ИСТОРИЈА ПИСМА

[mors]

Епиграфски ћирилични споменици

За разлику од рукописа, бројнији су и тачније датирани
Самуилов натпис из 993. године, назван по цару Македонских Словена – Самуилу, пронађен крај Преспанског језера на територији Грчке, чува се у народном музеју у Софији
Темнићки натпис, почетак 11. века, нађен у селу Доњи Катун код Варварина у Србији, чува се у Народном музеју у Београду
Из друге половине 12. века су:
Надгробни натпис жупана Грда из 1173-1189. пронађен код Требиња, Ктиторски натпис Кулина Бана из 1185, пронађен код Високог (Федерација БиХ), Ктиторски натпис хумског кнеза Мирослава из 1170, на његовој задужбини у цркви св. Петра у Бијелом Пољу (Србија)

[mors]

Ћирилица у штампаним књигама

Словени започињу са штампањем књига крајем 15. века.
Чаславац, појавила се 1491. у Кракову, прва штампана књига
Српско штампарство започето на Цетињу 1493 (Октоих првогласник),јеромонах Макарије први штампао цетињске инкунабуле од 1493. до 1496. године; штампање настављено у Венецији комерцијалним штампарством
Најпознатији штампари су војвода Божидар Вуковић Подгоричанин и браћа Љубовићи
Штампарија у Горажду, 1519. године, оснивач Божидар Горажданин (пренета у Трговиште, у Румунију, 1544)
Комерцијална штампарија радила је и у Београду – 1552. године
После цетињске и горажданске штампарије, књиге су штампане и у манастирима: Рујну 1537, Грачаници 1539, Милешеви 1544-6, и Мркшиној Цркви 1661-6-
Код Словена се од почетка 16. века штампају ћириличке књиге и за припаднике западне цркве:
Дубровчани 1512. и 1521. године у Млецима штампају Молитвеник на народном језику ћирилицом;
у Млецима је 1583. штампан Наук кристијански познатог калиграфа Камила Занетија;
1611. године штампа се Наук кристијански Матије Дивковића са оригиналним калупом за ћирилична слова (нека слова имају облик брзописне ћирилице и задржао се и у другим Дивковићевим књигама, али и других босанских фрањеваца)
У штампарији Приможа Трубара у Урху у Немачкој, штампано је 9 књига (за пет година) ћирилицом на народном језику

[mors]

Материјали за писање и оруђе којим се писало

камен, кости, глину, папирус, кожу и папир
Камен – користи се од палеолита до данас – најстарији петроглифи уклесани у стене на зидовима пећина у Северној Европи, Африци и Аустралији
Записи су се урезивали на стубовима и зидовима храмова (појавом хијероглифа); много је уклесивано на покретним каменим плочама, надгробним споменицима, саркофазима, стећцима и сл.
На камене плоче се писало (цртало) и сликањем бојом (графити) – први графити у палеолиту на каменим зидовима, светлим површинама – откривени у рушевинама Помпеје и римским катакомбама
Споменици на камену: Хамурабијев законик, Темнићки натпис, Самуилова плоча; у камену, односно у малтеру на црквеном зиду: Хиландарски типик, Грачаничка повеља
Кости  животиња спадају у врло старе материјале на којима се писало – коришћене веће кости: оклопи корњача, шкољке, лобање, па и зуби већих животиња
Међу најстарије цртеже на кости спада део рога ирваса, чува се у Британском музеју у Лондону
Кости за писање користили Кинези, сачувани примерци из 16. в. пре. н.е. – почетком нове ере популаран и веома луксузан материјал је слонова кост – богати Римљани (4. век) имали књиге направљене од танких плоча слонове кости исписане црним тушем
Глина  (плочице, ваљци од глине, посуде и сл.) – главни писаћи материјал у Месопотамији; захваљујући плодној и плавној речној долини, глину су за писање први користили Сумерци и Вавилонци; по угледу на њих: Хетити и Персијанци
За писање су коришћене глинене таблице око 2 цм дебљине, формата 8° (16-25 цм висине), које су након уписивања знакова сушене на сунцу или печене у пећи
Дело писано на глиненим плочицама садржало је десетине плочица које су обележаване кустодама (ради редоследа)
Месопотамски цар Асурбанипал (669-626) у Дому поуке и савета – библиотеци -имао је десетине хиљада глинених плочица, на некима пронађеним у рушевинама престонице Ниниве, налазио се Асурбанипалов царски печат
Дрво - коришћено је у више облика: као лишће, кора-лика, и  y виду плоче од дрвета
Прво лишће за писање употребљавали стари Римљани и Грци; користило се и у азијским земљама као јефтин једноставан и веома доступан материјал; на лишћу се писало тушем, четкицом; у Кини нађене књиге сложених листова прошивених преко средине, тако да подсећају на данашњу књигу, свеску или албум
Кора-лика (унутрашњи део коре дрвета, нарочито липе, брезе, букве и бамбуса) – користили су је многи европски народи; књига од липове коре личила је на свитак папируса
Плоче од дрвета у античко доба служиле за писање наредби и огласа; прављене су као школске табле и дрвене плоче за писање
Воштане таблице - то  су мање правоугаоне плоче од дрвета, незнатно издубљене и испуњене воском; употребљавале су се у античкој Грчкој и касније у средњем веку – оне су прелаз од тврдих материјала за писање ка меким
Више воштаних таблица спојених заједно тако да се могу отварати –наzивале су се КОДЕКС
Кодекс од воштаних таблица је праузор данашње књиге
Кодекс састављен од две таблице зове се – ДИПТИХ; од три – ТРИПТИХ, а од више таблица  - ПОЛИПТИХ
Једине сачуване воштане таблице нађене су у рушевинама Помпеје у једној приватној библиотеци
Метал – од метала су се користили као материјал за писање: олово, гвожђе, злато и сребро
На металним плочама писани су закони, натписи, војничке дипломе, разни записи, па и читава књижевна дела
Од метала су ливени египатски споменици и обележја
На металу се писало урезивањем (гравира) или постојаним бојама; исписивани су епиграфски записи и друга обележја
Тканине – свила и ланено платно коришћени као материјал на којем се писало; ланено платно користили Персијанци, Египћани и Етрурци
Најдужи етрурски запис откривен је на платну (ланеним тракама) којим је била обавијена мумија једне жене
Књиге од платна су биле у форми свитка - у старом Риму звале су се liber lintea
Свила се као луксузан материјал за писање користила највише у њеној постојбини - Кини

[mors]

Папирус

Направљен од јефтиног и приступачног материјала, од врсте трске раширене у мочварама делте Нила у Египту, којој су Грци дали име (лат. Cyperus papyrus); Египћани су још пре 5000 година користили папирус као материјал за сликање и писање
Срчика биљке је резана на танке траке, после сушења траке су слагане једна поред друге, влажене водом, а потом глачане да би се слепиле – сличан процес прављења папируса описао је римски писац Гај Плиније Старији у делу Природна историја
Папирус је био веома тражен материјал за писање и значајан извозни артикал старог Египта – извожен је у Феникију и Сирију (поч. 11. века пре н.е.), а касније и у Грчку и Рим
На папирусу се писало зашиљеном трском – каламусом;  на крају каламуса је била четкица од влакана трске
Као средство за писање коришћен је туш, који се добијао од чађи растопљене у води, уз додатак лепка
Писало се усправно, одозго надоле у хоризонталним редовима, здесна налево
Папирусне траке су се чувале, због своје дужине, омотане око дрвеног штапића и тако се формирао свитак – свици су чувани у дрвеним или глиненим судовима, или у посебним кожним врећицама
Због свог биљног порекла папирус није био дугог века, страдао је од инсеката и влаге – од инсеката су га штитили употребом кедровог уља, али од влаге није било поуздане заштите
Најстарији папирусни свици пронађени су у 20. веку у глиненим ћуповима у Кумрану крај Мртвог мора – названи су Кумрански рукописи
Најдужи папирус јесте Папирус Хариса из 1200. године пре н.е. (Библиотека Британског музеја у Лондону), Тукидидова Историја Пелопонеског рата у 8 књига, имао је дужину 81 метар, Хомерова Илијада и Одисеја чак 150 метара
Папирологија – наука која се бави проучавањем споменика писаних на папирусу – групише папирусе у 3 групе: папируси нађени у Египту, у Херкулануму и Помпеји, и средњовековни папируси

[mors]

Кожа (пергамент)

Као материјал за писање у употреби од најстаријих времена – од 2. века пре н.е на кожи су писали Египћани, Асирци и Јевреји (помиње се као материјал на коме се писало и у Библији)
У 4. веку пре н.е. кожа се користи за рукописне књиге, а од 8. века за састављање исправа; до средине 14. века скоро једини материјал за писање, када кожу постепено замењује папир
Пергамент се правио од коже коза, оваца, јагањаца, телади или од срна, антилопа и сл.
Штављење коже: одрана кожа се умакала у растопину креча и воде да би се одстраниле  длаке и масноћа, потом се разапињала на оквир ради сушења, после сушења, кожа се глачала и тањила до провидности; понекад је бојена – тонирана, обично црвеном бојом, ређе црном и шафрановом бојом – овако припремљена кожа за писање назива се пергамент
Име је добила по малоазијском граду Пергаму у којем су је производили – историја њеног настанка везана је за оснивање познате библиотеке у Пергаму у 2. веку пре н.е.
Легенда каже да је до проналаска пергамента дошло тако што је египатски цар Птоломеј I Сотер спречио пергамског цара Еумена II (197-159 г. пре н.е.) да направи библиотеку по узору на велику Александријску – забранивши продају папируса изван Египта. Тада је пергамски цар Еумен II наредио поданицима да пронађу материјал за писање као замену за папирус – будући да се народ бавио сточарством, није дуго требало да се досети да животињску кожу користи као писаћи материјал – легенду бележи и Плиније Млађи
Пергамент је био скупоценији материјал од папируса, квалитетнији, трајнији, није се ломио, и најважније – могло се писати на обе стране
Палимпсест  - писани споменик, рукопис на пергаменту са кога је стругањем избрисан првобитни текст, па написан нови – читају се помоћу лампе са ултраљубичастим зрацима – неки палимпсести су веома значајни за науку јер су на њима нађени непознати стари текстови
Најпознатији словенски палимпсест је Бојанско јеванђеље с краја 12. и почетка 13. века
Појава пергамента условљава настанак кодекса
Кодекс је настао када се више свешчица од  пергамента увезивало у корице између две дрвене плоче које су пресвучене кожом
Поступак формирања свешчица за писање: један лист пергамента – фолио савија се по средини и настаје аркус (аrсuѕ), када се аркус поново пресавије добија се четвртина, а када се повеже више свешчица настеје кодекс
Листови кодекса нису пагинарани, већ су обележене само свешчице од којих се кодекс састоји; да би се равно писало, писар је повлачио по пергаменту танке линије оштрим предметом или тушем; писало се тушем или другим мастилом

[mors]

Папир

Пронађен је у Кини почетком другог век наше ере – изумео га је Монг Тијан око 200 године пре н.е. који је израђивао материјал за писање од коре дрвета и млевене ланене тканине
Папир сличан данашњем откривен је тек  300 касније – око 105. године - мандарин Чаи Луну је правио папир од дудове коре, млевене конопље, лана и старих рибарских мрежа – оригиналност његовог изума више се огледала у начину намакања и избору лепила
Кинески папир – израђиван је по древног рецептури – збирка старог кинеског папира чува се у Британском музеју (неки примерци из другог  века)
Кинези вековима чувају рецептуру израде папира - почетком 7. века тајну су сазнали Кореанци - почетком 9. века Јапанци, који су усавршили технологију и средином 9. века имају раширену производњу квалитетног папира
У Европу је папир вероватно дошао са Медитерана, тек пошто су Арапи овладали производњом папира
Арапски папир – средином 8. века када су Арапи заузели Туркестан, од кинеских војника сазнају вештину прављења папира
Почињу производњу папира у Самарканду, убрзо се шири на арапске центре Дамаск и Каиро, а век касније оснивају се радионице за производњу папира у северноафричким градовима Фесу и Мароку
Арапи преносе израду почетком 11. века у Шпанију и Ксативи (код Валенсије), потом ничу радионице у Толеду и Валенсији – традиција израде арапског папира одржала се и после повлачења Арапа
Арапи су усавршили производњу папира  у погледу сировина (конопља, ланене тканине, памук) и алата и ливења папирне масе (метално сито, механички млинови)
У средњем веку арапски папир се користио у Европи у папској канцеларији, и у дворским  канцеларијама у Визнтији

[mors]

Оруђе (прибор) за писање зависило је од материјала на којем се писало

Две основне технике писања: знакови урезивани у површину материјала по коме се пише, и знакови наношени на површину материјала
За утискивање знакова у меке материјале (на пр. глинене или воштане  плочице) употребљавали су се дугуљасти штапићи (stilusi) од метала, дрвета или кости
Египћани су сликали своје хијероглифе по стубовима, храмовима и гробницама писаљком од трске, зашиљеном на врху и зацепљеном – каламусом
Каламус је, поред Египћана,  био у употреби и код Грка и Римљана све до средњег века
У Европи, од почетка средњег до 19. века, штапиће од трске заменили су штапићи од метала,  а затим птичија пера (од гуске, лабуда, гаврана) – пера су чувана у посебној кутијици – перници (calamariu), а зарезивана су нарочитим ножићем  (scalpellum librarium)
Прво модерно челично перо начинио је Немац А. Зенефелдер, 1790. године, проналазач литографије – прва фабрика металних пера подигнута је у Енглеској
Наливперо је конструисано у Америци 1884, а у Европи се проширило после 1900. године
Оловка је касно уведена у употребу, тек 1790. године – француски сликар Никол Жак Конт (Nicholas Jacques Conte) први је сачинио оловку, употребивши за њено језгро смесу графитног праха и глине
Писаћа машина појавила се у 19. веку – прву су сачинили Американци 1867. године у Милвокију, а прва фабрика којапочела израду писаћих машина, била је фирме ‘’Ремингтон’’, 1876.  године
У двадесетом веку су усавршени рачунари за графичко штампање, и дигитализовани ласерски штампачи

[mors]

Средства за писање

Туш и мастило – позната су кинеска и индијска мастила (тушеви), направљена од чађи и желатина или неке биљне гуме као везива – од њих је прављена густа паста, обликована у ваљке или колачиће, па сушена на сунцу, затим је писар осушене колачиће настругао, помешао са водом и потом користио као боју за писање
Најстарији сачувани текст написан тушем потиче из 2500. године пре н.е.
Туш је имао недостатке: густоћа раствора, брзо се таложе честице чађи и образују талог који смета при писању – па се прелази на употребу органских боја уместо чађи
Танинско мастило гвожђа ушло је у употребу у Европи у 12. веку и данас се употребљава – израђивало се тако што се екстракту од шишки (мале квргаве израслине на кори храста), додавала извесна количина феросулфата и гумиарабике (гуме из вишње, трешње или ког другог дрвета) – поред шишки, као извор танина коришћене су и коре јове, јасена, нара или боровнице, рујевине и др.
Од друге половине 18. века употребљавана су мастила од оксида метала – касније су напуштена јер су уништавала хартију
Половином 19. века промењена је технологија мастила: смеша феросулфата и екстракта од шишки чувала се од оксидације, па је мастило дуже остало бистро, продирало у влакна хартије где се оксидисало и постало нерастворљиво
У средњем веку је био обичај писања мастилима у боји, најчешће црвеном, а затим плавом, зеленом и златном бојом – за боју су коришћени природни и вештачки пигменти неорганског и органског порекла
Мастила израђена од угљена, односно чађи су најпостојанија – трајност мастила зависи и од тога у којој ће га количини хартија апсорбовати, од пера којим се пишед и притиска приликом писања и, наравно, од количине мастила која остаје на хартији

[mors]

Римско царство

Римско царство, типично за робовласнички период, било је на врхунцу у I и II веку. У првом веку овде је јак утицај грчке културе.
Прве римске библиотеке имале су књижне фондове састављене од чисто грчких класика
Цезар је имао намеру да оснује јавну библиотеку, али га је смрт претекла, па ту идеју остварује 39. године пре н.е., Азиније Полион Гај, римски политичар и писац.
Најважнију библиотеку у царско доба оснива цар Трајан 98-117. г. пре н.е., познату под именом Улпија.
Библиотека Улпија је имала два одељења: грчко и римско и служила је истовремено и као архив за државне документе.
Октавијан оснива 33. г. пре н.е. библиотеку под називом Октавијана и пет година касније Палатину (на брежуљку Палатину уз Аполонов храм, 28. г. пре н.е.).
Обе библиотеке су имале грчко и римско одељење књига. Пред крај римске државе, било је у граду Риму, колико се зна, 28 јавних библиотека.

[mors]

МАНАСТИРСКЕ БИБЛИОТЕКЕ

Почеци монаштва, Египат, 4. век
Од 6. века почиње развој монашких заједница
Манастир Виваријум - почетком 6. века Касиодор (Kasiodor Magnus Aurelius) увео је обавезу монасима да преписују књиге
Манастир МОНТЕ КАСИНО оснива 529. Св. Бенедикт из Нурсије
Манастир Бобио и Монте Касино у Италији
Остали манастири: Турс, Корбе, Клини, Св. Виктор у Француској, Сен Гален, Фулда, Лорш у Немачкој
Манастирске библиотеке у Ирској и њихови скрипторијуми
У Француској се манастирске библиотеке развијају у време Карла Великог (768-814)
Алкуин из Јорка творац каролиншке ренесансе
Дворска библиотека Карла Великог
У 14. и 15. веку слаби манастирски живот и улога манастирских билиотека