Džipovi, snajperi i konji

[grotagold]

Džipovi, snajperi i konji

(ili: ako Srbi snajperima ubijaju i poslednje divlje konje na Suvoj planini, da li je onda čudno što je i srpska koža tako jevtina u Hagu i što će, uskoro, srpski danak u krvi da ubire i - NATO, a srpski, po školama, izgleda da će nam, ukinuti?)

Слика

Znao sam! Znao sam, još onda, kada nije došla Brižit Bardo. Znao sam da će Srbi pobiti krdo divljih konja na Suvoj planini, “jedino krdo divljih konja u jugoistočnoj Evropi.” Bilo ih je, prvo, pedesetak, pa dvadesetak, a onda ubijaj do poslednjega...”Gotovo, muljafte, načisto!” Tako, na Veliki petak, javlja Srđa Ciganin iz sela Mokre pod Suvom planinom.
Neće više biti njihovog trka i topota, neće se više čuti huk njihovih kopita kao onda kada su Pomoravljem tutnjali Kelti, kada je Atila, “Bič božiji”, navaljivao na Panoniju i kada smo mu doakali kod Tise...Koliko da se zna ko su potomci tračkih konjanika, ko su potomci Asiraca koji su na konjima harali od Tigra i Eufrata do Save i Dunava...
Krenuo jorgovan pod mojim prozorom, ali krenulo i zlo. Eeej, da nema više NIJEDNOG divljeg konja pored sela DIVLjANE, pored divljanskog manastira?! Da Srbi tako, sami sebi, odseku noge pa se još čude što su se sveli na Beogradski pašaluk. Pucaju mučki iz zasede na konje, ubijaju svoja mitska bića, Divljanu i Divljana, pa onda; jaoj, šta nam se to dešava? A pre Save i Isusa, Srbin se kleo u svoga konja. Konja je i sveti Vid jahao. A onda Srbi ubiše boga Vida u sebi, a sada za Veliki petak i divlje konje Vidove. Eto, šta Srbi rade sebi pa im čudno što ih kao stoku dvonožnu teraju u Hag, što ih spremaju za janičare u NATO-u, što im ukidaju srpski jezik po školama i uvode - KOMUNIKACIJU!?
Nego, ono sa Brižit Bardo, bilo je 1996. godine. Rat je još besneo u Bosni, a besnele su i konjoubice na Suvoj planini. Sa karabinima i noćnim snajperima čekaju po celu noć u zasedi. I kada konji, sa divljanima i divljanama, siđu oko ponoći, na mesečini u moje Ravnište, na čistinu, tamo kod divljanskog manastira, a ovi, na gotovs, pa raspali! Onda ih čereče, tranžiraju, tu, na licu mesta, čereče i vile i vilenjake, pa trpaj u gepek, i razlaz kućama, svako sa svojim zločinom, svako sa svojim xipom ili frezom! Svako sa svojom lošom karmom od koje će mu prokukati i seme i pleme... Jer, šta je čovek bez konja? NIŠTA! I ako ti nije dato da budeš konj, možeš li da budeš čovek? Pitagora se sećao da je u jednom od minulih života bio beli konj i, eno, dokle je dogurao. Smatrali su ga polubožanskim bićem. Aristotel je, bre, rekao da je “Pitagora nešto između čoveka i boga”!
A dovoljno je da sanjaš konja pa da ti svane u životu. Dvaput sam, recimo, sanjao belog konja jednoroga. I, posle prvog sna rodio mi se sin, a posle drugog, primljen sam u NIN.
Noćas sam, pak, sanjao pokojnog ispisnika Ivana Đurića, vizantologa i znam šta će biti; ostaćemo ne samo bez divljih konja, ostaćemo bez IDENTITETA. Jer, ako nisi bio nakonjče na svadbi, da li si, uopšte, bio dete? Ako nisi jahao dedinu kobilu, da li si se ti, prikane, uopšte zamomčio? I ako te kobila nije ritnula, ako se za konjsku grivu nisi držao, ako ga u štali nisi timario, ako mu zob iz šake nisi davao, ako mu sedlo nisi skidao, ko si ti onda, u stvari, Srbine?
Kažem, ‘96. godina je bila. Istrebljuju divlje konje na Suvoj planini, a pomoći niotkuda. Baš briga i nevladine organizacije za konje. Sve se to bori za ljudska prava, a leševa sve više...
I, stupim, nekako, u vezu sa Brižit Bardo. I, xa ovamo, xa onamo, obeća ona da će da dođe u Srbiju da spasavamo divlje konje sa Suve planine. Kad, ‘oćeš! Tada se aktiviraju nevladine organizacije. I ubede ti oni Brižitu da sam “srpski četnik”, takoreći,”ljudožder”. Slali joj faksom u Pariz i moju fotografiju!? A na slici, “pljunuti Kosta Pećanac”!
I, ne dođe Brižit Bardo u Srbiju, na Suvu planinu.
Veliki je petak, vrcam kačamak za večeru.
Onda zvoni telefon. Zove jug, zavičaj. Javljaju mi za divlje konje; “pobijeni do poslednjeg”. I tu mi padne suza u kačamak. Pa druga, treća... Kažu da je Aleksandar ridao za Bukefalom.
A kako je bilo? Kako se doznalo za konjocid na Suvoj planini?
Elem, “pošo Srđa Ciganin iz Mokru sa konja da tera drva za jednog krečara iz Donju Koritnicu, naravski, iz državno, el, nemoj se zajebavamo, otkude na Ciganji šuma”.
Iiiiiiiiiiii?
“I, naš Srđa, dal je zadremal el cvrcnul od rakijku, tek, konj se odmakne od rabotu pa umesto za Mokru zapuca za Donju Koritnicu i tamo štukne, nestane, ko da je konj dugme, lebac ti posan. E, sad, jedni kazuju da je Srđa za konja dao samo kaparu na gazdu iz Donju Koritnicu. Al, oćeš! Nema ga konj ni kod gazdu! Izgleda da je i Srđino kljuse otišlo u mleveno meso el je sarma od konjsko meso mlogo ukusna. Nego u mleveno meso, izgleda, da su otišli i SVI DIVLjI KONjI!!!”
Kako, bre, svi?
“Teka ubavo. El Srđa Ciganin prošo kroz celu planinu, kroz svaku stazu i bogazu, kroz svaku vrvinu i puteljicu i nit je našo svoje kljuse, nit je vido divlji konji. Muljafte, gotovo, sve je pobiveno!”
Tu se setim da sam, prošle subote, u “Večernjim novostima” pročitao da je “policija iz Bele Palanke uhapsila dve osobe, (čuj, osobe!?) koje su prodale jednog konja za sto evra”.
Ali, GLAVNE OSOBE nisu uhvaćene. One osobe što “iz Nišku Banju dolazu sa xipovi i sa SNAJPERI”!!?
Za jedne se zna da su “penzionisani oficiri, al s nji dolazu i nekakvi inxinjeri što su radeli delovi za tenkovi, za vojsku”.
Zovem Vlastu milicajca da proverim informacije.
Dobro veče! “Dobro veče!” Ima li ga Vlasta milicajac?
“Nema ga. Kuj traži?” Spustim slušalicu. Neću, tek tako, da se ofiram Službi.
I ko zna kada ću više na tu stranu, ko zna kada ću na Suvu planinu. Zbogom zemljaci, zbogom konjoubice moje, rode moj!
Na “Eurosportu” konjička takmičenja u Leksingtonu, (Kentaki,SAD). Pobednik Engleskinja Pipa Fanel na “Primors prajdu”. Setim se i trka u Askotu...Zato Englezi još vladaju svetom, zato što su zadržali KULT KONjA. Još se sećaju da su Kelti, a Srbin se ne seća ni šta je juče ručao, a kamoli da je bio trački konjanik.
Ponoć je. Sedim na prozoru. Nailazi komšija, onaj ljotićevac stomatolog, što već trideset godina živi u Švajcarskoj. “Šta radite, komšija?” Jedem kačamak. “Je l’ posan?” Ne, ne postim, staroverac sam. Slavim boga Vida, svetog konjanika. Nego, komšo, kakvo je vreme u Švajcarskoj? Da li je gužva za vize?

DRAGAN JOVANOVIĆ

[zivkovic.branimir@yahoo.c]

Tacno je da se divlji konji ubijaju na Suvoj planini. Cak i u selu autora reportaze, Mokri, sto D.J. uopste ne pominje. A ta Mesna zajednica je svojevremeno, verovali ili ne, donela odluku da se puca i  u poludivlje konje !  U obrazlozenju tog akta sa potpisom i pecatom, kao razlog za neophodnost konjeubistava je to sto im cine poljsku stetu i unistavaju letinu.
Plemenite zivotinje, ponosne i elegantne,  impresioniraju hrabroscu, lepotom, kao i zudnjom za slobodom koja ih cesto kosta zivpta. Ti konji ipak opstaju uprkos brojnim opasnostima. Imaju vodju koji je po pravilu najlepsi i najjaci. Pastuv ide na celu krda planinskim stazama do hrane i vode, dok su kobile i zdrebad u sredini, i donosi odluke.
Vukova se ne plase. Prilikom neprijatnog susreta sa njima stanu u krug i dzilitaju se nogama nokautirajuci kurjake. To im nije tesko jer pripadaju rasi "bidza" koja je zdepasta i snazna.
Danas divljih konja jos ima. Na Suvoj planini su uvek na vrhu Rakos i prevoju Preslap.Krecu se na sirokom prostoru oko Kosmovca, Vlaske Poljane, Golasa, Rzenca,Smrdana, Tisove padine, Litice, Tri lokve, Crnog vrha,Mokre, Divljana, Gornje Koritnice i Bezista.
Na prostoru oko Divljana, ukljucujuci i autorovo Ravniste, redovno dolaze zbog haosa u sumi  nakon tradicionalnog Prvomajskog uranka i slave Manastira Sv. Dimitrija Solunskog (drugog maja). Na prostoru iznad Mokre, Decjeg odmaralista, kompleksa sportskih terena kod Manastira, i  dalje prema Donjoj Koritnici uvek je u to vreme, sve do Djurdjevdana, nekoliko hiljada ljudi i vise stotina vozila i satora. Rostiljaju oni kojima je more predaleko. Kad se razidju, ostaju gomile smeca i hrane koja privlaci ptice, zveri i divlje konje.
Kineski filozof Lao Ce je napisao, citiram "... A OD KONJA JE POSTAO COVEK" . 

[APIS]

Daj Boze prijatelju da ih jos ima.Pobijeno ih je mnogo.Isli su cak do Vlasinskog jezera.Slab zakon.Da je jaci nebi smeli ni da im pridju a kamoli da pucaju u njih.

[zivkovic.branimir@yahoo.c]

Susret sa divljim konjima je nezaboravan dozivljaj. Pastuv te u sumi oseti na 50 metara udaljenosti. Zastane, razmislja. Za manje od pola minuta tacno proceni da nema opasnosti, da ima pred sobom budale koje ga kibicuju sakrivene iza debelog stable bukve. Nastavlja svojom planinskom stazom, za njim u koloni po jedan idu kobile, zdrebad, na kraju je opet obavezno konj. Obicno ih ima desetak u krdu. Prodju na dva tri metra kraj zadivljenih zaljubljenika prirode I nastavljaju svojim putem do hrane ili vode.
Bora, izuzetni istoricar, odbijao je ponudjena radna mesta uzasnut netacnim udzbenicima, obozavao je da se leti popne do Donje Lokve na oko 1200 metara nadmorske visine. Na pet metara iznad tog suvoplaninskog jezerceta bistre i hladne vode formata  deset sa 20 metara imao je svoj stalni jedva skrpljeni sator od kamionske cerade. Tu je boravio po cetiri dana, koliko mu je potrajala hrana. Uzivao je od sabajle posmatrajuci divlje konje, kao i ostale zivotinje koje su dolazile da piju vodu na Lokvi. 

[vlada]

STRASNO....

[zivkovic.branimir@yahoo.c]

Krajem proleca cobani su izvodili domace konje u 'sampas' na planinske pasnjake, gde su stada boravila do kasne jeseni kada su ih pastiri vracali u sela. Nikada nije bilo problema da vrate ovce, koze i krave, ali su konji ostajali i preko zime na Suvoj planini jer ostarele gazde, jednostavno, nisu mogle da ih uhvate. Konji su se vremenom mnozili, postajali elegantniji i hrabriji, najpre poludivlji, a posle nekoliko generacija i sasvim divlji. Prijao im je cist vazduh, bistri izvori i proplanci bogati divljim jagodama i lekovitim biljem. Imali su dovoljno hrane na livadama sa mirisljavom kaduljom, sumske plodove.  Pili su hladnu bistru vodu ne sa izvora vec iz malih planinskih jezerceta zvanih u narodu lokve, kojih ima dosta. U njima su se preko leta cesto i kupali. Zimi su pronalazili prijatna sklonista u bukovim sumama ili polupecinama krecnjackih predela koje poticu jos iz davnih vremena Panonskog mora.
Gazde su poznavale svakog svog konja i prilikom susreta na planini zvale ga po imenu i on je njisteci dolazio i rado uzimao kocke secera iz ruke. Konj, medjutim, nije prihvatao da se vrati u stalu, radije je ostajao u  krdu, birao je apsolutnu slobodu. Kada bi zimi ponestalo hrane, stada bi dolazila do pojata gde su trazila i nalazila hranu, a zatim se opet vracala u sumska sklonista.
Uprkos brojnim opasnostima divlji konji su opstajali decenijama. Zudnja za slobodom na planinskim vrhovima za njih nema alternative. Nanet im je tezak udarac, ali...PREZIVECE ! 

[bili]

Ne mogu da skapiram ubijanje divljih konja, tako lepo uklopljene u lepotu iskonske prirode. To je kao da truješ bistri potok, sečeš zapis drvo da asfaltiraš šumski proplanak. Zlo i naopako!

[zivkovic.branimir@yahoo.c]

Divlji konji su na mukama i zbog tradicionalnog lova.
Kada lovac na konje uhvati zdrebe, on ga pusti na slobodu ako je tek nedavno ozdrebljeno pa proceni da bez kobile ne moze da ga odrzi u zivotu.
Po porudzbini, za honorar, radi ovako. Sa svojim, domacim, konjem, cvrstim debelim uzetom i grumenom od oko dva kilograma soli,  ili secera, krene prema stanistima divljih konja. Kao Indijanac trazi ih po tragu svezeg izmeta. Verovatnoca da uhvati konja, ili kobilu, ravna je nuli. Jedino moze da uhvati zdrebe staro nekoliko meseci. Mora da se potrudi da ga izoluje, jer je kobila uvek kraj njega. On  vabi zdrebe melodicnim "na,na,na..." nudeci mu kesu sa solju koju konji vole da lizu . Kada uspe da  namami zdrebe tako da jednom nogom stane u zamku sa uzetom, (drugi kraj uzeta je vezan za drvo ) priskace, zateze konopac i pokusava da zdrebetu veze glavu. Zdrebe se ne predaje. Suoceno sa gubitkom slobode, baca se iz ocaja na zemlju. Ako se desi da glavom udari u kamen, to je smrtonosno. Ako ima srece i promasi kamen, postaje tvrdoglavo kao mazga i nece da krene nikud, a najmanje sa lovcem. Lovac ga onda veze za svog konja, to je jedini nacin da ga pokrene, i vodi ga u selo. Vec pada mrak, zdrebe ulazi u unapred pripremljenu stalu, braonkasta griva mu je mokra, srce bije od straha, kopitama rije zemlju.     
Vremenom, jaca prijateljstvo coveka i konja, koji od radosti njisti kada oseti gazdu na pedesetak metara da se vraca kuci. Gazda ga dobro hrani, ali ipak mu treba godinu dana dobre dresure da bi ga jahao. Cesto ga koristi za teske poljoprivredne radove. Obavezno se dogadja da ga zdrebe koji put iznenada ritne u stali, ali gazda o tome nikada ne prica. Tada mu sve presedne i prihvati neku od primamljivih ponuda za prodaju. A interesenata uvek ima.
Ima  nekoliko ovakvih lovaca na divlje konje na Suvoj planini, koji su poznati u narodu. Za  ulov ih niko ne proganja, sigurno dobijaju od narucioca novcanu nagradu, obicno unapred.
A "moderne' lovce zarad profita, sa dzipovima i snajperima, ceka, mozda, kazna.