Јевреји су примили и србску числену скалу која је била у употреби у Асирији.



На овој таблици видимо како је прилагођена древна србица јеврејском језику. Слово В веда је задржало редослед и вредност броја 6. Слово Ђ ђерв је, као глас Х, јер глас ђерв не постоји у јеврејском, задржало је редослед и бројну вредност 8. Слово Ж жаза, које такође не постоји у јеврејском, задржало је редослед и бројну вредност 9, али гласовно прелази у цаде. Слово Ч чима, које не постоји у јеврејском, задржало је редослед и бројну вредност 90, гласовно као цаде. Слово Ц цифа, које постоји у јеврејском као цаде, задржало је гласовну вредност, редослед и бројну вредност. Тако су Јевреји заменом Ж и Ч у Ц добили три слова исте гласовне вредности, три цаде.



Овде смо приказали напис на Енејевом гробу у Италији, који потиче из времена од око 1150. године пре Христа. Писмо је варијанта древне србице каква је употребљавана у италијанској покрајини Умбрији. Речи у тексту као и имена богова који се помињу припадају србском језику.



У горњој таблици је приказано прво, исконско, римско писмо, латиница. Јасно се препознаје да је то писмо копија рашанског, односно етрурског писма. Слова су мењала изглед кроз разна времена тако да је то постало доста различито писмо. Исти случај је и код Јевреја са њиховим савременим писмом. Највеће промене у изгледу слова латинице настале су од времена Ханибалових ратова и његовог опседања Рима. Тада је римски Сенат дао наредбу да се из Рима избаце све рашанске књиге и писмо преправи. Разлог за то је био тај што је Ханибал, који је Римљанима нанео велике поразе, био Рашанин у служби Картагине.

На горњој табели дата је и једна азбука  која се зове роданска. Роданија је старо србско име за савремену Француску. Писмо нађено у Роданији је потпуно исто са рашанским, то јест исто са србицом винчанског типа.

Без обзира на обликовање слова и остварене разлике, латиница је само један вид србице, од које је настала као и многа друга писма.

Латиница је једно од млађих, оскудних писама јер због недовољног броја слова она је врло непрактична. Иако је једно од најлошијих, латиница се стицајем околности данас употребљава као међународно писмо.

Посебну пажњу привлачи коптско писмо и његова числена скала. У овом писму се налазе, поред слова која су иста у србској и грчкој азбуци, и слова која постоје само у србској азбуци. То су Ж, Ч, Ш, Ђ и Ц. Числена скала код Копта је србска, а не грчка. Приказана доња таблица је француског порекла, а они имају тешкоћа при читању наших слова. Погрешили су и име слова В, написали су грчко име вита. То није тачно, код Копта се ово слово зове Веда као код Срба. То је доказ више да су Копти узели азбуку од Срба, а не од Грка. Врло је значајно то што је слово Ч чима задржало числену вредност 90, по србском систему, иако у азбуци није на том редоследном месту.



Готска азбука коју је сачинио грчки епископ Вулфилас одликује се тиме што је међу слова србице унео и нека слова латинице. Зашто је то урадио остаје отворено питање, јер се поуздано зна да је на тој територији којој је он наменио ово писмо била у употреби србица.

Числену скалу није могао мењати и задржао је стару србску скалу. За слово Ч чима није навео никакво име, него само бројну вредност 90. Имена слова је потпуно заменио некаквим непознатим именима. Ова Вулфиласова замена писма није успела и оно нестаје са њим заједно.





У средњем веку су се развиле посебне писмености у неколико земаља северне Европе под именом руне. Све те писмености су само варијанте србице, а не нека различита писма.



КИРИЛОВИЦА

После Вулфиласа, други ромејски мисионар Константин звани Кирило, покушао је замену писма на србском етничком простору. Увео је писмо које је до 16. века називано Кириловица, а од тада зове се глагољица, а србица Кириловица. Када су Константин и Методије дошли у Моравску да помогну рад тамошњег свештенства у борби против германизације, донели су са собом једно ново писмо. Настојали су да замене дотадашње писмо са овим новим знацима. Кириловица је рађена према словима и гласовној вредности србице, али изглед слова је потпуно различит. Та Кирилова слова се нису могла писати, него су се морала цртати, поузору на етиопискописмо из којег су многи знаци преузети. Кирилица је потпуно непрактично и тешко употребљиво писмо. Па као такво није могло да замени србицу. Поред тога што је то његово писмо било тешко употребљиво, Кирило је заменио числену скалу и направио пометњу у рачунању. Заменио је и већину имена слова, тако да је и ту настала пометња. Срби нису уопште прихватали Кириловицу и она је само делимично употребљавана код Бугара, Мораваца и Хрвата. Пометња коју је Константин направио са својим писмом одражавала се и касније у србици црквене редакције.

Вулфиласова азбука је у поређењу са Константиновом само благи наговештај у покушају замене писма код Срба и шире код Словена. Колико ми је познато нико се није бавио истраживањем разлога ове диверзије на србску и шире словенску писменост. То се не може друкчије назвати него диверзијом.

Горња таблица приказује настанак савремених бројева од слова. Бројеви које ми називамо арапским, а Арапи индијским, настали су постепеном еволуцијом од слова србице.