16-02-2013, 07:15 PM
Средства за писање
Туш и мастило – позната су кинеска и индијска мастила (тушеви), направљена од чађи и желатина или неке биљне гуме као везива – од њих је прављена густа паста, обликована у ваљке или колачиће, па сушена на сунцу, затим је писар осушене колачиће настругао, помешао са водом и потом користио као боју за писање
Најстарији сачувани текст написан тушем потиче из 2500. године пре н.е.
Туш је имао недостатке: густоћа раствора, брзо се таложе честице чађи и образују талог који смета при писању – па се прелази на употребу органских боја уместо чађи
Танинско мастило гвожђа ушло је у употребу у Европи у 12. веку и данас се употребљава – израђивало се тако што се екстракту од шишки (мале квргаве израслине на кори храста), додавала извесна количина феросулфата и гумиарабике (гуме из вишње, трешње или ког другог дрвета) – поред шишки, као извор танина коришћене су и коре јове, јасена, нара или боровнице, рујевине и др.
Од друге половине 18. века употребљавана су мастила од оксида метала – касније су напуштена јер су уништавала хартију
Половином 19. века промењена је технологија мастила: смеша феросулфата и екстракта од шишки чувала се од оксидације, па је мастило дуже остало бистро, продирало у влакна хартије где се оксидисало и постало нерастворљиво
У средњем веку је био обичај писања мастилима у боји, најчешће црвеном, а затим плавом, зеленом и златном бојом – за боју су коришћени природни и вештачки пигменти неорганског и органског порекла
Мастила израђена од угљена, односно чађи су најпостојанија – трајност мастила зависи и од тога у којој ће га количини хартија апсорбовати, од пера којим се пишед и притиска приликом писања и, наравно, од количине мастила која остаје на хартији
Туш и мастило – позната су кинеска и индијска мастила (тушеви), направљена од чађи и желатина или неке биљне гуме као везива – од њих је прављена густа паста, обликована у ваљке или колачиће, па сушена на сунцу, затим је писар осушене колачиће настругао, помешао са водом и потом користио као боју за писање
Најстарији сачувани текст написан тушем потиче из 2500. године пре н.е.
Туш је имао недостатке: густоћа раствора, брзо се таложе честице чађи и образују талог који смета при писању – па се прелази на употребу органских боја уместо чађи
Танинско мастило гвожђа ушло је у употребу у Европи у 12. веку и данас се употребљава – израђивало се тако што се екстракту од шишки (мале квргаве израслине на кори храста), додавала извесна количина феросулфата и гумиарабике (гуме из вишње, трешње или ког другог дрвета) – поред шишки, као извор танина коришћене су и коре јове, јасена, нара или боровнице, рујевине и др.
Од друге половине 18. века употребљавана су мастила од оксида метала – касније су напуштена јер су уништавала хартију
Половином 19. века промењена је технологија мастила: смеша феросулфата и екстракта од шишки чувала се од оксидације, па је мастило дуже остало бистро, продирало у влакна хартије где се оксидисало и постало нерастворљиво
У средњем веку је био обичај писања мастилима у боји, најчешће црвеном, а затим плавом, зеленом и златном бојом – за боју су коришћени природни и вештачки пигменти неорганског и органског порекла
Мастила израђена од угљена, односно чађи су најпостојанија – трајност мастила зависи и од тога у којој ће га количини хартија апсорбовати, од пера којим се пишед и притиска приликом писања и, наравно, од количине мастила која остаје на хартији