16-02-2013, 06:33 PM
UVOD:
Magija (mađija) je reč grčkog porekla i znači čarolija, čarobnjaštvo. Po narodnom verovanju otprilike predstavlja pojavu kada smrtna bića čine čuda korišćenjem natprirodnih sila ili uz pomoć natprirodnih bića.
Verovanje u magiju se razvilo u Haldeji (Kaldeji), jugoistočnom dijelu Mesopotamije, a preko Persije i Egipta raširilo se na zapad.
Magija obuhvata bijelu i crnu magiju. Belom magijom se navodno uz pomoć dobrih duhova može otkloniti bolest, urok, kletva, ili se može pridobiti sreća, ljubav, novac, i sl. Uz pomoć crne magije, prizivaju se duhovi zla kako bi se izazvala nesreća, bacio urok ili kletva i sl.
Ljudi koji praktikuju magiju nazivaju se magovi, odnosno čarobnjaci (ukoliko su u pitanju osobe muškog pola) i čarobnice (za osobe ženskog pola). Takođe se kaže i veštaci (m.) i veštice (ž.), a ponekad i čudotvorci i drugo. Od tih reči vodi poreklo i reč veštičarenje, koja označava magijske radnje. U korenu ovih triju reči nalazi se pridjev vešt.
Црква и магија
Епископ Николај Протопапас
1. Историјат
Магија је покушај човека да насилно себи потчини све оно што жели, да неутралише сваку супротну силу, да упозна будућност и постигне све што жели. Магија је људски изум и техника која се учи.
Истраживање принципа магије је тешко јер се трагови губе у историјској и географској распрострањености. Магија се сусреће не само код примитивних, него и код цивилизованих народа, код Асираца, Вавилонаца, Египћана, Индуса, Грка, Римљана и Јевреја. У античкој Грчкој је тесно повезана са прорицањем. Познати су предсказивачи Калхас и Тиресије, још познатија су била пророчишта у Делфима и Додонлију. Код старих Грка маги су били и народни лекари. Митови о Кирки показују колико им је магија била блиска. Хипократ у свом делу „О светој болести" наводи маге и опсењиваче који магичним речима лече болесне, изазивају непогоде и друге појаве.
До јелинистичког периода магија је у Грчкој постојала у облику сујеверја. После Александра Македонског долази до радикалне промене. Магија преузима водећу улогу у животу народа. Магови преплављују градове и села нудећи богатство и здравље широким масама.
Од грчко-римског периода магију наслеђује и Византија. У Византији су Црква и држава оштро реаговале законима и канонима и строго забрањивали магију у било ком облику.
Свој врхунац магија доживљава у XIV в. окултном јереси сатаниста или црне магије, где је магија била професија и учила се у специјализованим школама.
Овде залазимо у новије доба. Магија у овим временима се распрострањује не само у ниже слојеве, него и у тзв. виши, аристократски свет. Помешана са источњачким учењима, политиком и сексом, она у новијим временима достиже свој највећи успон. Мноштво института парапсихологије и школа езотерије отворено је у Европи и Америци. Потресни новинарски извештаји о магији доводе је у везу са ужасним злочинима и оргијама.
У хришћанству се магија назива религијом ђавола. Иако у неким случајевима употребљава име Божије, она нема везе са љубављу Божјом која се на свакога пружа и никога не присиљава.
Категорични и немилосрдни непријатељи магова били су пророци Божији: „А човек или жена у којима би био дух врачарски или гатарски, да се погубе камењем јер су криви" (Књ. Левитска 20,27).
И апостоли су такође разобличавали заблуду магије као ђаволско дело. Ап. Филип у Самарији среће мага Симона који је обмањивао народ (Дел. ап. 8,8-22). Ап. Павле кажњава познатог мага на Кипру Елиму, јер је својим магијским умећима спречавао намесника Сергија да поверује у Христа (Дел. ап. 13,4-12).
Исти апостол ослобађа једну жену која је погађачким духом у Филипима доносила приход својим господарима (Дел. ап. 16,16). По предању ап. и јеванђелист Јован је потопио у море мага Кинопу који је својим магијским моћима успевао да буде обожаван од свију као Бог. Апостоли, дакле, својом проповеђу одбацују сваку демонску силу и воде у светлост истине; као што се десило са Ефесцима, где су многи који су се бавили магијом приликом Павлове проповеди поверовали у Христа и донели своје магијске књиге и спалили их пред свима.
2. Врсте магије
Магија се дели на белу и црну. Белом се покушава постићи нешто позитивно, а црном штетно и погубно. У оба случаја врши се призив ђавола и догађају се ствари којих се разуман човек ужасава. Главни облици магије су:
а) Опонашајућа (имитативна) магија. Она се заснива на схватању да се жељена ствар може постићи једноставним символичним актом. Односно, да би се изазвала киша довољно је просути мало воде, да би се одагнала болест довољно је бацити неколико каменчића.
б) Преносна (прелазна) магија. Овде се део поистовећује са целином. Ако се успе спалити коса непријатеља спаљује се и сам непријатељ. Ако успе да сахрани његове нокте, сахрањује њега самог. Ако прободе његову кошуљу, пробада њега самог.
в) Симпатијска и антипатијска магија. Заснива се на дејству осећања. Магова осећања стварају одговарајуће ефекте симпатије или антипатије одређеном лицу.
г) Заштитна магија која амајлијама пружа већу одбрамбену моћ него што је непријатељска сила.
Треба, свакако, напоменути да овде поред ужасних имамо и смешне моменте. Поред сатаниста постоје и преваранти који злоупотребљавају наивност народа, представљајући се као астролози и познаваоци будућности. Таквима веровати значи бити жртва обмане.
3. Материјална средства
За остварење жеља користе се разне необичне ствари и средства без којих сила магије не може да утиче на лица и објекте. На први поглед ова средства изгледају смешна и детињаста. За магију су, међутим, основни принципи јер се преко њих преноси моћ. Тако нпр. онај ко жели да нанесе зло свом непријатељу, узима једну лутку и дави је конопцима и пробада иглама. Жене које желе да задрже своје мужеве праве њихову фигуру и увијају је у крила слепог миша. Они који намеравају да излече неку болест употребљавају крв од петла, или кост од жабе, или змијин свлак. Такође се употребљавају и непознате ствари направљене на магијски начин. Магијске злоупотребе нису поштеђене ни свете ствари: свеће, крст, уље из кандила итд.
Амајлије се праве обредним начином сходно принципима сродности и преносивости. Преносна магија функционише на основу уверења да ствари које су једном биле у додиру одржавају међусобно неку тајанствену везу. Симпатијска магија функционише на основу закона сличности и подударности. Односно, слично дејствује на слично, исте ствари изазивају исте ефекте.
..........nastavlja se.....
Magija (mađija) je reč grčkog porekla i znači čarolija, čarobnjaštvo. Po narodnom verovanju otprilike predstavlja pojavu kada smrtna bića čine čuda korišćenjem natprirodnih sila ili uz pomoć natprirodnih bića.
Verovanje u magiju se razvilo u Haldeji (Kaldeji), jugoistočnom dijelu Mesopotamije, a preko Persije i Egipta raširilo se na zapad.
Magija obuhvata bijelu i crnu magiju. Belom magijom se navodno uz pomoć dobrih duhova može otkloniti bolest, urok, kletva, ili se može pridobiti sreća, ljubav, novac, i sl. Uz pomoć crne magije, prizivaju se duhovi zla kako bi se izazvala nesreća, bacio urok ili kletva i sl.
Ljudi koji praktikuju magiju nazivaju se magovi, odnosno čarobnjaci (ukoliko su u pitanju osobe muškog pola) i čarobnice (za osobe ženskog pola). Takođe se kaže i veštaci (m.) i veštice (ž.), a ponekad i čudotvorci i drugo. Od tih reči vodi poreklo i reč veštičarenje, koja označava magijske radnje. U korenu ovih triju reči nalazi se pridjev vešt.
Црква и магија
Епископ Николај Протопапас
1. Историјат
Магија је покушај човека да насилно себи потчини све оно што жели, да неутралише сваку супротну силу, да упозна будућност и постигне све што жели. Магија је људски изум и техника која се учи.
Истраживање принципа магије је тешко јер се трагови губе у историјској и географској распрострањености. Магија се сусреће не само код примитивних, него и код цивилизованих народа, код Асираца, Вавилонаца, Египћана, Индуса, Грка, Римљана и Јевреја. У античкој Грчкој је тесно повезана са прорицањем. Познати су предсказивачи Калхас и Тиресије, још познатија су била пророчишта у Делфима и Додонлију. Код старих Грка маги су били и народни лекари. Митови о Кирки показују колико им је магија била блиска. Хипократ у свом делу „О светој болести" наводи маге и опсењиваче који магичним речима лече болесне, изазивају непогоде и друге појаве.
До јелинистичког периода магија је у Грчкој постојала у облику сујеверја. После Александра Македонског долази до радикалне промене. Магија преузима водећу улогу у животу народа. Магови преплављују градове и села нудећи богатство и здравље широким масама.
Од грчко-римског периода магију наслеђује и Византија. У Византији су Црква и држава оштро реаговале законима и канонима и строго забрањивали магију у било ком облику.
Свој врхунац магија доживљава у XIV в. окултном јереси сатаниста или црне магије, где је магија била професија и учила се у специјализованим школама.
Овде залазимо у новије доба. Магија у овим временима се распрострањује не само у ниже слојеве, него и у тзв. виши, аристократски свет. Помешана са источњачким учењима, политиком и сексом, она у новијим временима достиже свој највећи успон. Мноштво института парапсихологије и школа езотерије отворено је у Европи и Америци. Потресни новинарски извештаји о магији доводе је у везу са ужасним злочинима и оргијама.
У хришћанству се магија назива религијом ђавола. Иако у неким случајевима употребљава име Божије, она нема везе са љубављу Божјом која се на свакога пружа и никога не присиљава.
Категорични и немилосрдни непријатељи магова били су пророци Божији: „А човек или жена у којима би био дух врачарски или гатарски, да се погубе камењем јер су криви" (Књ. Левитска 20,27).
И апостоли су такође разобличавали заблуду магије као ђаволско дело. Ап. Филип у Самарији среће мага Симона који је обмањивао народ (Дел. ап. 8,8-22). Ап. Павле кажњава познатог мага на Кипру Елиму, јер је својим магијским умећима спречавао намесника Сергија да поверује у Христа (Дел. ап. 13,4-12).
Исти апостол ослобађа једну жену која је погађачким духом у Филипима доносила приход својим господарима (Дел. ап. 16,16). По предању ап. и јеванђелист Јован је потопио у море мага Кинопу који је својим магијским моћима успевао да буде обожаван од свију као Бог. Апостоли, дакле, својом проповеђу одбацују сваку демонску силу и воде у светлост истине; као што се десило са Ефесцима, где су многи који су се бавили магијом приликом Павлове проповеди поверовали у Христа и донели своје магијске књиге и спалили их пред свима.
2. Врсте магије
Магија се дели на белу и црну. Белом се покушава постићи нешто позитивно, а црном штетно и погубно. У оба случаја врши се призив ђавола и догађају се ствари којих се разуман човек ужасава. Главни облици магије су:
а) Опонашајућа (имитативна) магија. Она се заснива на схватању да се жељена ствар може постићи једноставним символичним актом. Односно, да би се изазвала киша довољно је просути мало воде, да би се одагнала болест довољно је бацити неколико каменчића.
б) Преносна (прелазна) магија. Овде се део поистовећује са целином. Ако се успе спалити коса непријатеља спаљује се и сам непријатељ. Ако успе да сахрани његове нокте, сахрањује њега самог. Ако прободе његову кошуљу, пробада њега самог.
в) Симпатијска и антипатијска магија. Заснива се на дејству осећања. Магова осећања стварају одговарајуће ефекте симпатије или антипатије одређеном лицу.
г) Заштитна магија која амајлијама пружа већу одбрамбену моћ него што је непријатељска сила.
Треба, свакако, напоменути да овде поред ужасних имамо и смешне моменте. Поред сатаниста постоје и преваранти који злоупотребљавају наивност народа, представљајући се као астролози и познаваоци будућности. Таквима веровати значи бити жртва обмане.
3. Материјална средства
За остварење жеља користе се разне необичне ствари и средства без којих сила магије не може да утиче на лица и објекте. На први поглед ова средства изгледају смешна и детињаста. За магију су, међутим, основни принципи јер се преко њих преноси моћ. Тако нпр. онај ко жели да нанесе зло свом непријатељу, узима једну лутку и дави је конопцима и пробада иглама. Жене које желе да задрже своје мужеве праве њихову фигуру и увијају је у крила слепог миша. Они који намеравају да излече неку болест употребљавају крв од петла, или кост од жабе, или змијин свлак. Такође се употребљавају и непознате ствари направљене на магијски начин. Магијске злоупотребе нису поштеђене ни свете ствари: свеће, крст, уље из кандила итд.
Амајлије се праве обредним начином сходно принципима сродности и преносивости. Преносна магија функционише на основу уверења да ствари које су једном биле у додиру одржавају међусобно неку тајанствену везу. Симпатијска магија функционише на основу закона сличности и подударности. Односно, слично дејствује на слично, исте ствари изазивају исте ефекте.
..........nastavlja se.....