22-01-2014, 10:23 PM
Kada govorimo o osnivanju limesa sigurno ćemo pomisliti na Oktavijana Avgusta. Oktavijan je zaista pomerio trupe iz unutrašnjosti i postavio ih duž granice, što ranije nije bila praksa. Ovim potezom dao je više sigurnosti državi, koja se sada varvarima suprotstavljala na granicame trudećI se da ih sadrži što dalje od unutrašnjosti provincija. Ali ova koncepcija je imala i svoju veliku slabost. Sva vojska je bila na granicama. Strateška rezerva nije postojala, pa su se trupe skupljale iz legija (Vexilatio) sa svih granica pa tek onda slate na ugrožena područja. Uz ovakvu situaciju Oktavijan je umro ostavivši niz nerešenih problema s kojima se njegovi naslednici nisu baš najbolje izborili.
Međutim kao pravog tvorca fortifikovane granice možemo označiti tek Tiberija koji velikim građevinskim poduhvatima stvara ono što mi danas smatramo utvrđenom vojnom granicom. Do Tiberija nisu postojala stalna utvrđenja već samo zemljani praesidiumi u kojima su boravile vojne jedinice. Kada Tiberije preuzima vlast već 15. godine on stvara novu provinciju u Podunavlju. Tada se osniva provincija Mezija. Ona će formalno ostati pod upravom namesnika provincije Makedonije sa Ahajom sve do 45. kada će i stvarno biti izdvojena kao posebna provincija. U sklopu organizacije nove provincije Tiberije sa mezijskim legijama pocinje izgradnju puta oko 30. god. NJegov naslednik Klaudije nastaviće izgradnju puteva i vrsiće popravke sve u cilju priprema za nove ratove.
U vreme imperatora Nerona (54-68.) pocinju veći varvarski upadi sa leve obale. 67/68. varvari uspesno upadaju u Meziju i pustoše je. Oslanjajući se na taj uspeh oni će to opet pokusati sledeće zime preko zaleđenog Dunava, ali ovaj put Rimljani se uspesno odupiru potpomognute sa novopridoslom legio III Gallica koja je te godine privremeno došla da pojaca posadu.
U sledećih godinu i po dana (68-69.) dolazi do vojne krize koja se neizbežno odrazila i na dunavski limes. Smenjuju se tri imperatora: Galba, Oton i Vitelije. Posle Galbine smrti 69. godine vojska napušta Podunavlje i odlazi u Italiju kako bi uzela učešće u ratu. Ona prvo polazi u pomoć Otonu koga su priznale za cara. Ali kako Oton nije sacekao ove trupe bio je porazen kod Bedrijaka nakon cega je izvrsio samoubistvo. Ilirska vojska posle njegove smrti u aprilu prelazi na Vitelijevu stranu. Na kratko trupe su se vratile u svoje logore na limesu. Međutim jos iste godine ponovo se upućuju u Italiju da bi se ovaj put pridruzile Vespazijanu, koji je proglasen za imperatora u Aleksandriji. Od panonskih trupa priznat je na skupu legija u logoru u Poetoviu. U Severnoj Italiji, isto kod Bedrijaka su ove panonske i mezijske Vespazijanove trupe porazile Vitelijeve germanske legije. Ilirske trupe pod Antoninom Primom (Antoninus Primus) odmah su na juris zauzele Rim u kome je Vitelije ubijen. To je bio prvi put da je vojska iz Ilirije na presto postavila svog pretendenta.
Ovaj građanski rat negativno se odrazio na sigurnost granice koja je u jednom trenutku čak ostala bez zastite. Vojni komandanti pokusali su izbeći opasnosti od varvara sklapajući sporazum sa njihovim vođama, pa cak ih i primajući u vojsku. Ovi potezi nisu dali sigurnost granici. Invaziju varvara suzbio je vojskovođa Mucijan koji je tada prolazio iz Sirije za Italiju sa legio VI Ferrata. Da nije bilo njega i njegovih trupa mezijski logori bi pali u ruke varvara, a granica bi bila potpuno opustosena.
Osamdesetih godina I veka u prvi plan ponovo izbija opasnost na severoistoku. Dacka kraljevina je ponovo ojacala. Energicni Decebal je izdigao vojnu moć svoje drzave i postao pretnja Rimu. Istovremeno podunavskim oblastima pocinju da prete Markomani, a iz Besarabije ka Podunavlju kreću Sarmati i Roksolani. Domicijan je primoran da grupise velike snage u Podunavlju. Oni iznenada prodiru u Meziju 86. Vojska Opija Sabina (Oppio Sabino) koja im se nasla na putu biva zbrisana. Tada je unistena i legio V Alaudae. Rimske trupe pod legatom Vetonijanom (Vettonianus) uspeva da potisne Dacane iz Mezije. Planira se velika ofanziva koja zavrsava katastrofom. Vojskovođa Fisk (Praefectus praetorio Cornelius Fiscus) koji je 86. krenuo u pohod gine, a trupe bivaju unistene od Dacana. Domicijan zato vrsi pregrupisavanje trupa na cije celo stavlja namesnika Moesiae Superior Julijana. Ova vojska ima uspeha, ali je on skoro anuliran pobunom Kvada, Markomana i Jaziga. Rat se rasplamsao duz citavog toka Dunava. Sa Decebalom je sklopljen mir 89. u raty u kome su Rimljani zvanicno odneli pobedu. Ali i pored toga oni su morali da plaćaju Dacanima godisnji danak. Rat sa Suebima i Sarmatima je nastavljen. U Meziji se prikuplja cetiri, a mozda i pet legija. U Panoniji dolazi do jos većih sukoba. Oni pocinju maja 92. i traju do juna 93. Zato se i panonskom Podunavlju grupise pet legija: legio I Adiutrix, legio II Adiutrix, legio XIII Gemina, legio XIV Gemina, legio XV Appolinaris. Teske borbe nanele su velike gubitke Rimljanima, ali su na kraju uspeli da pobede. Ovaj rat se vodio na rimskoj teritoriji s obzirom da su varvari presli Dunav. O zestini borbi govori i cinjenica da je cela legio XXI Rapax unistena sa svojim zapovednikom.
Ovi ratovi imali su visestruke posledice. Pokazalo se da je tesko drzati sjedinjenu komandu od usća Save (ili jos zapadnije - od zapadnog Srema) do Crnog mora. Zato je 86. doslo do podele na dve provincije: Gornju Meziju (Moesia Superior) i Donju Meziju (Moesia Inferior). Legije su u teskim borbama bile desetkovane, a odbrana oslabljena. To će uticati da kasnije Trajan poveća broj auksilijarnih logora, a sam Domicijan je nakon okoncanih operacija naredio popravke. Putevi i utvrđenja su popravljani 93. pod upravom namesnika Pompeja Longina (Aemilianus Cicatrcule Pompeius Longinus). Radove su izvrsile legije II Adiutrix i VII Claudia.
Istorija II veka pocinje vrlo znacajnim dogaćajima za rimsku drzavu i limes. Opasnost koju je predstavljala Dacka kraljevina sa Decebalom morala je biti eliminisana. Stoga je Trajan ubrzano zapoceo s pripremama za rat. Grupisanje velikog broja vojnih jedinica i utvrđivanje dela limesa kao i prikupljanje većeg broja brodova predstavljalo je odskocnu dasku za pohod u Dakiju. Na ubrzavanje ratnih priprema uticalo je stupanje Decebala u pregovore sa parćanskim kraljem o zajednickim akcijama. Zato Trajan 101. kreće preko Dunava. Vojska je grupisana oko Viminaciuma, a prebacivana kod Lederate (Ram). Snabdevala ju je flotila koja je suvereno gospodarila Dunavom. U nekoliko bitaka Decebal je potucen i 103. primoran na sklapanje mirovnog sporazuma. Rim dobija deo Dacke teritorije cija je vojska bila primorana da preda oruzje i ratni materijal. Decebal je morao pomagati Trajana u njegovim daljim pohodima.
Iste godine kad je okoncan Prvi dacki rat dolazi do reorganizacije provincija. Vojne snage naviknute da se postuje njihova volja mogle su biti opasne ako bi ih mnogo bilo pod komandom jednog coveka. I Trajan je verovatno strahovao od toga jer se tada i Panonija deli na dve provincije: Gornju i Donju Panoniju. U Pannonii Inferior ostala je time samo jedna legija.
Mir sa Dacanima nije bio dugog veka. U toku 105 i 106. Trajan vodi novi rat sa njima. Otpor je bio snazan ali lose organizovan. Narod se povlacio u planine spaljujući svoja polja. Dacka vlastela je masovno sa porodicama izvrsavala samoubistvo ispijajući otrov kako ne bi pala Rimljanima u ropstvo. Rimljani su napredovali oprezno, ređajući samo sigurne pobede. Ovaj put cela Dakija biva pokorena i prisajedinjena Rimu. Od nje će 107. biti formirana nova provincija. Decebal ne mogavsi da podnese konacni poraz izvrsava samoubistvo nabivsi se na sopstveni mac. NJegova glava sa plenom i robljem poslata je u Rim.
Osvajanjem Dakije Rim je dobio mnogo: i u strategijskom i u ekonomskom pogledu. Elimini-sana je pretnja drzavi, dobijena je nova oblast za kolonizaciju i narocito vazni rudnici zlata koji su trebali da pomognu jacanje ekonomije. Nova provincija je uostalom bila jos jedan bedem za zastitu od napada sa severoistoka koji je delimicno skinuo pritisak sa dela dunavskog limesa. Ovu veliku pobedu slavi visoki Trajanov stub u Rimu sa preko 2500 reljefnih figura.
Ratovi se nastavljaju odmah posle Trajanove smrti. Roksolani 117. godine upadaju u Gornju Meziju sto je primoralo Hadrijana da iz Sirije hitno intervenise na ovim prostorima. Tada se verovatno i zadrzao vise meseci na limesu verovatno reorganizujući njegovu odbranu.
Sledeći znacajni ratovi za dunavsku granicu pocinju već 167. u vreme Marka Aurelija. Sve do 175. ovaj imperator vodi ratove sa Kvadima, Markomanima i Sarmatima. Posle dugotrajnih borbi Rimljani odnose pobedu ali po cenu visokih gubitaka.Vojska je prvo razbila Markomane, zatim Kvade i na kraju Sarmate. Varvari su morali priznati rimski protektorat, a deo plemena je prebacen na rimsku teritoriju sa statusom kolona. Sklopljeni mir iz 175. nije se dugo odrzao. Već 177. sa Kvadima i Markomanima izbija novi rat. Sukob je okoncan 180. u korist Rima ali je tada epidemija kuge koja je preneta sa Istoka zahvatila u sirim razmerama i vojsku. Od te bolesti je umro i sam imperator. Epidemija je desetkovala već ionako proređene trupe.Marko Aurelije je uspeo da na pocetku svoje vladavine stabilizuje finansije, ali su ovi ratovi ponovo iscrpeli blagajnu. Zbog toga su morale biti preduzimane i vanredne mere da bi se popunila drzavna kasa.
Mir sa Kvadima i Markomanima sklopio je Aurelijev naslednik Komod. To je privremeno osiguralo granice. Posle njegove smrti nastupioje novi period sukoba oko prestola u kome je opet vojska odigrala vaznu ulogu. Panonske legije su tada (193) proglasile za imperatora Septimija Severa koji će jedini od pretendanata uspeti da se odrzi. Novi imperator je dva puta obilazio dunavski limes 196. i 202. Prilikom prve posete ovim oblastima koje su ga najvise podrzavale on vrsi i politicko ojacavanje svoje vlasti. Koristi prilikku i u Viminaciumu proglasava svog sina Basijana za cezara. Tada mu daje ime Antonin (Antoninus) cime preuzima gens svog prethodnika i daje legitimitet svojoj vladavini sto je svojevrsni politicki akt.
Karakala koji je nasledio Severa nije vodio toliko ratova kao svoji prethodnici. Ipak zbog varvarskih pretnji i on je ratovao sa Jazigima oko 213. godine.
Posle smrti Aleksandra Severa zapocelo je propadanje carstva. Od 235-285. izmenjalo se 26 careva od kojih je samo jedan umro prirodnom smrću. ( Rostovcev: 453. ) Ovo je najduzi period rimske vojne anarhije. Narocito je bila kriticna sredina veka. Panonija i Mezija kao da su prednjacile u postavljanju imperatora i uzurpatora. Istovremeno sa tim unutrasnjim sukobima dolazi i do sve jaceg varvarskog pritiska na granicu. 244. odmah posle Gordijanove smrti Karpi pocinju da prelaze preko Dunava. 245. bivaju odbijeni, ali opasnost time nije bila umanjena. Zato iste godine sam Filip I Arapin preuzima komandu. On 246. ratuje sa Kvadima, a 247. Karpi ponovo napadaju. Filip ih i ovom prilikom porazava.
Nezadovoljstvo Filipovom politikom i nedisciplina trupa uticali su na pobune vojske. U Gornjoj Meziji konacno je izbilo nezadovoljstvo 248. kada mezijske trupe postavljaju za protivcara Pakacijana. On je bio vojskovođa koji se te godine istakao u lokalnim sukobima sa Karpima, sto je verovatno i uticalo na njegov izbor. Centar njegove vlasti bio je u Viminacijumu u kome je i zapoceo sa kovanjem sopstvenog srebrnog novca. NJegova vlada nije bila dugog veka. Pao je posle svega nekoliko meseci. I pored toga Filip nije uspeo da uspostavi kontrolu nad podunavskim trupama. One su juna 249. proglasile Trajana Decija koji je i bio upućen da spreci pobune na Dunavu. Novi dux Moesiae et Pannoniae prvo je priznat za cara od vojnika legio VII Claudia.
Novi car je odmah napustio granicu sa trupama i uputio se u Italiju, sto je bila uobicajena praksa svakog novog vladara prilikom preuzimanja vlasti. To je negativno uticalo na sigurnost limesa. Cim je on sa legio VII Claudia otisao ka Rimu u Viminacijumu je izbila pobuna. Centar Gornje Mezije ostale su da cuvaju donjomezijske trupe koje nisu bile tako odane Deciju i one su se ponovo priznale Filipa za cara. To nije imalo velikog efekta na unutrasnju borbu s obzirom da je Filip ubijen u sukobu sa Decijevim trupama u bici kod Verone krajem septembra 249. godine.
Ni Decijeva samostalna vladavina nije potrajala. Goti koji su upali u Trakiju i Makedoniju izazvali su Decijevu licnu intervenciju. U bici sa njima kod Abrita u Donjoj Meziji (251) on je i sam poginuo.
Njegovi naslednici Trebonijan Gal i Volusian 251. borave u Viminacijumu, a 253. ovde će biti i Emilijan sto neosporno govori o njihovim vezama sa mezijskim, a mozda i panonskim trupama s obzirom da su ove provincije skoro uvek podrzavale iste vladare. Emilijan, guverner Donje Mezije koji je proglasen za imperatora nije uspeo da se odrzi dugo vremena. Porazen je u borbi sa Valerijanom. Odrzao se na vlasti svega tri meseca od trenutka kada ga je priznala cela imperija. Kao dobar vojnik doveden je na presto zbog uspesno okoncanih borbi sa Gotima. Ali za njega ocigledno nisu bile drzavnicke funkcije.
Unutrasnje borbe ne prestaju ni pod Galijenom (253-268) i Valerijanom (253-260) koji će zajednicki vladati. 253. Panoniju pljackaju Kvadi i Jazigi. Sledeće 254. upadaju Markomani i kako im nije pruzen otpor stizu do Ravene. Ovo su sve bile invazije sirokih razmera pri kojima se deo ovog prodora mogao prosiriti i na teritoriju Moesiae Superior gde su varvari prodrli i u unutrasnjost provincije. Iste godine i Skiti prelaze Dunav i pustoseći Trakiju stizu do Soluna.
U godinama koje su sledile varvarski napadi su se jos vise pojacali, narocito na limes Pannoniae Inferior. Posle 256. varvari upadaju i prodiru u dubinu Šumadije. Taj upad Sarmata Roksolana ciji je glavni udar bio 258-260. zahvatio je celu dolinu reke Save.
Paralelno sa ovim napadima na dunavskom limesu doslo je i do dve uzurpacije. To se moze objasniti slabljenjem centralne vlasti prilikom zarobljavanja i smrti Valerijana na Istoku. Galijen koji je ostao jedini vladar nije poklanjao dovoljno paznje dunaskoj granici. Rajnski limes dobija prioritet sto i on licno potvrđuje svojim prisustvom. Komandanti koje on salje ovamo ne uspevaju da situaciju odrze pod kontrolom. Povrh svega toga on premesta kovnicu iz Viminaciuma u Coloniu Agripinensis (Cologne - Keln) 257. godine. To je verovatno smanjilo kolicinu novca prisutnu na ovoj teritoriji i produzilo rokove isplata plata sto je izazvalo revolt ovdasnjih trupa. U takvoj situaciji guverner Panonije Ingenuus biva proglasen za cara u drugoj polovini jula 260. Mezija mu je odmah prisla i priznala lojalnost. Ucvrstivsi Sirmium kao svoju prestonicu on sa svojom vojskom kreće ka zapadu. Međutim presreću ga Galijenove visoko mobilne trupe i porazavaju u bici kod Murse (Mursa). Tu je poginuo i sam uzurpator Ingenuus. Galijen je hteo da u krvi ugusi svaku dalju zelju za pobunom te je njegova kaznena ekspedicija pod mac stavila i vojsku i civile pobunjenih provincija (16).
Ipak sve ove mere nisu se pokazale dovoljno efikasnim. Nezadovoljstvo trupa nije opalo. Cim je Galijenova vojska napustila Podunavlje pogranicne jedinice su proglasile novog imperatora. Ovaj put to je bio guverner Gornje Panonije Regalijen. Donja Panonija i Gornja Mezija i ovaj put su podrzale uzurpatora. (Mirković, 1968: 71-72) Kako je Galijen bio zauzet ratom protiv Germana to je Regalijen uspeo da se odrzi neko vreme. U toku svoje kratke vladavine bio je primoran da se bori sa Roksolanima (Demo, 1983) sto je znatno oslabilo njegovu moć. Sarmati su tada opustosili veći deo Donje Panonije. Kada je Galijen smirio situaciju na Rajni, uputio se u Podunavlje. Vojska koja je imala iskustva sa slabosću njegovog prethodnika ubila je Regalijena cim je stigla vest o Galijenovom dolasku. Na to je verovatno uticalo iskustvo s kaznenom ekspedicijom i opadanje njegove popularnosti usled nemogućnosti da zaustavi Sarmate na granici.
U vreme oko 261. godine vodi se jos jedan rat poznat kao Serdicki (bellum Serdicense). U teskoj situacijitrupe koje su ratovale u njemu pojacane su sa veksilacijama legio VIII Augusta dok je jedan deo legije ostao u Donjoj Panoniji.
Upadi varvarskih plemena nastavili su se i kasnije. Goti 268/269. prelaze Dunav u danasnjem Đerdapu i prodiru kroz Meziju sve do Naissusa. Tek tu ih je porazio imperator Klaudije u velikoj bici posle cega stice nadimak Gotski. Ali u ovo vreme ponovo je pocela da besni kuga pa je i sam Klaudije umro od posledica ove bolesti.
Za dunavski limes je veoma znacajna i vladavina imperatora Aurelijana. U njegovo vreme zbog velikih napada varvara koje rimska vojska nije mogla zaustaviti Dakija je morala da bude napustena. To se dogodilo oko 270-272. godine. Tada Dunavski limes ponovo dobija na znacaju.
283. Sarmati ponovo provaljuju preko Panonije i stizu do danasnje opstine Koceljeva. Nije isključeno da je prodor išao i dublje, ali ovo je jedino što je sigurno utvrđeno na osnovu pohranjenih ostava sa novcem.
Dioklecijanovo vreme takođe je donelo vazne događaje na limesu. Da bi se ucvrstio na prestolu morao je da porazi svog suparnika Karina. Do odlucujuće bitke doslo je na gornjomezijskoj granici, na prostoru oko Viminacijuma ili Marguma na putu za Aureus Mons. Da bi sigurno vladao imperijom on uvodi novi oblik vladavine dominat - oblik koji je zahtevao potpunu pokornost svih svojih podanika. Kako je bilo veoma tesko upravljati prostranom rimskom drzavom Diklecijan je odlucio da postavi nekoliko savladara. Taj sistem se ogledao u podeli carstva na cetiri dela. Svu vlast drzali su u rukama dva Avgusta i dva Cezara. Formalno Avgusti su bili visi nosioci vlasti i braća, a Cezari su bili vladari nizeg ranga i smatrani su za njihove sinove. Ovakav sistem vlasti nazivao se Tetrarhija. Prvi Dioklecijanov savladar bio je Maksimijan, a Cezari su postali Galerije i Konstancije Hlor. Tetrarhija je stupila na snagu 283.godine za Avguste, a Cezari su postavljeni 293. godine.
IV vek doneo je mnogo promena u Podunavlju. Konstantin je ovde cesto boravio. S pojavom tetrarhije Sirmium je postao carska prestonica. Narocito je Galerije doprineo njegovom razvoju. Carsko prisustvo i dalje su zahtevali ratovi sa varvarima koji su jacali u barbarikumu. Građanski ratovi nastavili su da potresaju drazavu. Zemlja je bila podeljena između Konstantina i Licinija. Obojica su pretendovali na sveukupnu vlast. Licinije je bio na vrhuncu svoje moći posle smrti Maksimina Daje. Iako su na pocetku prividno bili prijateljski raspolozeni vodiće dva krvava građanska rata 316. i 324. godine. U prvom građanskom ratu gubi bitkku kod Cibala te je primoran da napusti Sirmium i da se povuce u Trakiju. U drugom građanskom ratu Licinije je bio porazen i ubijen.
Rat sa varvarima crpeo je velike rimske snage. Konstantin je licno morao da povede rat 328. godine. Svoju kampanju je pokrenuo iz Srema usmerivsi pravac svog glavnog udara ka Banatu. Presao je u borbama preko zemlje Jaziga i porazio ih. Pohod je okoncao u Margumu. Konstantin se borio sa Gotima na Dunavu mesajući se i u međuvarvarske sukobe. Tu se narocito istice rat iz 332. kada su Rimljani vodili borbe sa Gotima podrzavajući Sarmate. Zajednickim snagama Goti su porazeni i prinuđeni na mir. Ali ovo saveznistvo sa Sarmatima bilo je kratkog veka. Pocetkom 334. doslo je do pobune robova Sarmata-limiganata koji su napalai gospodare Sarmate-Argaragante. Ovi robovi bili su prilicno moćni s obzirom da su ih sami Rimljani naoruzali za poslednji rat sa Gotima. Oni su energicnoo napali Argaragante i potisnuli ih preko Dunava. Bilo je oko 300.000 begunaca koje je Konstantin naselio u Trakiji, Makedoniji, Italiji i Galiji.
Borba je narocito uzela maha između Konstancija i Magnecija. To je istovremeno bio sukob politike i vojski. Magnecije je proglasen za cara od vojski u Galiji. To je doslo u vrlo nezgodnom trenutku po Konstancija koji je bio legitimni vladar. Imperator je bio u sred rata sa Persijancima. Kriticna situacija je nastupila kada je Magnecije presao Alpe i krenuo na Sirmium. Konstancije koji se nije mogao tako brzo prebaciti na ove prostore sa odgovarajućim trupama pribegao je politickik sredstvima. Bilo je neophodno spreciti da se ilirska vojska prikloni Magneciju. Po navodima Miroslave Mirković (Mirković, 1968: 95) Konstancije je posredstvom svoje sestre izazvao voju pobunu u Sirmiumu. Vetranion, komandant Ilirika proglasen je za cara. Ali Vetranion nije imao ambiciju da vlada. Kada je Konstancije stigao do Naisusa Vetranion mu je predao vojsku i javno mu se pokorio. Ovi događaji su zaustavili napredovanje uzurpatora i pristajanje ilirske vojske uz njega. Odlucujući sukob dogodio se kod Murse 28. septembra 350. U krvavoj bici poginulo je 50 000 vojnika. Magnecije je porazen.
Nova varvarska plemena postaju rimski neprijatelji. Konstancije je bio primoran da 358. ratuje sa Akvimcenzima i Pikenzima. Tada je jedno vreme imperator boravio u Viminacijumu. U ovim borbama aktivnijueg ucesća su uzeli i rimski savezniciTajfali i slobodni Sarmati.
Protiv Konstancija ustao je jos jedan vojskovođa. Julijan je 361. proglasen za cara od trupa u Sigeciji. Odmah je krenuo put Ilirika. Konstancije je opet bio na istoku. Julijan u Sremu nije naisao na znacajan otpor. Svecano je usao u Sirmium gde ga je stanovnistvo odusevljeno docekalo. Odmah je nastavio put ka istoku. U Naisusu je saznao za Konstancijevu smrt na istoku. Tada je nastupila prekretnica. Od Konstantina do tada su vladari bili hrisćani. Julijan je prineo zrtvu tradicionalnim bogovima i vratio se paganstvu. Istorija ga je zato zapamtila sa nadimkom Apostata - Otpadnik. Novi vladar je iste godine poginuo na istoku u borbama sa Persijancima. Bio je poslednji paganski vladar Rimskog carstva. Ali i pored velikih gubitaka broj vojnika nije se smanjivao. Ilirska vojska je bila jedna od najjacih grupacija imperije. To je i dalje uticalo na njene politicke pretenzije. Kao i sredinom III veka pocinje vreme kada je vojska bila odlucujući politicki faktor. Posle Julijana Apostate 363. godine Ilirske trupe su postavile sledeća tri imperatora: Jovijana (363-364) i braću Valentinijana (364-375) i Valensa (364-378).
Za Singidunum vezan je jos jedan za sada nepotvrđen događaj. Zosim (Zosimus,IV 35) Gracijanovo ubistvo 383. smesta u okolinu Beograda prilikom prelaska mosta. Po tom izvestaju Gracijan je bezao ka istoku od uzurpatora Maksima. Vladar je sa malobrojnom pratnjom od svega tridesetak konjanika bezao preko Norika i Panonije ka Meziji. Na ulazu u Meziju ga je međutim kod Singidunuma sacekao hiparh Andragatije koji je bio uz Maksima. Ovaj događaj ostali izvori vezuju za Lugdunum, ali i Zosimova prica ima vrlo logican sled. Andragatije je krenuo sa Crnog mora na Maksimov poziv da presretne Gracijana i tesko da je isao sve do Lugdunuma (danasnji Lion). Pored toga preko Norika i obe Panonije nije logican put za Galiju. Zbog svega toga nikako se ne moze odbaciti ovaj podatak kao netacan. Istorija tek treba da utvrdi okolnosti Gracijanove smrti.
S pocetkom velike seobe naroda (375.) pocinje vreme skoro stalnih ratova koji će se preneti i u unutrasnjost rimske drzave. Prvi talas koji će zapretiti Dunavskoj granici bilo je pomeranje Zapadnih Gota (376.) sa obala Crnog mora. Oni su vrsili najjaci pritisak na Donjedunavski limes, ali je sukobima zahvaćen i deo Limesa Mezije Prime. Najkriticnije je bilo 378. U velikom sukobu sa Gotima kod Hadrijanopolja car Valens je porazen i ubijen 9. avgusta. Iste godine niz podunavskih kastela biva spaljen i razoren. Cak i unutrasnjost Đerdapa je pretrpela nekoliko njihovih naleta.
Tek je imperator Teodosije uspeo da uz velike napore ujedini celokupno rimsko carstvo pod svojom vlasću. Ali to je postigao tek 394. Godine, oko godinu dana pre svoje smrti Ali nije ostao dosledan svojim ciljevima jer drzava posle njegove smrti nije ostala ujjedinjena. Sledeće, 395. godine svojim sinovima Arkadiju i Honoriju je podelio svoju drzavu. Tada je rimsko carstvo bilo i konacno podeljeno na Istocno i Zapadno i to ovaj put konacno. Bio je to zavrsni cin raspada najveće imperije starog veka. Samim tim i dunavski limes je bio podeljen na dve drzave. NJihova istorija teći će sada odvojeno, ali zbog blizine i pretenzija carstava i dalje će se mnogi događaji vezivati za celo Podunavlje.
Oslabljena carstva bila su sve jace napadana od varvara. Opasnost je naglo porasla oko 420. kada se formira veliki plemenski savez Huna. Oni će imati veliki uticaj na događaje u Podunavlju. Istocno carstvo svesno slabosti svojih granica pokusalo je da velikim godisnjim plaćanjima otkloni pretnju. To je imalo efekta sve do onog trenutka kada su Bled i Atila preuzeli vođstvo nad plemenskim savezom. Ratnicki raspolozeni njih plaćanja nisu mogla zadrzati dalje od granica Romejske drzave. Teodosije II (408-450) je oko 435. s njima je zakljucio novi sporazum. Morao je prihvatiti da plaća dvostruko veći godisnji tribut. Kako je sredinom veka glavnina vojske bila grupisana protiv Vandala u Severnoj Africi i na istoku protiv Persijanaca. Hunske ratoborne vojskovođe su dobro poznavale unutrasnje prilike Vizantije. Atila je samo trazio izgovor. Zato je iskoristio episkopa Marguma koga je optuzio da prelazi na hunsku teritoriju, priziva na pljacku i odvodi ljude preko Dunava kod Romeja. Kako je Teodosije II odbio da vrati hunske prebeglice i margumskog episkopa Huni su pokrenuli napad.
Dunavski limes je bio tada samo simbolicna utvrđena granica. Lanac fortifikacija je bio posednut slabim i malobrojnim posadama loseg kvaliteta. One su bile dovoljne da zaplase i sprece upade malobrojnih varvarskih grupa sa leve obale, ali su bile potpuno nesposobne da se uopste suprotstave hunskoj najezdi. Granica koja je do tada zadrzavala varvare sada je probijena kao da nikada nije ni postojala. Kasteli su pali za kratko vreme.
Rat je poceo 441. I već tada su pali Viminacijum i Racijarija. Hunski odredi su se tada usmerili na zapad i osvojili Singidunum i Margum. Episkop Marguma koji je tom ratu bio i zvanican uzrok pobegao je iz grada ostavljajući ga varvarima. Siloviti napad okoncao se pod zidinama Konstantinopolja. Posmatrano sa vojnog gledista ova invazija koja se desila 441-443. bilo je potpuno unistenje granice i svih postojećih fortifikacija. Huni su osvojili 70 gradova racunajući tu i Naissus i Serdicu.Ovo je bio jedini do tada potpuni krah granice i najveća invazija koju će nadmasiti jedino Avarsko-slovenska najezda u sledećem veku. Skoro celokupno romejsko stanovnistvo palo je u ropstvo ili je na vreme izbeglo u dubinu provincija.
Nakon svega nastupili su mucni pregovori. Atila (434-453) je trazio 448. mir sa Romejima, ali su njegovi zahtevi bili zaista veliki. Trazio je da se granica od Dunava pomeri ka unutrasnjosti. Dubina ove teritorije trebalo je da bude pet dana hoda. Po tim zahtevima Nis je trebalo da postane pogranicni grad kod koga bi bilo smesteno ilirsko sajmiste. Teodosije II je odbio ove zahteve. Atila ocigledno nije vise bio onoliko moćan koliko je bio na pocetku rata. Već 449. korigovao je svoj zahtev prihvatajući da se granica vrati na Dunav.
Nakon Atiline smrti i raspada hunskog plemenskog saveza 453. carstvo je samo delimicno uspelo da povrati svoje teritorije. Romeji nisu uspeli da povrate Singidunum kao i jos neke podunavske tvrđave. Granica je i dalje ostala pusta. Sarmati koji su iskoristili nestajanje Huna sa istorijske scene zauzeli su dobar deo Podunavlja. NJihov vojskovođa Babaj nije se uplasio kada je na njega krenula vizantijska vojska pod vojskovođom Kamundom. U krvavoj bici Romeji su porazeni, a sledećih nekoliko decenija ovi predeli neće biti u sastavu Istocnog carstva. Snaga da obnove ovu ofanzivu vise nisu imali.
Pretenzije Romeja na ovaj deo Podunavlja nikako nisu prestale. Kako se oni sami nisu mogli izboriti za preuzimanje ovih krajeva okrenuli su se Istocnim Gotima. Zato je Lav I ubedio Teodoriha Amalijca 470. da pokrene svoje odrede i da za racun Vizantije zauzme Sarmatski deo Podunavlja. Goti koji su cinili vrlo respektivnu silu uspeli su da potisnu Sarmate i zauzmu Beograd i Srem. Ali Teodorih svestan nemoći Vizantije odbio je da joj prepusti osvojenu teritoriju i ukljucio ju je u sastav svoje drzave. Tako je Beograd sa Sremom ostao u posedu Gota od 470-488. Oko 488. oni dobijaju nove pretenzije. Te jeseni se pokreću i iz oblasti nekadasnje Donje Mezije kreću ka zapadu. Prezimili su u okolini Sirmiuma, a zatim kreću ka Italiji.
Ucvrstivsi svoju vlast u Italiji kod njega se javlja zelja da pod svoju kontrolu stavi sve teritorije koje je drzalo Zapadno rimsko carstvo. U poslednjim decenijama V veka na rimsko carstvo ponovo pocinju da napadaju i Gepidi. Gepid Mund sa svojom etnicki sarolikom vojskom vojskom prilazi Gotima koji su se ucvrstikli u Panoniji Sekundi osvojivsi je celu u prvom naletu 504. Tada je i Sirmium osvojen. Ovu kampanju vodio je vesti vojskovođa Picija.
Kako su Mundove cete pljackale po Vizantijskoj teritoriji poglavar prefekture Ilirik Sabinian pokrenuo je svoju vojsku od oko 10.000 ljudi na njega. U bici na Moravi u okolini Marguma 505. bio je porazen od udruzenih snaga Picije i Munda. Teodorih je zakljucio mir sa Anastasijem I (491-518) 510. godine. Tada je izvrseno razgranicavanje poseda: Goti su dobili Panoniju Sekundu sa Sirmiumom, a Vizantiji je dopao istocni deo Srema sa Basianom. Romeji koji su nastavili sa starom politikom naseljavanja varvara u pogranicnom delu naselili su germansko pleme Herula u zadobijenim podrucjima već 512. godine.
Kako su Heruli pokazali stalnu nepokornost Justinijan je odlucio da ih ukroti silom oruzja. 528. se pojavio sa vojskom u njihovim podrucjima i pobedio ih. Nakon rata jedan deo je primio hrisćanstvo, a zabelezeno je da su ostali u ovim krajevima do oko 550. godine.
Justinijan II koji je hteo da osigura svoju drzavu ponovo je podigao limes. To je bio najveći građevinski poduhvat V veka. Izgrađeno je na stotine utvrđenja koja su trebala da zastite unutrasnjost romejske drzave.
Vizantija koja je vapila za vojskom i dobrim vojskovođama posle svega je primila Munda u svoju sluzbu 529. godine. Postavila ga je za komandanta vojske u Iliriku. (magister militum per Illyricum). Ovo je dobro doslo Istocnom carstvu s obzirom da je Justinijan 535. bio primoran da ponovo ratuje sa Teodorihovim naslednicima. Istocnogotska vojska tada je bila unistena, a njihovu propast su ioskoristili Gepidi da se nasele u oklini Sirmiuma.
Sredinom veka pocinje sve jace da se oseća pritisak Slovena. Zabelezeno je da su velikim snagama uspeli da se 550. probiju kroz Justinijanov limes sve do Nisa. Istovremeno pojavljuju se i Avari koji 567. unistavaju gepidsku drzavu i stvaraju slicno Hunima veliki plemenski savez.
Koristeći propast Gepida Vizantija zauzima Sirmium. Ali na ove teritorije je pretendovao i avarski hagan Bajan. On se plasio vizantijske flote, i intervencije većih snaga, ali je zeleo da osvoji grad. Avari su krenuli na Sirmium 579. u trenutku kada im se nisu mogle suprotstaviti neke veće snage. Grad je bio dobro utvrđen te je to pomoglo njegovoj posadi da se odrzi sve do 582. kada je grad pao. Nakon pada Sirmiuma Singidunum mnogo dobija na vaznosti, kao novi kljuc odbrane. Vizantija nije bila sposobna za nastavak rata pa se odlucila za sklapanje mira. Taj mir ju je kostao 80.000 zlatnika koji su iscrpeli drzavnu kasu. Dve godine kasnije uzdajući se u slabost Mavrikijeve drzave trazeno je povećanje tributa. Ali i pored nemoći Mavrikije je to odbio. Zato su Avari pokrenuli novu kampanju. Prelaze Dunav 584. i osvajaju Singidunum posle ogorcene borbe na samim gradskim kapijama.
Da bi zaustavili raspadanje granice kada je zavrsen rat sa Persijancima 591. deo snaga je prebacen u Podunavlje. U poslednjim godinama IV veka pokrenuta je ekspedicija protiv Avara i Slovena. Varvari verovatno nisu poseli ove gradove. Na to moze ukazati i podatak da je Beograd bio posednut romejskom vojskom u predstojećem ratu. Velika ofanziva zapocela je 600. godine, ali je zavrsena katastrofom vojske. Dve godine kasnije doslo je do pobune vojske koja je odbila da prezimi u ravnicama Panonije. Car Foka (602-610) koji je nasledio Mavrikija napustio je odbranu Dunavskog limesa smatrajući da je odbrana istoka važnija. Kada je glavnina vojske otisla na istok Avari su probili limes. Za vreme Iraklija (610-641) osvojeni su Naissus, Serdica, Salona, a 626. i sam Konstantinopolj je bio opsednut.
Međutim kao pravog tvorca fortifikovane granice možemo označiti tek Tiberija koji velikim građevinskim poduhvatima stvara ono što mi danas smatramo utvrđenom vojnom granicom. Do Tiberija nisu postojala stalna utvrđenja već samo zemljani praesidiumi u kojima su boravile vojne jedinice. Kada Tiberije preuzima vlast već 15. godine on stvara novu provinciju u Podunavlju. Tada se osniva provincija Mezija. Ona će formalno ostati pod upravom namesnika provincije Makedonije sa Ahajom sve do 45. kada će i stvarno biti izdvojena kao posebna provincija. U sklopu organizacije nove provincije Tiberije sa mezijskim legijama pocinje izgradnju puta oko 30. god. NJegov naslednik Klaudije nastaviće izgradnju puteva i vrsiće popravke sve u cilju priprema za nove ratove.
U vreme imperatora Nerona (54-68.) pocinju veći varvarski upadi sa leve obale. 67/68. varvari uspesno upadaju u Meziju i pustoše je. Oslanjajući se na taj uspeh oni će to opet pokusati sledeće zime preko zaleđenog Dunava, ali ovaj put Rimljani se uspesno odupiru potpomognute sa novopridoslom legio III Gallica koja je te godine privremeno došla da pojaca posadu.
U sledećih godinu i po dana (68-69.) dolazi do vojne krize koja se neizbežno odrazila i na dunavski limes. Smenjuju se tri imperatora: Galba, Oton i Vitelije. Posle Galbine smrti 69. godine vojska napušta Podunavlje i odlazi u Italiju kako bi uzela učešće u ratu. Ona prvo polazi u pomoć Otonu koga su priznale za cara. Ali kako Oton nije sacekao ove trupe bio je porazen kod Bedrijaka nakon cega je izvrsio samoubistvo. Ilirska vojska posle njegove smrti u aprilu prelazi na Vitelijevu stranu. Na kratko trupe su se vratile u svoje logore na limesu. Međutim jos iste godine ponovo se upućuju u Italiju da bi se ovaj put pridruzile Vespazijanu, koji je proglasen za imperatora u Aleksandriji. Od panonskih trupa priznat je na skupu legija u logoru u Poetoviu. U Severnoj Italiji, isto kod Bedrijaka su ove panonske i mezijske Vespazijanove trupe porazile Vitelijeve germanske legije. Ilirske trupe pod Antoninom Primom (Antoninus Primus) odmah su na juris zauzele Rim u kome je Vitelije ubijen. To je bio prvi put da je vojska iz Ilirije na presto postavila svog pretendenta.
Ovaj građanski rat negativno se odrazio na sigurnost granice koja je u jednom trenutku čak ostala bez zastite. Vojni komandanti pokusali su izbeći opasnosti od varvara sklapajući sporazum sa njihovim vođama, pa cak ih i primajući u vojsku. Ovi potezi nisu dali sigurnost granici. Invaziju varvara suzbio je vojskovođa Mucijan koji je tada prolazio iz Sirije za Italiju sa legio VI Ferrata. Da nije bilo njega i njegovih trupa mezijski logori bi pali u ruke varvara, a granica bi bila potpuno opustosena.
Osamdesetih godina I veka u prvi plan ponovo izbija opasnost na severoistoku. Dacka kraljevina je ponovo ojacala. Energicni Decebal je izdigao vojnu moć svoje drzave i postao pretnja Rimu. Istovremeno podunavskim oblastima pocinju da prete Markomani, a iz Besarabije ka Podunavlju kreću Sarmati i Roksolani. Domicijan je primoran da grupise velike snage u Podunavlju. Oni iznenada prodiru u Meziju 86. Vojska Opija Sabina (Oppio Sabino) koja im se nasla na putu biva zbrisana. Tada je unistena i legio V Alaudae. Rimske trupe pod legatom Vetonijanom (Vettonianus) uspeva da potisne Dacane iz Mezije. Planira se velika ofanziva koja zavrsava katastrofom. Vojskovođa Fisk (Praefectus praetorio Cornelius Fiscus) koji je 86. krenuo u pohod gine, a trupe bivaju unistene od Dacana. Domicijan zato vrsi pregrupisavanje trupa na cije celo stavlja namesnika Moesiae Superior Julijana. Ova vojska ima uspeha, ali je on skoro anuliran pobunom Kvada, Markomana i Jaziga. Rat se rasplamsao duz citavog toka Dunava. Sa Decebalom je sklopljen mir 89. u raty u kome su Rimljani zvanicno odneli pobedu. Ali i pored toga oni su morali da plaćaju Dacanima godisnji danak. Rat sa Suebima i Sarmatima je nastavljen. U Meziji se prikuplja cetiri, a mozda i pet legija. U Panoniji dolazi do jos većih sukoba. Oni pocinju maja 92. i traju do juna 93. Zato se i panonskom Podunavlju grupise pet legija: legio I Adiutrix, legio II Adiutrix, legio XIII Gemina, legio XIV Gemina, legio XV Appolinaris. Teske borbe nanele su velike gubitke Rimljanima, ali su na kraju uspeli da pobede. Ovaj rat se vodio na rimskoj teritoriji s obzirom da su varvari presli Dunav. O zestini borbi govori i cinjenica da je cela legio XXI Rapax unistena sa svojim zapovednikom.
Ovi ratovi imali su visestruke posledice. Pokazalo se da je tesko drzati sjedinjenu komandu od usća Save (ili jos zapadnije - od zapadnog Srema) do Crnog mora. Zato je 86. doslo do podele na dve provincije: Gornju Meziju (Moesia Superior) i Donju Meziju (Moesia Inferior). Legije su u teskim borbama bile desetkovane, a odbrana oslabljena. To će uticati da kasnije Trajan poveća broj auksilijarnih logora, a sam Domicijan je nakon okoncanih operacija naredio popravke. Putevi i utvrđenja su popravljani 93. pod upravom namesnika Pompeja Longina (Aemilianus Cicatrcule Pompeius Longinus). Radove su izvrsile legije II Adiutrix i VII Claudia.
Istorija II veka pocinje vrlo znacajnim dogaćajima za rimsku drzavu i limes. Opasnost koju je predstavljala Dacka kraljevina sa Decebalom morala je biti eliminisana. Stoga je Trajan ubrzano zapoceo s pripremama za rat. Grupisanje velikog broja vojnih jedinica i utvrđivanje dela limesa kao i prikupljanje većeg broja brodova predstavljalo je odskocnu dasku za pohod u Dakiju. Na ubrzavanje ratnih priprema uticalo je stupanje Decebala u pregovore sa parćanskim kraljem o zajednickim akcijama. Zato Trajan 101. kreće preko Dunava. Vojska je grupisana oko Viminaciuma, a prebacivana kod Lederate (Ram). Snabdevala ju je flotila koja je suvereno gospodarila Dunavom. U nekoliko bitaka Decebal je potucen i 103. primoran na sklapanje mirovnog sporazuma. Rim dobija deo Dacke teritorije cija je vojska bila primorana da preda oruzje i ratni materijal. Decebal je morao pomagati Trajana u njegovim daljim pohodima.
Iste godine kad je okoncan Prvi dacki rat dolazi do reorganizacije provincija. Vojne snage naviknute da se postuje njihova volja mogle su biti opasne ako bi ih mnogo bilo pod komandom jednog coveka. I Trajan je verovatno strahovao od toga jer se tada i Panonija deli na dve provincije: Gornju i Donju Panoniju. U Pannonii Inferior ostala je time samo jedna legija.
Mir sa Dacanima nije bio dugog veka. U toku 105 i 106. Trajan vodi novi rat sa njima. Otpor je bio snazan ali lose organizovan. Narod se povlacio u planine spaljujući svoja polja. Dacka vlastela je masovno sa porodicama izvrsavala samoubistvo ispijajući otrov kako ne bi pala Rimljanima u ropstvo. Rimljani su napredovali oprezno, ređajući samo sigurne pobede. Ovaj put cela Dakija biva pokorena i prisajedinjena Rimu. Od nje će 107. biti formirana nova provincija. Decebal ne mogavsi da podnese konacni poraz izvrsava samoubistvo nabivsi se na sopstveni mac. NJegova glava sa plenom i robljem poslata je u Rim.
Osvajanjem Dakije Rim je dobio mnogo: i u strategijskom i u ekonomskom pogledu. Elimini-sana je pretnja drzavi, dobijena je nova oblast za kolonizaciju i narocito vazni rudnici zlata koji su trebali da pomognu jacanje ekonomije. Nova provincija je uostalom bila jos jedan bedem za zastitu od napada sa severoistoka koji je delimicno skinuo pritisak sa dela dunavskog limesa. Ovu veliku pobedu slavi visoki Trajanov stub u Rimu sa preko 2500 reljefnih figura.
Ratovi se nastavljaju odmah posle Trajanove smrti. Roksolani 117. godine upadaju u Gornju Meziju sto je primoralo Hadrijana da iz Sirije hitno intervenise na ovim prostorima. Tada se verovatno i zadrzao vise meseci na limesu verovatno reorganizujući njegovu odbranu.
Sledeći znacajni ratovi za dunavsku granicu pocinju već 167. u vreme Marka Aurelija. Sve do 175. ovaj imperator vodi ratove sa Kvadima, Markomanima i Sarmatima. Posle dugotrajnih borbi Rimljani odnose pobedu ali po cenu visokih gubitaka.Vojska je prvo razbila Markomane, zatim Kvade i na kraju Sarmate. Varvari su morali priznati rimski protektorat, a deo plemena je prebacen na rimsku teritoriju sa statusom kolona. Sklopljeni mir iz 175. nije se dugo odrzao. Već 177. sa Kvadima i Markomanima izbija novi rat. Sukob je okoncan 180. u korist Rima ali je tada epidemija kuge koja je preneta sa Istoka zahvatila u sirim razmerama i vojsku. Od te bolesti je umro i sam imperator. Epidemija je desetkovala već ionako proređene trupe.Marko Aurelije je uspeo da na pocetku svoje vladavine stabilizuje finansije, ali su ovi ratovi ponovo iscrpeli blagajnu. Zbog toga su morale biti preduzimane i vanredne mere da bi se popunila drzavna kasa.
Mir sa Kvadima i Markomanima sklopio je Aurelijev naslednik Komod. To je privremeno osiguralo granice. Posle njegove smrti nastupioje novi period sukoba oko prestola u kome je opet vojska odigrala vaznu ulogu. Panonske legije su tada (193) proglasile za imperatora Septimija Severa koji će jedini od pretendanata uspeti da se odrzi. Novi imperator je dva puta obilazio dunavski limes 196. i 202. Prilikom prve posete ovim oblastima koje su ga najvise podrzavale on vrsi i politicko ojacavanje svoje vlasti. Koristi prilikku i u Viminaciumu proglasava svog sina Basijana za cezara. Tada mu daje ime Antonin (Antoninus) cime preuzima gens svog prethodnika i daje legitimitet svojoj vladavini sto je svojevrsni politicki akt.
Karakala koji je nasledio Severa nije vodio toliko ratova kao svoji prethodnici. Ipak zbog varvarskih pretnji i on je ratovao sa Jazigima oko 213. godine.
Posle smrti Aleksandra Severa zapocelo je propadanje carstva. Od 235-285. izmenjalo se 26 careva od kojih je samo jedan umro prirodnom smrću. ( Rostovcev: 453. ) Ovo je najduzi period rimske vojne anarhije. Narocito je bila kriticna sredina veka. Panonija i Mezija kao da su prednjacile u postavljanju imperatora i uzurpatora. Istovremeno sa tim unutrasnjim sukobima dolazi i do sve jaceg varvarskog pritiska na granicu. 244. odmah posle Gordijanove smrti Karpi pocinju da prelaze preko Dunava. 245. bivaju odbijeni, ali opasnost time nije bila umanjena. Zato iste godine sam Filip I Arapin preuzima komandu. On 246. ratuje sa Kvadima, a 247. Karpi ponovo napadaju. Filip ih i ovom prilikom porazava.
Nezadovoljstvo Filipovom politikom i nedisciplina trupa uticali su na pobune vojske. U Gornjoj Meziji konacno je izbilo nezadovoljstvo 248. kada mezijske trupe postavljaju za protivcara Pakacijana. On je bio vojskovođa koji se te godine istakao u lokalnim sukobima sa Karpima, sto je verovatno i uticalo na njegov izbor. Centar njegove vlasti bio je u Viminacijumu u kome je i zapoceo sa kovanjem sopstvenog srebrnog novca. NJegova vlada nije bila dugog veka. Pao je posle svega nekoliko meseci. I pored toga Filip nije uspeo da uspostavi kontrolu nad podunavskim trupama. One su juna 249. proglasile Trajana Decija koji je i bio upućen da spreci pobune na Dunavu. Novi dux Moesiae et Pannoniae prvo je priznat za cara od vojnika legio VII Claudia.
Novi car je odmah napustio granicu sa trupama i uputio se u Italiju, sto je bila uobicajena praksa svakog novog vladara prilikom preuzimanja vlasti. To je negativno uticalo na sigurnost limesa. Cim je on sa legio VII Claudia otisao ka Rimu u Viminacijumu je izbila pobuna. Centar Gornje Mezije ostale su da cuvaju donjomezijske trupe koje nisu bile tako odane Deciju i one su se ponovo priznale Filipa za cara. To nije imalo velikog efekta na unutrasnju borbu s obzirom da je Filip ubijen u sukobu sa Decijevim trupama u bici kod Verone krajem septembra 249. godine.
Ni Decijeva samostalna vladavina nije potrajala. Goti koji su upali u Trakiju i Makedoniju izazvali su Decijevu licnu intervenciju. U bici sa njima kod Abrita u Donjoj Meziji (251) on je i sam poginuo.
Njegovi naslednici Trebonijan Gal i Volusian 251. borave u Viminacijumu, a 253. ovde će biti i Emilijan sto neosporno govori o njihovim vezama sa mezijskim, a mozda i panonskim trupama s obzirom da su ove provincije skoro uvek podrzavale iste vladare. Emilijan, guverner Donje Mezije koji je proglasen za imperatora nije uspeo da se odrzi dugo vremena. Porazen je u borbi sa Valerijanom. Odrzao se na vlasti svega tri meseca od trenutka kada ga je priznala cela imperija. Kao dobar vojnik doveden je na presto zbog uspesno okoncanih borbi sa Gotima. Ali za njega ocigledno nisu bile drzavnicke funkcije.
Unutrasnje borbe ne prestaju ni pod Galijenom (253-268) i Valerijanom (253-260) koji će zajednicki vladati. 253. Panoniju pljackaju Kvadi i Jazigi. Sledeće 254. upadaju Markomani i kako im nije pruzen otpor stizu do Ravene. Ovo su sve bile invazije sirokih razmera pri kojima se deo ovog prodora mogao prosiriti i na teritoriju Moesiae Superior gde su varvari prodrli i u unutrasnjost provincije. Iste godine i Skiti prelaze Dunav i pustoseći Trakiju stizu do Soluna.
U godinama koje su sledile varvarski napadi su se jos vise pojacali, narocito na limes Pannoniae Inferior. Posle 256. varvari upadaju i prodiru u dubinu Šumadije. Taj upad Sarmata Roksolana ciji je glavni udar bio 258-260. zahvatio je celu dolinu reke Save.
Paralelno sa ovim napadima na dunavskom limesu doslo je i do dve uzurpacije. To se moze objasniti slabljenjem centralne vlasti prilikom zarobljavanja i smrti Valerijana na Istoku. Galijen koji je ostao jedini vladar nije poklanjao dovoljno paznje dunaskoj granici. Rajnski limes dobija prioritet sto i on licno potvrđuje svojim prisustvom. Komandanti koje on salje ovamo ne uspevaju da situaciju odrze pod kontrolom. Povrh svega toga on premesta kovnicu iz Viminaciuma u Coloniu Agripinensis (Cologne - Keln) 257. godine. To je verovatno smanjilo kolicinu novca prisutnu na ovoj teritoriji i produzilo rokove isplata plata sto je izazvalo revolt ovdasnjih trupa. U takvoj situaciji guverner Panonije Ingenuus biva proglasen za cara u drugoj polovini jula 260. Mezija mu je odmah prisla i priznala lojalnost. Ucvrstivsi Sirmium kao svoju prestonicu on sa svojom vojskom kreće ka zapadu. Međutim presreću ga Galijenove visoko mobilne trupe i porazavaju u bici kod Murse (Mursa). Tu je poginuo i sam uzurpator Ingenuus. Galijen je hteo da u krvi ugusi svaku dalju zelju za pobunom te je njegova kaznena ekspedicija pod mac stavila i vojsku i civile pobunjenih provincija (16).
Ipak sve ove mere nisu se pokazale dovoljno efikasnim. Nezadovoljstvo trupa nije opalo. Cim je Galijenova vojska napustila Podunavlje pogranicne jedinice su proglasile novog imperatora. Ovaj put to je bio guverner Gornje Panonije Regalijen. Donja Panonija i Gornja Mezija i ovaj put su podrzale uzurpatora. (Mirković, 1968: 71-72) Kako je Galijen bio zauzet ratom protiv Germana to je Regalijen uspeo da se odrzi neko vreme. U toku svoje kratke vladavine bio je primoran da se bori sa Roksolanima (Demo, 1983) sto je znatno oslabilo njegovu moć. Sarmati su tada opustosili veći deo Donje Panonije. Kada je Galijen smirio situaciju na Rajni, uputio se u Podunavlje. Vojska koja je imala iskustva sa slabosću njegovog prethodnika ubila je Regalijena cim je stigla vest o Galijenovom dolasku. Na to je verovatno uticalo iskustvo s kaznenom ekspedicijom i opadanje njegove popularnosti usled nemogućnosti da zaustavi Sarmate na granici.
U vreme oko 261. godine vodi se jos jedan rat poznat kao Serdicki (bellum Serdicense). U teskoj situacijitrupe koje su ratovale u njemu pojacane su sa veksilacijama legio VIII Augusta dok je jedan deo legije ostao u Donjoj Panoniji.
Upadi varvarskih plemena nastavili su se i kasnije. Goti 268/269. prelaze Dunav u danasnjem Đerdapu i prodiru kroz Meziju sve do Naissusa. Tek tu ih je porazio imperator Klaudije u velikoj bici posle cega stice nadimak Gotski. Ali u ovo vreme ponovo je pocela da besni kuga pa je i sam Klaudije umro od posledica ove bolesti.
Za dunavski limes je veoma znacajna i vladavina imperatora Aurelijana. U njegovo vreme zbog velikih napada varvara koje rimska vojska nije mogla zaustaviti Dakija je morala da bude napustena. To se dogodilo oko 270-272. godine. Tada Dunavski limes ponovo dobija na znacaju.
283. Sarmati ponovo provaljuju preko Panonije i stizu do danasnje opstine Koceljeva. Nije isključeno da je prodor išao i dublje, ali ovo je jedino što je sigurno utvrđeno na osnovu pohranjenih ostava sa novcem.
Dioklecijanovo vreme takođe je donelo vazne događaje na limesu. Da bi se ucvrstio na prestolu morao je da porazi svog suparnika Karina. Do odlucujuće bitke doslo je na gornjomezijskoj granici, na prostoru oko Viminacijuma ili Marguma na putu za Aureus Mons. Da bi sigurno vladao imperijom on uvodi novi oblik vladavine dominat - oblik koji je zahtevao potpunu pokornost svih svojih podanika. Kako je bilo veoma tesko upravljati prostranom rimskom drzavom Diklecijan je odlucio da postavi nekoliko savladara. Taj sistem se ogledao u podeli carstva na cetiri dela. Svu vlast drzali su u rukama dva Avgusta i dva Cezara. Formalno Avgusti su bili visi nosioci vlasti i braća, a Cezari su bili vladari nizeg ranga i smatrani su za njihove sinove. Ovakav sistem vlasti nazivao se Tetrarhija. Prvi Dioklecijanov savladar bio je Maksimijan, a Cezari su postali Galerije i Konstancije Hlor. Tetrarhija je stupila na snagu 283.godine za Avguste, a Cezari su postavljeni 293. godine.
IV vek doneo je mnogo promena u Podunavlju. Konstantin je ovde cesto boravio. S pojavom tetrarhije Sirmium je postao carska prestonica. Narocito je Galerije doprineo njegovom razvoju. Carsko prisustvo i dalje su zahtevali ratovi sa varvarima koji su jacali u barbarikumu. Građanski ratovi nastavili su da potresaju drazavu. Zemlja je bila podeljena između Konstantina i Licinija. Obojica su pretendovali na sveukupnu vlast. Licinije je bio na vrhuncu svoje moći posle smrti Maksimina Daje. Iako su na pocetku prividno bili prijateljski raspolozeni vodiće dva krvava građanska rata 316. i 324. godine. U prvom građanskom ratu gubi bitkku kod Cibala te je primoran da napusti Sirmium i da se povuce u Trakiju. U drugom građanskom ratu Licinije je bio porazen i ubijen.
Rat sa varvarima crpeo je velike rimske snage. Konstantin je licno morao da povede rat 328. godine. Svoju kampanju je pokrenuo iz Srema usmerivsi pravac svog glavnog udara ka Banatu. Presao je u borbama preko zemlje Jaziga i porazio ih. Pohod je okoncao u Margumu. Konstantin se borio sa Gotima na Dunavu mesajući se i u međuvarvarske sukobe. Tu se narocito istice rat iz 332. kada su Rimljani vodili borbe sa Gotima podrzavajući Sarmate. Zajednickim snagama Goti su porazeni i prinuđeni na mir. Ali ovo saveznistvo sa Sarmatima bilo je kratkog veka. Pocetkom 334. doslo je do pobune robova Sarmata-limiganata koji su napalai gospodare Sarmate-Argaragante. Ovi robovi bili su prilicno moćni s obzirom da su ih sami Rimljani naoruzali za poslednji rat sa Gotima. Oni su energicnoo napali Argaragante i potisnuli ih preko Dunava. Bilo je oko 300.000 begunaca koje je Konstantin naselio u Trakiji, Makedoniji, Italiji i Galiji.
Borba je narocito uzela maha između Konstancija i Magnecija. To je istovremeno bio sukob politike i vojski. Magnecije je proglasen za cara od vojski u Galiji. To je doslo u vrlo nezgodnom trenutku po Konstancija koji je bio legitimni vladar. Imperator je bio u sred rata sa Persijancima. Kriticna situacija je nastupila kada je Magnecije presao Alpe i krenuo na Sirmium. Konstancije koji se nije mogao tako brzo prebaciti na ove prostore sa odgovarajućim trupama pribegao je politickik sredstvima. Bilo je neophodno spreciti da se ilirska vojska prikloni Magneciju. Po navodima Miroslave Mirković (Mirković, 1968: 95) Konstancije je posredstvom svoje sestre izazvao voju pobunu u Sirmiumu. Vetranion, komandant Ilirika proglasen je za cara. Ali Vetranion nije imao ambiciju da vlada. Kada je Konstancije stigao do Naisusa Vetranion mu je predao vojsku i javno mu se pokorio. Ovi događaji su zaustavili napredovanje uzurpatora i pristajanje ilirske vojske uz njega. Odlucujući sukob dogodio se kod Murse 28. septembra 350. U krvavoj bici poginulo je 50 000 vojnika. Magnecije je porazen.
Nova varvarska plemena postaju rimski neprijatelji. Konstancije je bio primoran da 358. ratuje sa Akvimcenzima i Pikenzima. Tada je jedno vreme imperator boravio u Viminacijumu. U ovim borbama aktivnijueg ucesća su uzeli i rimski savezniciTajfali i slobodni Sarmati.
Protiv Konstancija ustao je jos jedan vojskovođa. Julijan je 361. proglasen za cara od trupa u Sigeciji. Odmah je krenuo put Ilirika. Konstancije je opet bio na istoku. Julijan u Sremu nije naisao na znacajan otpor. Svecano je usao u Sirmium gde ga je stanovnistvo odusevljeno docekalo. Odmah je nastavio put ka istoku. U Naisusu je saznao za Konstancijevu smrt na istoku. Tada je nastupila prekretnica. Od Konstantina do tada su vladari bili hrisćani. Julijan je prineo zrtvu tradicionalnim bogovima i vratio se paganstvu. Istorija ga je zato zapamtila sa nadimkom Apostata - Otpadnik. Novi vladar je iste godine poginuo na istoku u borbama sa Persijancima. Bio je poslednji paganski vladar Rimskog carstva. Ali i pored velikih gubitaka broj vojnika nije se smanjivao. Ilirska vojska je bila jedna od najjacih grupacija imperije. To je i dalje uticalo na njene politicke pretenzije. Kao i sredinom III veka pocinje vreme kada je vojska bila odlucujući politicki faktor. Posle Julijana Apostate 363. godine Ilirske trupe su postavile sledeća tri imperatora: Jovijana (363-364) i braću Valentinijana (364-375) i Valensa (364-378).
Za Singidunum vezan je jos jedan za sada nepotvrđen događaj. Zosim (Zosimus,IV 35) Gracijanovo ubistvo 383. smesta u okolinu Beograda prilikom prelaska mosta. Po tom izvestaju Gracijan je bezao ka istoku od uzurpatora Maksima. Vladar je sa malobrojnom pratnjom od svega tridesetak konjanika bezao preko Norika i Panonije ka Meziji. Na ulazu u Meziju ga je međutim kod Singidunuma sacekao hiparh Andragatije koji je bio uz Maksima. Ovaj događaj ostali izvori vezuju za Lugdunum, ali i Zosimova prica ima vrlo logican sled. Andragatije je krenuo sa Crnog mora na Maksimov poziv da presretne Gracijana i tesko da je isao sve do Lugdunuma (danasnji Lion). Pored toga preko Norika i obe Panonije nije logican put za Galiju. Zbog svega toga nikako se ne moze odbaciti ovaj podatak kao netacan. Istorija tek treba da utvrdi okolnosti Gracijanove smrti.
S pocetkom velike seobe naroda (375.) pocinje vreme skoro stalnih ratova koji će se preneti i u unutrasnjost rimske drzave. Prvi talas koji će zapretiti Dunavskoj granici bilo je pomeranje Zapadnih Gota (376.) sa obala Crnog mora. Oni su vrsili najjaci pritisak na Donjedunavski limes, ali je sukobima zahvaćen i deo Limesa Mezije Prime. Najkriticnije je bilo 378. U velikom sukobu sa Gotima kod Hadrijanopolja car Valens je porazen i ubijen 9. avgusta. Iste godine niz podunavskih kastela biva spaljen i razoren. Cak i unutrasnjost Đerdapa je pretrpela nekoliko njihovih naleta.
Tek je imperator Teodosije uspeo da uz velike napore ujedini celokupno rimsko carstvo pod svojom vlasću. Ali to je postigao tek 394. Godine, oko godinu dana pre svoje smrti Ali nije ostao dosledan svojim ciljevima jer drzava posle njegove smrti nije ostala ujjedinjena. Sledeće, 395. godine svojim sinovima Arkadiju i Honoriju je podelio svoju drzavu. Tada je rimsko carstvo bilo i konacno podeljeno na Istocno i Zapadno i to ovaj put konacno. Bio je to zavrsni cin raspada najveće imperije starog veka. Samim tim i dunavski limes je bio podeljen na dve drzave. NJihova istorija teći će sada odvojeno, ali zbog blizine i pretenzija carstava i dalje će se mnogi događaji vezivati za celo Podunavlje.
Oslabljena carstva bila su sve jace napadana od varvara. Opasnost je naglo porasla oko 420. kada se formira veliki plemenski savez Huna. Oni će imati veliki uticaj na događaje u Podunavlju. Istocno carstvo svesno slabosti svojih granica pokusalo je da velikim godisnjim plaćanjima otkloni pretnju. To je imalo efekta sve do onog trenutka kada su Bled i Atila preuzeli vođstvo nad plemenskim savezom. Ratnicki raspolozeni njih plaćanja nisu mogla zadrzati dalje od granica Romejske drzave. Teodosije II (408-450) je oko 435. s njima je zakljucio novi sporazum. Morao je prihvatiti da plaća dvostruko veći godisnji tribut. Kako je sredinom veka glavnina vojske bila grupisana protiv Vandala u Severnoj Africi i na istoku protiv Persijanaca. Hunske ratoborne vojskovođe su dobro poznavale unutrasnje prilike Vizantije. Atila je samo trazio izgovor. Zato je iskoristio episkopa Marguma koga je optuzio da prelazi na hunsku teritoriju, priziva na pljacku i odvodi ljude preko Dunava kod Romeja. Kako je Teodosije II odbio da vrati hunske prebeglice i margumskog episkopa Huni su pokrenuli napad.
Dunavski limes je bio tada samo simbolicna utvrđena granica. Lanac fortifikacija je bio posednut slabim i malobrojnim posadama loseg kvaliteta. One su bile dovoljne da zaplase i sprece upade malobrojnih varvarskih grupa sa leve obale, ali su bile potpuno nesposobne da se uopste suprotstave hunskoj najezdi. Granica koja je do tada zadrzavala varvare sada je probijena kao da nikada nije ni postojala. Kasteli su pali za kratko vreme.
Rat je poceo 441. I već tada su pali Viminacijum i Racijarija. Hunski odredi su se tada usmerili na zapad i osvojili Singidunum i Margum. Episkop Marguma koji je tom ratu bio i zvanican uzrok pobegao je iz grada ostavljajući ga varvarima. Siloviti napad okoncao se pod zidinama Konstantinopolja. Posmatrano sa vojnog gledista ova invazija koja se desila 441-443. bilo je potpuno unistenje granice i svih postojećih fortifikacija. Huni su osvojili 70 gradova racunajući tu i Naissus i Serdicu.Ovo je bio jedini do tada potpuni krah granice i najveća invazija koju će nadmasiti jedino Avarsko-slovenska najezda u sledećem veku. Skoro celokupno romejsko stanovnistvo palo je u ropstvo ili je na vreme izbeglo u dubinu provincija.
Nakon svega nastupili su mucni pregovori. Atila (434-453) je trazio 448. mir sa Romejima, ali su njegovi zahtevi bili zaista veliki. Trazio je da se granica od Dunava pomeri ka unutrasnjosti. Dubina ove teritorije trebalo je da bude pet dana hoda. Po tim zahtevima Nis je trebalo da postane pogranicni grad kod koga bi bilo smesteno ilirsko sajmiste. Teodosije II je odbio ove zahteve. Atila ocigledno nije vise bio onoliko moćan koliko je bio na pocetku rata. Već 449. korigovao je svoj zahtev prihvatajući da se granica vrati na Dunav.
Nakon Atiline smrti i raspada hunskog plemenskog saveza 453. carstvo je samo delimicno uspelo da povrati svoje teritorije. Romeji nisu uspeli da povrate Singidunum kao i jos neke podunavske tvrđave. Granica je i dalje ostala pusta. Sarmati koji su iskoristili nestajanje Huna sa istorijske scene zauzeli su dobar deo Podunavlja. NJihov vojskovođa Babaj nije se uplasio kada je na njega krenula vizantijska vojska pod vojskovođom Kamundom. U krvavoj bici Romeji su porazeni, a sledećih nekoliko decenija ovi predeli neće biti u sastavu Istocnog carstva. Snaga da obnove ovu ofanzivu vise nisu imali.
Pretenzije Romeja na ovaj deo Podunavlja nikako nisu prestale. Kako se oni sami nisu mogli izboriti za preuzimanje ovih krajeva okrenuli su se Istocnim Gotima. Zato je Lav I ubedio Teodoriha Amalijca 470. da pokrene svoje odrede i da za racun Vizantije zauzme Sarmatski deo Podunavlja. Goti koji su cinili vrlo respektivnu silu uspeli su da potisnu Sarmate i zauzmu Beograd i Srem. Ali Teodorih svestan nemoći Vizantije odbio je da joj prepusti osvojenu teritoriju i ukljucio ju je u sastav svoje drzave. Tako je Beograd sa Sremom ostao u posedu Gota od 470-488. Oko 488. oni dobijaju nove pretenzije. Te jeseni se pokreću i iz oblasti nekadasnje Donje Mezije kreću ka zapadu. Prezimili su u okolini Sirmiuma, a zatim kreću ka Italiji.
Ucvrstivsi svoju vlast u Italiji kod njega se javlja zelja da pod svoju kontrolu stavi sve teritorije koje je drzalo Zapadno rimsko carstvo. U poslednjim decenijama V veka na rimsko carstvo ponovo pocinju da napadaju i Gepidi. Gepid Mund sa svojom etnicki sarolikom vojskom vojskom prilazi Gotima koji su se ucvrstikli u Panoniji Sekundi osvojivsi je celu u prvom naletu 504. Tada je i Sirmium osvojen. Ovu kampanju vodio je vesti vojskovođa Picija.
Kako su Mundove cete pljackale po Vizantijskoj teritoriji poglavar prefekture Ilirik Sabinian pokrenuo je svoju vojsku od oko 10.000 ljudi na njega. U bici na Moravi u okolini Marguma 505. bio je porazen od udruzenih snaga Picije i Munda. Teodorih je zakljucio mir sa Anastasijem I (491-518) 510. godine. Tada je izvrseno razgranicavanje poseda: Goti su dobili Panoniju Sekundu sa Sirmiumom, a Vizantiji je dopao istocni deo Srema sa Basianom. Romeji koji su nastavili sa starom politikom naseljavanja varvara u pogranicnom delu naselili su germansko pleme Herula u zadobijenim podrucjima već 512. godine.
Kako su Heruli pokazali stalnu nepokornost Justinijan je odlucio da ih ukroti silom oruzja. 528. se pojavio sa vojskom u njihovim podrucjima i pobedio ih. Nakon rata jedan deo je primio hrisćanstvo, a zabelezeno je da su ostali u ovim krajevima do oko 550. godine.
Justinijan II koji je hteo da osigura svoju drzavu ponovo je podigao limes. To je bio najveći građevinski poduhvat V veka. Izgrađeno je na stotine utvrđenja koja su trebala da zastite unutrasnjost romejske drzave.
Vizantija koja je vapila za vojskom i dobrim vojskovođama posle svega je primila Munda u svoju sluzbu 529. godine. Postavila ga je za komandanta vojske u Iliriku. (magister militum per Illyricum). Ovo je dobro doslo Istocnom carstvu s obzirom da je Justinijan 535. bio primoran da ponovo ratuje sa Teodorihovim naslednicima. Istocnogotska vojska tada je bila unistena, a njihovu propast su ioskoristili Gepidi da se nasele u oklini Sirmiuma.
Sredinom veka pocinje sve jace da se oseća pritisak Slovena. Zabelezeno je da su velikim snagama uspeli da se 550. probiju kroz Justinijanov limes sve do Nisa. Istovremeno pojavljuju se i Avari koji 567. unistavaju gepidsku drzavu i stvaraju slicno Hunima veliki plemenski savez.
Koristeći propast Gepida Vizantija zauzima Sirmium. Ali na ove teritorije je pretendovao i avarski hagan Bajan. On se plasio vizantijske flote, i intervencije većih snaga, ali je zeleo da osvoji grad. Avari su krenuli na Sirmium 579. u trenutku kada im se nisu mogle suprotstaviti neke veće snage. Grad je bio dobro utvrđen te je to pomoglo njegovoj posadi da se odrzi sve do 582. kada je grad pao. Nakon pada Sirmiuma Singidunum mnogo dobija na vaznosti, kao novi kljuc odbrane. Vizantija nije bila sposobna za nastavak rata pa se odlucila za sklapanje mira. Taj mir ju je kostao 80.000 zlatnika koji su iscrpeli drzavnu kasu. Dve godine kasnije uzdajući se u slabost Mavrikijeve drzave trazeno je povećanje tributa. Ali i pored nemoći Mavrikije je to odbio. Zato su Avari pokrenuli novu kampanju. Prelaze Dunav 584. i osvajaju Singidunum posle ogorcene borbe na samim gradskim kapijama.
Da bi zaustavili raspadanje granice kada je zavrsen rat sa Persijancima 591. deo snaga je prebacen u Podunavlje. U poslednjim godinama IV veka pokrenuta je ekspedicija protiv Avara i Slovena. Varvari verovatno nisu poseli ove gradove. Na to moze ukazati i podatak da je Beograd bio posednut romejskom vojskom u predstojećem ratu. Velika ofanziva zapocela je 600. godine, ali je zavrsena katastrofom vojske. Dve godine kasnije doslo je do pobune vojske koja je odbila da prezimi u ravnicama Panonije. Car Foka (602-610) koji je nasledio Mavrikija napustio je odbranu Dunavskog limesa smatrajući da je odbrana istoka važnija. Kada je glavnina vojske otisla na istok Avari su probili limes. Za vreme Iraklija (610-641) osvojeni su Naissus, Serdica, Salona, a 626. i sam Konstantinopolj je bio opsednut.
