13-07-2013, 01:26 PM
У народу од вајкада постоји старо веровање да свако закопано благо чува опасна змија или велики змај. У пећину сам се враћао више пута бирајући време када се нико у пољу не налази, када ни ловци туда не пролазе, дрвосече дрвеће не секу, косачи ливаде не косе.
Предност пећине је била што се налазила на зараслим у пустим ливадама у којима су нарасли трњаци и оструга, где се само још не легу гује и акрепи. И ја сам се тешко провлачио да дођем до места где се налазио отвор који се случајно подамном урушио.
Поставио сам на зидове клинове и монтирао лаке мердевине помоћу којих сам брзо силазио. У пећину сам спустио врећу за спавање, расклапајући кревет, сто, столицу, доста хране у конзервама и мали генератор за струју који сам ретко палио плашећи се да ме дим који је негде излазио кроз стари димњак не ода локацију пећине. Палио сам генераратор само ноћу и тада сам под земљом и ватру палио на старом огњишту док су сенке плесале на зидовима пећине. Дању сам избегавао да долазим већ сам само то чинио у не доба када се жива душа није могла у пољу наћи.
Моја обазривост и брига је била повелика. У пећини сам открио и чувара, велику змију која се појавила шиштећи из једног отвора и увек лежала где и благо. Ја је нисам дирао и чувар ме је полако прихватио и нисам се плашио ни заспати поред њега. Као да је он чувајући благо чувао и мене који се ту ненадано појавио. У почетку сам се плашио да се ту не налази неко легло, да се у време парења клупко љутих гуја не појави али више од чувара блага никада нисам видео.
Почео сам да са њим у тишини пећине водим са чуварем разговоре док ме је он посматрао и као да је разумео моју потребу да са неким разговарам па је подизао главу и тело и као да плеше моје речи одобравао.
Толико сам се на њега навикао, па ако га не затекнем већ би се забринуо и понекад сам га позивао да се појави и изађе из свог змијског стана. Када је излазио увек је подизао главу и она се благо зањихала као да ме тим покретом немо поздрављао.
Док сам проучавао благо и претраживао по интернету тражећи било које податке о предметима у пећини на ум ми је падала помисао да покушам да откријем и тајну подземне реке и водопада. Долазио сам повремено на камени мост испод којег је река хучала и преливала се падајући у дубину. Покушао сам да измерим колико вода доле дубоко пада и где је реци дно и утврдио да је висина водопада преко десет метара па да се река затим наставља свој ток некуда кривудајући у дубину земље.
Док сам стајао на каменом мосту приметио сам да постоји и један мали пролаз који је некуда водио и када сам ушао у њега полако се почео спуштати. Под ногама сам осећао да су ту и степенице направљене, у живој стени вешто исклесане.
Дошао сам до зида и када сам ставио руку на један камен и притиснуо камен се окренуо на својој оси и појавио се отвор. Питао сам се ко је тај механизам направио и како се камен тако лако померио и окренуо да се врата појаве.
Запитао сам се ко је исклесао и куда те степенице воде. Биле су клизаве и чуо сам однекуд хук реке која је негде брзо отицала. То откриће ме је изненадило и помислио сам да се моје откриће није завршило само са проналаском блага.
Данима сам се спремао да истражим куда воде степенице али сам био у страху да не пренаглим и у тај подухват не уђем пребрзо и потпуно неприпремљен.
За почетак сам донео ронилачко одело, боце са кисеоником, добре лампе које могу да светле и у води. Опрему за спелеолошко истраживање, планинарску ужад, клинове и копче. Када сам све то пренео у пећину једне ноћи сам се одважио помолио богу и претку који ме је са старог олтара посматрао где је стајала стално лобања и поздравио се са чуварем и замолио га да и даље чува благо ако се више не видимо. Он је по обичају само заклатио главом и наставио да лежи поред блага.
Отворио сам тајни пролаз притиском на камен који се опкренуо и ушао у подземље пећине. Степенице су се скоро спирално спуштале у дубину. Поново сам на још једном месту прешао подземну реку и онда се полако пут наставио равно. Посматрао сам у чуду тај ходник и питао сам се када је направљен и која му је била првобитна сврха.
Закључио сам да је то чудо направила природа а човек је само делимично на неким местима вешто дорадио оно што је природа давно била створила. Вода је туда вековима отицала па је себи нашла бољи пролаз и повuкла се а ходник је остао избад реке потпуни сув. Полако сам напредовао и већ са помислио да опрему оставим у једном пролазу који се појавио, па сам одустао. Када су пролази почели да се рздвајају и када се појавио читав лавиринт пролаза почео сам да сваки пролаз обележавам бројем па сам на зиду приметио и неке старе ознаке. Као да је неко давно исто тако означио пролазе ради лакшег кретања. Сваку ознаку сам забележио у мини лаптоп и наставио даље. Проценио сам да сам се од пећине удаљио већ сувише, неколико километара сам већ прешао пратећи те подземне ходнике. У једном тренутку сам изнад ходника чуо реку па се звук изгубио и ходник се почео да нагло да пење. Чудио сам се зашто се стално пење на горе поново спирално и већ сам био уморан али нисам одустајао и након два ипо сата сам се попео толико високо да сам се питао где ћу се наћи и где ће бити излаз. Наишао сам на ново раскршће и понегде на трагове алата бронзаних посуда и неког старог рудника.
Закључио сам да сам прешао невероватан пут и попео се тајним пролазом на Авалу. Био сам сто посто уверен да ћу или изаћи кроз неки стари рудник или ћу се наћи у лавиринту старог града Жрнова. Нисам погрешио али је требало разрешити куда поћи на последњем раскршћу. Послужио сам се компасом и закључио да се налазим управо у лавиринту старог града који и даље постоји иако је град давно уклоњен приликом градње споменика и Авалског торња.
Наједном нашао сам се у великој подземној дворани. Измерио сам је ласерским метром и утврдио да јој је висина 32 меетара а дужина 56, из ње су полазили пролази, којих је било седам. Као неки велики круг, као точак са паоцима а отвори воде некуда. Нашао сам се у дилему куда даље. Који изабрати и куда ће ме одвести. У дворани сам видео остатке оружја, више разбацаних лежећих костура. Вероватно је служила да у њу склони жене и деца под налетом непријатеља или као болница за рањенике.
Када сам се одморио и окрепио, донео сам одлуку да даље не идем јер би се изложио ризику јер сам могао упасти у лавиринт из којег никада небих изашао. Неко је намерно направио пролазе и они су са собом носили и опасност да завршим у неком бунару поломљених ногу и кичме.
Закључио сам да се могу вратити и завршити други пут истраживање и наћи прави пролаз и изаћи на Авалу. Нисам погрешио донео сам праву одлуку јер сам се након повратка срушио од умора и спавао двадест и четири сата. Када сам се пробудио и нешто појео спустио сам се до подземног пролаза и осветлио зид на којем са приметио неке ознаке када сам пошао у дубину. На зиду је био урезан лавиринт, чудне ознаке на местима где се укршта а видео сам и кружни лавиринт до централне дворане докле сам већ допро.
Снимио сам све то и вратио се да све то нацртам у својем компјутеру и направим прву мапу подземних пролаза старог града Жрнова. На старој каменој мапи сам видео посебне ознаке које су биле рудници, на два места су били бунари а једно нисам могао да утврдим чему је служило и имало је посебну ознаку. Већ сам се осећао боље и задовољан што сам прекинуо истраживање у правом тренутку. Морао сам се вратити назад да би ту мапу нацртао и поново се спремио за нови подухват да завршим истраживање и проучим и лавиринте старог града Жрнова.
Рудници који су некада постојали и вода су учинили чудо и створили подземни пут и лавиринте ходника до пећине. Људи су то користили и вероватно се туда склањали од непријатеља ако је он продро у град. Питао сам се да ли су хајдуци знали за тај пролаз и и нисам био баш сигуран да су туда прошли и нападали турке на друму када су пролазили са караванима. Ови пролази су вероватно код њих изазивали страх и нису се упуштали даље од пећине.
Вероватно су као духови нестајали у лавиринтима али их нису до краја истражили и корситили и турци су понекад били зачуђени како су они увек успевали да се повуку и заметну траг. Последњи пут су са коњима се повукли и тада су готово сви изгинули. Последњи преживели је био мој предак који је оставио причу о благу у пећини које чува змија лежећи на црном камену.
Данима сам покушавао да прочтам ознаке на каменој мапи, упоређивајући их са оним које сам у подземљу и на раскршћима са зида преписао. Видео сам да се слажу и свака ознака је била део неке веће шифре или прорачуна који сам једне ноћи одгонетнуо. Док је чувар спавао а агрегат тихо прео седео сам док се ватра полако гасила у огњишту. Пратећи мапу видео сам један правац који је водио некуда и завршавао слепо. Питао сам чему је служио тај ходник и каква је била његова сврха. На мапи је ишао скоро праволинијски на југозапад и завршавао мањим кругом са ознакама. Помислио сам ето нове дворане али каква јој је сврха. Закључио сам да је и ту присутна вода јер сам видео исте ознаке као што су и на местима где су били бунари. Поред је била још нека којој нисам придавао значај мислећи да се ради о броју. Тек много касније када сам пожелео да прођем тај ходник сам утврдио да није био много далеко од пећине. Око пола километра сам сам ишао на југ а затим сам неких тридестеак скренуо на запад. Како сам се приближавао малој дворани одједном је ходник посто влажнији и све топлији ваздух. На неколико метара од улаза на мене су облаци паре се ширили да сам застао и упитао се шта ме чека када уђем у малу дворану. Када сам осветлио простор у малој дворани угледао сам у стени мало језеро са водом која се пушила. Са неколико страна вода се сливала у тај природни базен. Одоздо је вода извирала и стварала мехурове. Опипао сам воду која се сливала у језеро из стена около и била је хладна. Када сам ставио руку у језерце скоро да сам је опекао и нагло сам је повукао назад. Поново сам покушао и закључио сам да је температура воде подношљива. Нисам осетио мирис сумпора али није искључено да га је било у води. Дакле мала дворана је подземни термални извор и језерце у које се слива хладна вода и хлади га до температуре која омогућава да се и човек окупа. Пало ми је на памет да испробам ту велику каду топле воде. Скинуо сам све са себе и помолио се богу и полако се степеницама које је неко направио полако ушао у мало језеро. Оно се полако спуштало и није било дубље него што је моја висина јер је и отицало негде неким подземним током.
Осећао сам задовољство и пријатност у топлој води која је под притиском излазила и скоро да сам заспао од милине. Помислио сам да је природа чудо и ово благо је веће од оног мереног златом. Провео сам скоро пола сата у тој води и када сам изашао осетио сам да је температура ваздуха у малој дворани повећана. Обукао сам само панталоне и мајцу и измерио дворану. Висока девет метара, дужина 14 метара а ширина 11 метара. На зидовима у стени сам уочио пет лучних отвора. Као пет правилних улаза. Ушао сам у први и нашао се у просторији која није била велика у којој сам нашао камене клупе, камени сто и исклесан лежај у стени.
У зиду је стајао мали олтар. На њему неколико фигура. Исто као у мојој пећини. У свакој просторији исто само је једна била већа од осталих и са већим олтаром.
Вероватно је онај који је ту лежао имао већи значај у друштву. У тој просторији је све било боље исклесано и клупе су биле углачане до сјаја. Насмејао сам се па ово је подземна бања у којој су они лежали и молили се. Нисам био у праву, то је било и старо и важно светилиште које имало већи значај и ту су се одвијали неки важни обреди и лечење.
Постао ми је скоро ритуал да се упутим у подземну бању и уживам у води малог термалног језера. Ту сам осетио посебан мир и спокојство и благотворно дејство те лековите воде. Приметио сам да ми се кожа мења и подмлађује, ожиљци и боре нестају, ранице које сам имао су брзо зацељивале а коса постајала густа и сјајна. Узео сам воду из језера и однео га на анализу и добио сам резултате који су изазвали велико чуђење код лаборанта који је воду испитивао. Питао ме је одакле потиче вода коју сам му донео јер скоро није имао прилике да види такав састав. Питао сам га да ли се та вода сме пити и какво би дејство на организам имала. Он је устврдио да би таква вода имала изразита лековита својства за неке озбиљне и тешке болести.
Да бих проверио те његове тврдње воду из језера сам давао старом Буди који је имао низ болести и повелики тумор који је непрестано растао и било је питање времена када ће га он и убити.
Буда је прихватио да пије ту воду и да се повремено окупа у њој. Доносио сам воду у пластичним канистеру и остављао му на степеницама обично ујутру када сам се враћао из пећине где сам вршио проучавања и мерења свих предмета.
Буда ми је након месец дана рекао да се осећа одлично, да му се тумор смањио да га не боли и скоро и не осећа. Видео сам и голим оком промене на њему. Након три месеца је отишао на преглед и када су му извршили анализе и снимања, видели су да је здрав, тумор је нестао, кожа му се затегла и деловао је далеко млађе него што је имао година. Лекар је био зачуђен и није веровао да се код њега тако стање променило за кратко време и питао га је како се излечио. Буда му је рекао да је пио воду са извора и постио средом и петком. Лекар је одмахнуо главом и вероватно помислио да је то спонтано излечење па више Буду и није испитивао. Буда ми је од тога дана стално на степеницама остављао свој јогурт од козијег млека који је хладио у извору. Рекао је док је жив он ће ми доносити по једну флашу што ја нисам могао прихватити па смо се договорили да то чини само једном месечно. Буда је био незадовољан јер је сматрао да сам га спасио од смрти и излечио што ја нисам прихватио, јер то може захвалити Богу и топлом језеру испод Збеговишта. Често сам стајао код извора у Збеговишту и нисам могао да се начудим да се дубоко доле испод каменолома налази такво благо, језеро до кога постоји пролаз. Ко зна колико је векова био у употреби док се није изгубио сваки траг о његовом постојању.
Само моја тврдоглавост и вера да дедина прича није само прича већ је то предање које описује стваран догађај.
На површину земље је делимично долазио део те воде из термалног језера под притиском из дубине на извор у Збеговишту али није имала толико дејство као вода коју сам захватао у самом језеру.
Време ми није дозвољавало да се зими спуштам у пећину и прекидао сам доласке док није дошло пролеће и онда сам поново више боравио и спремао са да поново кренем кроз лавиринт ходника према старом граду Жрнову на Авали.
Веровао сам да се из града одлазило да бање и да је она вековима била чувана тајна док није и град на Авали сасвим нестао.
Поново сам прошао истим путем и дошао у велику кружну дворану. Имао сам мапун и кренуо сам сигурно у први улаз и почео да се пењем окомитим степеницама навише. Када сам прешао око пет стотина степеника нашао сам се у малој пећини. Дошао сам до зида и нисам могао да замислим да је слепи пролаз и да се даље не може ићи. Опипавао сам зид, притискао каменове али зид се није померао. Вратио сам се полако уназад и осветлио пажљиво ходник и пре уласка у пећину сам приметио један правилан камен како штрчи из зида. Притиснио сам и он се померио. Ништа се није десило. Вратио сам се у пећину на зиду се указао отвор и светлост је осветлила пећину. Погледао сам кроз та врата и видео да се врата отворила у стени на каменитом делу Авале. Од тиг врата некада је можда постојала и нека стаза али је сада испред мене било израсло велико дрвеће и само је делимично камен се и видео испод земљиног покривача насталог од лишћа. Неко је некада направио механизам којимсу се отварала врата и то је био један од низа тајних излаза из лавиринта из старог града. Вратио сам се и затворио пролаз и ушао у трећи пролаз из централне дворане. Нисам прешао ни тридесетак метара ушао сам у оружарницу. Још је у просторији било оружја који је доста добро очувано било наслагано у просторији.
Када сам ушао у пети пролаз наишао сам на врата која су била од бронза. На њима су били украси и рељефи. Ушао сам и нашао сам мноштво посуда које су биле запечаћене воском. Унутра је још било течности. У великим ћуповима који су такође били на исти начин запечаћени се налазила храна. Нисам отаварао ни један већ сам отворио још једна бронзана врата и нашао сам се у малој ковници где су стајали алати где се ковао новац. Нешто новца је остало у ћуповима па сам узео из сваког по неколико примерака ради проучавања.
Када сам ушао у четврти наишао сам на другачија врата, решетке које су одвајале низ просторија које су такође биле са истим решеткастим вратима. У једној већој просторији нашао сам чудне справе и препознао их као справе уа мучење. Нашао сам затвор у коме су на зидовима још биле алке где су затвореници везивани ланцима. У неколико ћелија сам видео костуре и лобање где су умрли још служили своју казну.
Одатле сам брзо отишао јер ме је мирис смрти и атмосфера зла дотакла да сам се најежио и ушао у други пролаз. Он ме је одвео до нових врата. Отворио сам врата и нашао се у просторији где је била ризница. Предмети, новац, фигуре од бронзе, позлаћени мачеви, оклопи, шлемови све је то још лежало унутра.
Запитао сам се како да ризница није опљачкана, као да је град напуштен у журби порушен и попаљен а улази зарушени. И оно што је остало је говорило о богаству Жрнова и његових владара. Рудници под космајом, на Авали су давали довољно руде да Жрново постане важан и прометан град. Његови јаки зидови и куле на неприступачним литицам су дуго одолевали и јачем непријатељу.
Пад Жрнова и његово рушење, потпуно напуштање и уништење ће уследити када су градови на врховима планина постали непотребни и спуштали су их на реке како се становништво увећавало и трговина развијала. Тако је настао и Калемегдан, Смедеревска твврђава, и други градови на рекама које су постале жиле куцавице новог доба. Реке су као магнет привлачиле вековима људе и они су на рекама развијали посебан облик живота. Научили су да зауздају и премосте реке, да по њима плове и користе их уместо путева. Реке су често биле племенима нај боља мапа и њихово кретање је обично било праћење реке.
Прелазак многих притока и многа племена која су живела некад су делиле велике реке које ће вековима касније постајати и неке природне границе које ће поделити и многе народе.
Предност пећине је била што се налазила на зараслим у пустим ливадама у којима су нарасли трњаци и оструга, где се само још не легу гује и акрепи. И ја сам се тешко провлачио да дођем до места где се налазио отвор који се случајно подамном урушио.
Поставио сам на зидове клинове и монтирао лаке мердевине помоћу којих сам брзо силазио. У пећину сам спустио врећу за спавање, расклапајући кревет, сто, столицу, доста хране у конзервама и мали генератор за струју који сам ретко палио плашећи се да ме дим који је негде излазио кроз стари димњак не ода локацију пећине. Палио сам генераратор само ноћу и тада сам под земљом и ватру палио на старом огњишту док су сенке плесале на зидовима пећине. Дању сам избегавао да долазим већ сам само то чинио у не доба када се жива душа није могла у пољу наћи.
Моја обазривост и брига је била повелика. У пећини сам открио и чувара, велику змију која се појавила шиштећи из једног отвора и увек лежала где и благо. Ја је нисам дирао и чувар ме је полако прихватио и нисам се плашио ни заспати поред њега. Као да је он чувајући благо чувао и мене који се ту ненадано појавио. У почетку сам се плашио да се ту не налази неко легло, да се у време парења клупко љутих гуја не појави али више од чувара блага никада нисам видео.
Почео сам да са њим у тишини пећине водим са чуварем разговоре док ме је он посматрао и као да је разумео моју потребу да са неким разговарам па је подизао главу и тело и као да плеше моје речи одобравао.
Толико сам се на њега навикао, па ако га не затекнем већ би се забринуо и понекад сам га позивао да се појави и изађе из свог змијског стана. Када је излазио увек је подизао главу и она се благо зањихала као да ме тим покретом немо поздрављао.
Док сам проучавао благо и претраживао по интернету тражећи било које податке о предметима у пећини на ум ми је падала помисао да покушам да откријем и тајну подземне реке и водопада. Долазио сам повремено на камени мост испод којег је река хучала и преливала се падајући у дубину. Покушао сам да измерим колико вода доле дубоко пада и где је реци дно и утврдио да је висина водопада преко десет метара па да се река затим наставља свој ток некуда кривудајући у дубину земље.
Док сам стајао на каменом мосту приметио сам да постоји и један мали пролаз који је некуда водио и када сам ушао у њега полако се почео спуштати. Под ногама сам осећао да су ту и степенице направљене, у живој стени вешто исклесане.
Дошао сам до зида и када сам ставио руку на један камен и притиснуо камен се окренуо на својој оси и појавио се отвор. Питао сам се ко је тај механизам направио и како се камен тако лако померио и окренуо да се врата појаве.
Запитао сам се ко је исклесао и куда те степенице воде. Биле су клизаве и чуо сам однекуд хук реке која је негде брзо отицала. То откриће ме је изненадило и помислио сам да се моје откриће није завршило само са проналаском блага.
Данима сам се спремао да истражим куда воде степенице али сам био у страху да не пренаглим и у тај подухват не уђем пребрзо и потпуно неприпремљен.
За почетак сам донео ронилачко одело, боце са кисеоником, добре лампе које могу да светле и у води. Опрему за спелеолошко истраживање, планинарску ужад, клинове и копче. Када сам све то пренео у пећину једне ноћи сам се одважио помолио богу и претку који ме је са старог олтара посматрао где је стајала стално лобања и поздравио се са чуварем и замолио га да и даље чува благо ако се више не видимо. Он је по обичају само заклатио главом и наставио да лежи поред блага.
Отворио сам тајни пролаз притиском на камен који се опкренуо и ушао у подземље пећине. Степенице су се скоро спирално спуштале у дубину. Поново сам на још једном месту прешао подземну реку и онда се полако пут наставио равно. Посматрао сам у чуду тај ходник и питао сам се када је направљен и која му је била првобитна сврха.
Закључио сам да је то чудо направила природа а човек је само делимично на неким местима вешто дорадио оно што је природа давно била створила. Вода је туда вековима отицала па је себи нашла бољи пролаз и повuкла се а ходник је остао избад реке потпуни сув. Полако сам напредовао и већ са помислио да опрему оставим у једном пролазу који се појавио, па сам одустао. Када су пролази почели да се рздвајају и када се појавио читав лавиринт пролаза почео сам да сваки пролаз обележавам бројем па сам на зиду приметио и неке старе ознаке. Као да је неко давно исто тако означио пролазе ради лакшег кретања. Сваку ознаку сам забележио у мини лаптоп и наставио даље. Проценио сам да сам се од пећине удаљио већ сувише, неколико километара сам већ прешао пратећи те подземне ходнике. У једном тренутку сам изнад ходника чуо реку па се звук изгубио и ходник се почео да нагло да пење. Чудио сам се зашто се стално пење на горе поново спирално и већ сам био уморан али нисам одустајао и након два ипо сата сам се попео толико високо да сам се питао где ћу се наћи и где ће бити излаз. Наишао сам на ново раскршће и понегде на трагове алата бронзаних посуда и неког старог рудника.
Закључио сам да сам прешао невероватан пут и попео се тајним пролазом на Авалу. Био сам сто посто уверен да ћу или изаћи кроз неки стари рудник или ћу се наћи у лавиринту старог града Жрнова. Нисам погрешио али је требало разрешити куда поћи на последњем раскршћу. Послужио сам се компасом и закључио да се налазим управо у лавиринту старог града који и даље постоји иако је град давно уклоњен приликом градње споменика и Авалског торња.
Наједном нашао сам се у великој подземној дворани. Измерио сам је ласерским метром и утврдио да јој је висина 32 меетара а дужина 56, из ње су полазили пролази, којих је било седам. Као неки велики круг, као точак са паоцима а отвори воде некуда. Нашао сам се у дилему куда даље. Који изабрати и куда ће ме одвести. У дворани сам видео остатке оружја, више разбацаних лежећих костура. Вероватно је служила да у њу склони жене и деца под налетом непријатеља или као болница за рањенике.
Када сам се одморио и окрепио, донео сам одлуку да даље не идем јер би се изложио ризику јер сам могао упасти у лавиринт из којег никада небих изашао. Неко је намерно направио пролазе и они су са собом носили и опасност да завршим у неком бунару поломљених ногу и кичме.
Закључио сам да се могу вратити и завршити други пут истраживање и наћи прави пролаз и изаћи на Авалу. Нисам погрешио донео сам праву одлуку јер сам се након повратка срушио од умора и спавао двадест и четири сата. Када сам се пробудио и нешто појео спустио сам се до подземног пролаза и осветлио зид на којем са приметио неке ознаке када сам пошао у дубину. На зиду је био урезан лавиринт, чудне ознаке на местима где се укршта а видео сам и кружни лавиринт до централне дворане докле сам већ допро.
Снимио сам све то и вратио се да све то нацртам у својем компјутеру и направим прву мапу подземних пролаза старог града Жрнова. На старој каменој мапи сам видео посебне ознаке које су биле рудници, на два места су били бунари а једно нисам могао да утврдим чему је служило и имало је посебну ознаку. Већ сам се осећао боље и задовољан што сам прекинуо истраживање у правом тренутку. Морао сам се вратити назад да би ту мапу нацртао и поново се спремио за нови подухват да завршим истраживање и проучим и лавиринте старог града Жрнова.
Рудници који су некада постојали и вода су учинили чудо и створили подземни пут и лавиринте ходника до пећине. Људи су то користили и вероватно се туда склањали од непријатеља ако је он продро у град. Питао сам се да ли су хајдуци знали за тај пролаз и и нисам био баш сигуран да су туда прошли и нападали турке на друму када су пролазили са караванима. Ови пролази су вероватно код њих изазивали страх и нису се упуштали даље од пећине.
Вероватно су као духови нестајали у лавиринтима али их нису до краја истражили и корситили и турци су понекад били зачуђени како су они увек успевали да се повуку и заметну траг. Последњи пут су са коњима се повукли и тада су готово сви изгинули. Последњи преживели је био мој предак који је оставио причу о благу у пећини које чува змија лежећи на црном камену.
Данима сам покушавао да прочтам ознаке на каменој мапи, упоређивајући их са оним које сам у подземљу и на раскршћима са зида преписао. Видео сам да се слажу и свака ознака је била део неке веће шифре или прорачуна који сам једне ноћи одгонетнуо. Док је чувар спавао а агрегат тихо прео седео сам док се ватра полако гасила у огњишту. Пратећи мапу видео сам један правац који је водио некуда и завршавао слепо. Питао сам чему је служио тај ходник и каква је била његова сврха. На мапи је ишао скоро праволинијски на југозапад и завршавао мањим кругом са ознакама. Помислио сам ето нове дворане али каква јој је сврха. Закључио сам да је и ту присутна вода јер сам видео исте ознаке као што су и на местима где су били бунари. Поред је била још нека којој нисам придавао значај мислећи да се ради о броју. Тек много касније када сам пожелео да прођем тај ходник сам утврдио да није био много далеко од пећине. Око пола километра сам сам ишао на југ а затим сам неких тридестеак скренуо на запад. Како сам се приближавао малој дворани одједном је ходник посто влажнији и све топлији ваздух. На неколико метара од улаза на мене су облаци паре се ширили да сам застао и упитао се шта ме чека када уђем у малу дворану. Када сам осветлио простор у малој дворани угледао сам у стени мало језеро са водом која се пушила. Са неколико страна вода се сливала у тај природни базен. Одоздо је вода извирала и стварала мехурове. Опипао сам воду која се сливала у језеро из стена около и била је хладна. Када сам ставио руку у језерце скоро да сам је опекао и нагло сам је повукао назад. Поново сам покушао и закључио сам да је температура воде подношљива. Нисам осетио мирис сумпора али није искључено да га је било у води. Дакле мала дворана је подземни термални извор и језерце у које се слива хладна вода и хлади га до температуре која омогућава да се и човек окупа. Пало ми је на памет да испробам ту велику каду топле воде. Скинуо сам све са себе и помолио се богу и полако се степеницама које је неко направио полако ушао у мало језеро. Оно се полако спуштало и није било дубље него што је моја висина јер је и отицало негде неким подземним током.
Осећао сам задовољство и пријатност у топлој води која је под притиском излазила и скоро да сам заспао од милине. Помислио сам да је природа чудо и ово благо је веће од оног мереног златом. Провео сам скоро пола сата у тој води и када сам изашао осетио сам да је температура ваздуха у малој дворани повећана. Обукао сам само панталоне и мајцу и измерио дворану. Висока девет метара, дужина 14 метара а ширина 11 метара. На зидовима у стени сам уочио пет лучних отвора. Као пет правилних улаза. Ушао сам у први и нашао се у просторији која није била велика у којој сам нашао камене клупе, камени сто и исклесан лежај у стени.
У зиду је стајао мали олтар. На њему неколико фигура. Исто као у мојој пећини. У свакој просторији исто само је једна била већа од осталих и са већим олтаром.
Вероватно је онај који је ту лежао имао већи значај у друштву. У тој просторији је све било боље исклесано и клупе су биле углачане до сјаја. Насмејао сам се па ово је подземна бања у којој су они лежали и молили се. Нисам био у праву, то је било и старо и важно светилиште које имало већи значај и ту су се одвијали неки важни обреди и лечење.
Постао ми је скоро ритуал да се упутим у подземну бању и уживам у води малог термалног језера. Ту сам осетио посебан мир и спокојство и благотворно дејство те лековите воде. Приметио сам да ми се кожа мења и подмлађује, ожиљци и боре нестају, ранице које сам имао су брзо зацељивале а коса постајала густа и сјајна. Узео сам воду из језера и однео га на анализу и добио сам резултате који су изазвали велико чуђење код лаборанта који је воду испитивао. Питао ме је одакле потиче вода коју сам му донео јер скоро није имао прилике да види такав састав. Питао сам га да ли се та вода сме пити и какво би дејство на организам имала. Он је устврдио да би таква вода имала изразита лековита својства за неке озбиљне и тешке болести.
Да бих проверио те његове тврдње воду из језера сам давао старом Буди који је имао низ болести и повелики тумор који је непрестано растао и било је питање времена када ће га он и убити.
Буда је прихватио да пије ту воду и да се повремено окупа у њој. Доносио сам воду у пластичним канистеру и остављао му на степеницама обично ујутру када сам се враћао из пећине где сам вршио проучавања и мерења свих предмета.
Буда ми је након месец дана рекао да се осећа одлично, да му се тумор смањио да га не боли и скоро и не осећа. Видео сам и голим оком промене на њему. Након три месеца је отишао на преглед и када су му извршили анализе и снимања, видели су да је здрав, тумор је нестао, кожа му се затегла и деловао је далеко млађе него што је имао година. Лекар је био зачуђен и није веровао да се код њега тако стање променило за кратко време и питао га је како се излечио. Буда му је рекао да је пио воду са извора и постио средом и петком. Лекар је одмахнуо главом и вероватно помислио да је то спонтано излечење па више Буду и није испитивао. Буда ми је од тога дана стално на степеницама остављао свој јогурт од козијег млека који је хладио у извору. Рекао је док је жив он ће ми доносити по једну флашу што ја нисам могао прихватити па смо се договорили да то чини само једном месечно. Буда је био незадовољан јер је сматрао да сам га спасио од смрти и излечио што ја нисам прихватио, јер то може захвалити Богу и топлом језеру испод Збеговишта. Често сам стајао код извора у Збеговишту и нисам могао да се начудим да се дубоко доле испод каменолома налази такво благо, језеро до кога постоји пролаз. Ко зна колико је векова био у употреби док се није изгубио сваки траг о његовом постојању.
Само моја тврдоглавост и вера да дедина прича није само прича већ је то предање које описује стваран догађај.
На површину земље је делимично долазио део те воде из термалног језера под притиском из дубине на извор у Збеговишту али није имала толико дејство као вода коју сам захватао у самом језеру.
Време ми није дозвољавало да се зими спуштам у пећину и прекидао сам доласке док није дошло пролеће и онда сам поново више боравио и спремао са да поново кренем кроз лавиринт ходника према старом граду Жрнову на Авали.
Веровао сам да се из града одлазило да бање и да је она вековима била чувана тајна док није и град на Авали сасвим нестао.
Поново сам прошао истим путем и дошао у велику кружну дворану. Имао сам мапун и кренуо сам сигурно у први улаз и почео да се пењем окомитим степеницама навише. Када сам прешао око пет стотина степеника нашао сам се у малој пећини. Дошао сам до зида и нисам могао да замислим да је слепи пролаз и да се даље не може ићи. Опипавао сам зид, притискао каменове али зид се није померао. Вратио сам се полако уназад и осветлио пажљиво ходник и пре уласка у пећину сам приметио један правилан камен како штрчи из зида. Притиснио сам и он се померио. Ништа се није десило. Вратио сам се у пећину на зиду се указао отвор и светлост је осветлила пећину. Погледао сам кроз та врата и видео да се врата отворила у стени на каменитом делу Авале. Од тиг врата некада је можда постојала и нека стаза али је сада испред мене било израсло велико дрвеће и само је делимично камен се и видео испод земљиног покривача насталог од лишћа. Неко је некада направио механизам којимсу се отварала врата и то је био један од низа тајних излаза из лавиринта из старог града. Вратио сам се и затворио пролаз и ушао у трећи пролаз из централне дворане. Нисам прешао ни тридесетак метара ушао сам у оружарницу. Још је у просторији било оружја који је доста добро очувано било наслагано у просторији.
Када сам ушао у пети пролаз наишао сам на врата која су била од бронза. На њима су били украси и рељефи. Ушао сам и нашао сам мноштво посуда које су биле запечаћене воском. Унутра је још било течности. У великим ћуповима који су такође били на исти начин запечаћени се налазила храна. Нисам отаварао ни један већ сам отворио још једна бронзана врата и нашао сам се у малој ковници где су стајали алати где се ковао новац. Нешто новца је остало у ћуповима па сам узео из сваког по неколико примерака ради проучавања.
Када сам ушао у четврти наишао сам на другачија врата, решетке које су одвајале низ просторија које су такође биле са истим решеткастим вратима. У једној већој просторији нашао сам чудне справе и препознао их као справе уа мучење. Нашао сам затвор у коме су на зидовима још биле алке где су затвореници везивани ланцима. У неколико ћелија сам видео костуре и лобање где су умрли још служили своју казну.
Одатле сам брзо отишао јер ме је мирис смрти и атмосфера зла дотакла да сам се најежио и ушао у други пролаз. Он ме је одвео до нових врата. Отворио сам врата и нашао се у просторији где је била ризница. Предмети, новац, фигуре од бронзе, позлаћени мачеви, оклопи, шлемови све је то још лежало унутра.
Запитао сам се како да ризница није опљачкана, као да је град напуштен у журби порушен и попаљен а улази зарушени. И оно што је остало је говорило о богаству Жрнова и његових владара. Рудници под космајом, на Авали су давали довољно руде да Жрново постане важан и прометан град. Његови јаки зидови и куле на неприступачним литицам су дуго одолевали и јачем непријатељу.
Пад Жрнова и његово рушење, потпуно напуштање и уништење ће уследити када су градови на врховима планина постали непотребни и спуштали су их на реке како се становништво увећавало и трговина развијала. Тако је настао и Калемегдан, Смедеревска твврђава, и други градови на рекама које су постале жиле куцавице новог доба. Реке су као магнет привлачиле вековима људе и они су на рекама развијали посебан облик живота. Научили су да зауздају и премосте реке, да по њима плове и користе их уместо путева. Реке су често биле племенима нај боља мапа и њихово кретање је обично било праћење реке.
Прелазак многих притока и многа племена која су живела некад су делиле велике реке које ће вековима касније постајати и неке природне границе које ће поделити и многе народе.
![[Slika: 2q0u5uf.jpg]](http://i40.tinypic.com/2q0u5uf.jpg)