+- Forum skriveno blago - zakopano blago (https://www.skrivenoblago.com/forum)
+-- Forum: Zakopano blago u Sbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bugaskoj (https://www.skrivenoblago.com/forum/forum-4.html)
+--- Forum: Zakopano blago u Srbiji (https://www.skrivenoblago.com/forum/forum-23.html)
+---- Forum: Zanimljivi lokaliteti (https://www.skrivenoblago.com/forum/forum-25.html)
+---- Tema: CRNA TRAVA (/thread-3471.html)
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
LEGENDA O BELOJ VODI
Dominirajuće čarobno lepo vrelo na prostranoj visoravni kolosalne crnotravske Čemernik – planine zove se Bela voda. Legenda kaže da se turske zaptije (žandarmi) sa mulazimima (poručnicima), čaušima i pašama, polazeći iz turskog konaka u Crnoj Travi na putu ka sedištu nahije u Vranju, imale predah baš kod ovog čemerničkog vrela. Turske zaptije, koje su u Crnoj Travi, na mestu gde je sada spomenik ženi Crnotravki, imale svoj konak (stanicu), a preko puta gde je sada osnovna škola – zatvor, u Crnoj Travi bi pri polasku za Vranje dobro ručali i konje nahranili. Posle dvočasovnog penjanja uz obronke Čemernika na vrhu ove planine odmor je bio poželjan, pa su ga komandanti vojsci ili žandarmima odobravali. Vojska koja je u bazi u Crnoj Travi jela do sitosti, odmarala se kraj vrela i u dugačkoj koloni čekala da se napije pitke i zdrave planinske vode. Oni koji bi jednom pili, poželeli bi da ponovo piju istu vodu govoreći: „Ovo je dobra voda“, a zbog kamena belutka koji se oko vrela nalazi, govorili bi i „Dobra je ova bela voda!“. Kasnije je eliminacijom prve tri reči dobijena eliptična rečenica u obliku sintagme „Bela voda“. Priča se da je turskom mulzalimu dosadilo da njegovi vojnici stalno ponavljaju reči „Dobra je ova bela voda“, pa jednom prilikom vojsci ne odobri ručavanje u konaku u Crnoj Travi. Na putu za Vranje, baš kad dođe kod vrela Bela voda, dade zaptijama komandu za predah. Začudo ni jedan Turčin ne saže se nad izvorom da se napije vode. Mulazim ih prekori: „Što sad ne pijete tu hvaljenu dobru belu vodu?“. Zaptije mu odgovoriše da su gladni, a ne žedni, a mulazim im uzvrati: „Ne hvalite drugom prilikom samo dobru belu vodu, već i dobar ručak u Crnoj Travi“. Mesto „dobra bela voda“ žandarmima je padao u interes samo Bela voda. Nazivom „Bela voda“ služili su se hajduci, jer im je tu bilo sastajalište i svratište. Ovim nazivom služili su se i kiridžije koji su karavanima prolazili preko visoravni Čemernika, putujući za Carigrad, a obratno za Vranje, Srbiju i more. Kako je Čemernik obilovao neprekidnim pašnjačkim površinama, to je ova visoravan duga oko 15 kilometra bila zborište stočara, uključiv crnotravska domaćinstva, pa čak i daleke Ašane (gracizirane Balkance), koji su čuvali i po hiljadu ovnova jednome vlasniku. Na Čemerniku su ovi čobani svoja stada ovaca i krda goveda napasali, a kraj izvora su svoju mnogobrojnu stoku okupljali, tu vodom napajali i kraj vrela svoja stada i krave muzli. Voda je od muže mleka često bila bela. To je uticalo da se naziv Bela voda održi sve do današnjih dana, kada Čemernik prestaje da bude pastirska idila ili stanica karavana ili put za karavane i zaptije ka Vranju i Novom Brdu i na drugoj strani za Sofiju i Carigrad. Kao uspomena na nekadašnje stočne farme i karavanski saobraćaj, živi i ovaj toponim – Bela voda i predanje o njoj.
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
CRNOTRAVSKO VRELO „SVETA VODA“
Na domaku Crne Trave, u samom podnožju brda zvanog „Popova čuka“ nalazi se slabo vrelo poznato pod imenom „Sveta voda“. Naspram njega, na desnoj obali reke Vlasine bio je u doba turaka Han (gostiona i noćište). Put iz Hana za Jovanovce, Kozarnicu i ostala potčemernička naselja vodio je od Hana preko Svete vode, zaobilazeći školu, gde je nekada bio garnizon turske vijske i policije i zatvor za „nemirnu i nepokornu raju“. Ovaj kladenac, ili bolje rečeno varljivo vrelo, bio je čuvan pod ogradom. Verovalo se u njegovu nenadmašnu lekovitost te je bolesnima služio kao lečilište. Stoga nedeljno silaženje ljudi na bogosluženje u crkvi nije se obavljalo a da posle njega božji poklonici ne zastanu kod ovog vrutoka i umiju se, verujući da su umivanjem sa ovom vodom odagnali sva zla i čini sa sebe i svojih najmilijih. O Mladencima bi čak i krstonoše odlazili do ovog izvora i iz njega crpli i na idolopoklonike bacali vodu, koja nemilice izvire ispod kamena. Osobiti, obitavaoci vrela bili su bolesnici od očnih bolesti. „Od kada je Hana do današnjeg dana - govorili bi meštani – "Sveta voda lek je od Boga". Ova, bogom dana, vodica tako je sa izgradnjom Hana (usput mehane) postala čarobno lečilište slepih i bolesnih. Kao uzdarje za lek bolesnici i sujeverni ljudi bi kraj ovog „lekovitog“ izvora ostavljali čarape, tkanice, vute, šalove, džempere i drugo. Neke devojke ili žene su ostavljale čak i svoje vešto urađene i prekrasne ćilimove. I druge skupocene stvari darivane su Bogu i izvoru, samo da se ozdravi i zdravlje produži. Najčešći dar izvoru bili su ipak metalni novci, koji su nemilice bacani u vodu. Priča o lekovitosti ove vode pogodovala je meštanima i vlasnicima izvorišta jer su olako dolazili do para i dragocenih poklona. Zato su legendi dodavali sve jače epitete i atributivna lekovita svojstva. Tako je izvor dobijao sve više u svojoj tajanstvenosti. Stoga su prohujali, od tada, vekovi, ali se kao neuništivo vrelo i danas čuva predanje na njega.
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
SOKOLICA
Na istočnom obodu kotlinskog naselja Crne Trave, koja je 1923. godine dobila status varošice, uzdiže se zelenilom borova i jela nagizdano brdo Sokolica. Predanje kaže da je Sokolica u srednjem veku bila rudarsko naselje. Vlasnik rudnika prvih godina 15. veka bio je Srbin iz Raške. Kao uspomenu na svoje staro ognjište vlasnik sanokova je slavio porodičnu slavu Sv.Savu. Zahvaljujući carskim povlasticama samokov je brzo napredovao. Pored samokova nikli su i drugi objekti, sem onih u kojima su pravljene nenadmašne sekire i drugo oruđe i oružje. Između ostalog, gospodar samokova je čuvao i jato sokolova pa zbog toga ostao je više poznat kao Sokol, nego po svom pravom imenu. Januara meseca 1412. godine Sokol se spremao da sa svojim rudarima pođe ka visu Crkvište, na molitvu Bogu. No u taj mah ognjeviti janičari Bajazitovog sina Muse zapališe crkvu i sva crnotravska naselja. Nebo je od plamena gorelo. Odjekivao je lelek ljudi i cika janičara. Plač je parao oblake. Mraz se uvlačio u kosti gole dece i neodevenih ljudi. Neustrašivi Sokol okupi rudare na boj protiv Musine vojske. Borba protiv ognjevitih janičara zloglasnog Muse odigrala se na samom brdu. Pala su mnoga i srpska i turska koplja, ali je turska vojska srpsku nadvladala. Brdo iznad Crne Trave ogrezlo je u krvi. Najhrabriji Srbin bio je Sokol. Poginuo je poslednji od svoje hrabre čete. Kao uspomenu na hrabrost srpskog viteza Sokola čuva se okamenjena uspomena – brdo Sokolica. Ona je simbol ljudske veličine i borbe za slobodu. Da u njenom imenu ima i simbolike i tradicije, govori i predanje prema kome svakog maja meseca po onoj narodnoj pesmi „Đurđevdanak – hajdučki ustanak“, na Sokolici iznese teška prangija i iz nje, kao iz topa puca, te se time oglašava slavlje i praznik u crnotravskom kraju. Teška prangija se konjima iznosila ili rukama vukla i vekovima tradicija nastavljala i održavala. Tako se uspomena na Sokola i njegovu hrabru družinu, koja je zajedno sa njim položila živote u jednu vitešku falangu i boj, čuva i danas održala.
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
O VOJVODI DEJANU I ISTOIMENOM SELU
Na putu između Crne Trave i Vlasotinca leži planinsko selo Dejan. Predanje kaže da je prilepski vlastelin vojvoda Dejan kupio vojsku iz crnotravskih i vlasotinačkih sela, pa iz sela Dejana sa skupljenom vojskom krenuo 1389. godine u boj na Kosovo. Legenda kaže da se je vojska Dejana našla na Kosovu baš u vreme kada su Turci svom žestinomudarili na srpskog cara Lazara. Dejanova vojska se hrabro borila svi i onda kada su Turci uspeli da ubiju Lazareva konja. Braneći svoga gospodara, srpskog cara Lazara, vojvoda Dejan je teško ranjen. Kosovska bitka se potom odvijala na štetu Srba. Kosovo je ogrszlo u krvi srpskih junaka, a srpska vojska doživela je poraz. Pala je prva noć posle kosovskog krvoprolića. Došavši u toku noći k svesti vojvoda Dejan iako ošamućen od teških rana i prolivene krvi, u ranu zoru otvori oči, podiže glavu, a pred očima mu se pojavi stravična slika Kosova pokrivenog leševima izginulih srpskih vitezova. Vojvoda se seti kneževe kletve, a još ga većma ražali propast srpskog carstva, pa poče jecati i suze roniti. „Vodice mi dajte!“ Iako teško ranjen vojvoda Dejan nađe snage da otpuzi do mesta otkuda mu glas dođe. Ugleda srpskog viteza ogrezlog u krvi, koji se previjao od teških bolova, i jednako ponavljao: Teško sam i sam ranjen viteže, pa ti nemam snage pomoći – odgovori mu Dejan. Ranjeni vitez trže i prigrli Dejanovu ruku i umirućim glasom ostavi mu amanet: „Ja sam, brate Srbine, Boško Jugović, stegonoša cara Lazara. Ja umirem zbog te zbog toga uzmi iz mojih ranjenih nedara carski steg, nosi ga kroz Srbiju i čuvaj ovo sveto znamenje“ Kao sin svom rođenom ocu Dejan ponjubi ruku Jugovića, koji je sve više padao u smrtnu agoniju, a iz krvavih Jugovićevih nedara izvadi carev steg sa dvoglavim belim orlom, pobožno se prekrsti, poljubi to sveto znamenje i stavi ga u svoja nedra. Iako i sam teško ranjen vojvoda Dejan krenu na put noseći srpski steg za svoje rodno selo – crnotravski Preslap. Danju se po šumskim zabranima od Turaka krio i vidao svoje rane, a noću grabio da dođe u svoje rodno selo. Posle napornog sedmodnevnog puta, sav iscrpljen i malaksao, stiže vojvoda do pastirskih koliba u vlasotinačkom selu Dejanu. Tu u kolibi ču vojvoda razgovor čobana. Kucnu na vrata pastirske kolibe. Čobanin četrdesetih godina otvori mu vrata, oplaši ga ranjenikovo lice, koje je na bljesak vatre iz kolibe izgledalo još strašnije, te ga nerado prihvati. - Brate Srbine, ja sam na Kosovu ranjen. Nosim steg našeg čestitog cara Lazara, pa te molim okrepi me vodom i šećerom kako bih ga mogao svome selu odneti – reče vojvoda Dejan i onesvesti se pred vratima kolibe. No ipak odnekud mu izvire nova snaga te uz čobaninovu pomoć uđe u kolibu. Tu ga prihvati i petnaetogodišnji čobaninov sin, stavivši ranjenog vojvodu na prostrtom sitnom senu, pričestiše ga šećerom i napojiše hladnom planinskom vodom. Umirućim glasom vojvoda im priča o kosovskoj tragediji, pogibiji slavnog cara Lazara i amanetu Boška Jugovića da se srpski steg čuva i sačuva. Čobani su netremice slušali kazivanje vojvode Dejana, brišući suze iz svojih očiju. Poslednje reči vojvode Dejana upućene čobanima bile su: „Zahvalan sam Bogu što me privede k vama, dobrim Srbima. Zaklinjem vas da iz mojih njedara izvadite steg našeg slavnog cara Lazara. Čuvajte kao zenicu oka svoga to naše srpsko znamenje. Prdejte ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“ Čobani se pobožno pprkrstiše i sa uzdahom tuge zakletvu dadoše: „Zaklinjemo ti se, vojvodo, da ćemo steg našeg čestitog Laze čuvati i p Vašem amanetu predati ga srpskoj vojsci koja Kosovo osveti!“ Čobani uložiše svoj poslednji trud i znanje da lekovitim planinskim biljem izvidaju rane vojvode Dejana. No u tome ne uspeše. U zoru vojvoda podleže ranama i umre baš u trenutku kada se sunce na istoku rađalo. Čobani briznuše u plač. Plačući čobani pripremiše mrtvački sanduk. Vojvodine posmrtne ostatke sahraniše kod žalosne vrbe, blizu kamena u obliku ploče. Pod kamenom, pokraj vojvodinog groba, sakriše carev steg da ga Turci ne mogaše nikako pronaći. Predanje kaže da se je sve do oslobođenja Srbije 1877/78. godine na dan 15. juna, koga datuma je propalo srpsko carstvo na Kosovu, kamen ispod koga je sakriven carev steg zatrese. Biše kamena tada zaleprša carev steg sa Kosova. Na žalosnoj vrbi toga dana sleće ptica kukavica, preleti preko vojvodinog groba, pa potom zakuka i prhne u vazduh da bi potom nastavila put za Kosovo Polje. Ta ptica kukavica je duša slavnog srpskog cara Lazara. Narod veruje da je trošenje kamena ispod koga je sakriven carev steg, i pomicanje kamena ka istoku, kao i sletanje kukavice na žalosnoj vrbi prestalo sa osvećenjem Kosova, odnosno posle oslobođenja Srbije od viševekovnog ropstva pod Turcima 1877/78. godine.
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
O NIKOLI BELKIĆU: VOJVODI CRNOTRAVSKIH USTANIKA OD 1804. DO 1809.GODINE
U kompleksu šumovitih planina Čemernika, Orlovca, Deščenog kladanca, Tumbe, Dobropoljske čuke, Ostrozuba, Zeleničija i Kačera, sakrivena obodima ovih planina, kao u kakvom orlovskom gnezdu, Crna Trava se nije dala pokoriti ni od velikog osmanlijskog carstva. Stoga je „Crna Trava bila slobodna država“. Crnotravci nisu mogli trpeti tuđina za gospodara. Herojski su branili svoj kraj ne dozvolivši Turcima da gospodare stanovništvom ovih sela. Stoga su se ustaničke čete hrabrih Šumadinaca 1804. godine mogle osloniti na ustanike iz slobodoljubljive i rodoljubljive Crne trave. Vođa crnotravske ustaničke čete u prvom srpskom ustanku bio je Nikola Belkić iz centralnog dela Crne trave. On je kao neimar došao u Šumadiju u vezi sa Karađorđem i po njegovom nalogu vraćao se iz Topole u crnu travu gde radi na organizovanju ustanka. Nikola Belkić je uspeo da sakupi jak odred ustanika sa kojima je hrabro branio crnotravski kraj od Turaka. Belkićeva puška kremenjača bila je duga preko sto pedeset santimetara, cev široka, kundak pozlaćen, a sablja poluokruglog oblika dužine oko jedanog metra, sa mesinganim štitovima i dragim kamenom ukrašenim rukohvatom. Takvom junaku odgovarao je gorostasni izgled, mrk pogled, junakovo srce. Belkić je sa svojim bećarima predstavljao strah i trepet za Turke. Zbog toga cele 1804. i 1805. godine Turci nisu mogli da prođu kroz crnotravski kraj. Posle ubistva Abdule age u Grdeličkoj klisuri 1805. godine turska vojska pošla je na Crnu Travu i prodrla do Belkićeve kuće, gde mu ubijaju dvadesto godišnjeg sina. Balkić nije suze ronio za svojim sinom već je okolo odra mrtvog sina igrao kolo i vitlao sabnju, pucao pušku i podvikivao „Osvetiću svoga sina. Platiće mi age svojim glavama. Glava moga sina biće skuplja od glava deset aga“. I zaista, Belkić je sa svojom hrabrim bećarima sekao turske glave i ubijao age koji su drumom kroz Grdelički klisuru prolazili sve do 1809. godine. Tako je Crna Trava na čelu sa Belkićem bila slobodna sve do 1809. godine. Jaka turska vojska koja se iz pravca Leskovca i Vlasotinca sukobila sa Odredom bećara Nikole Belkića više iznad vlasotinačkog sela Jastrepca naišla je na snažan otpor Balkićevih bećara. U ovoj neravnopravnoj borbi Balkićeva družiina odoljeva neprijatelju, ali je dvadesetostruko brojnija turska vojska razbila Belkićevu družinu. Baelkić je zadao turskoj sili najteži udarac, ali je i sam u ovom ljutom boju pao. Turska vojska koja je bila desetkovana, seče glavu Nikole Belkića i odnosi je u Niš gde je uzidana u Ćele Kulu. Sudbina je htela da istih dana sa srpskim vovodom Stevanom Sinđelićom gine u boju na Čegru i brat Nikolole Belkića – Jovan Belkić. Tako su između ostalih, na Ćele Kuli u Nišu Turci uzidali glave braće Nikole i Jovana Belkića iz Crne Trava.
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
DEJIĆEVO
Potresna imena nose mnogi lokaliteti. Tako Dejićevo, crnotravsko selo koje je po legendi dobilo ime po saborcu Boška Jugovića – vojvodi Dejanu, je bilo u osmanlijskom carstvu i bugarskoj fašističkoj okupaciji, jezivo mučilište i gubilište ljudi ovog slobodoljubivog kraja. Upravo zbog toga po narodnom predanju jedna cvetna livada kraj samog naselja Dejićevci nosi naziv Trebežina. Na toj livadi dve ubojice – Turci i Bugari su izvršili toliko zverstava i zločina da je stanovnicima crnotravskog kraja i okolnih sela puniše leševima. Kada bi mrtve kosti i cvolike progovorile ceo jedan grad bi se od ubijenih srpskih rodoljuba i nedužnog stanovništva mogao osnovati. Kada bi kosti onih, koji su u mladosti pali od dželatskog turskog ili bugarskog noža i pre vremena otišli u zemlju, progovorile mogle bi srušiti i bugarsko i tursko carstvo. Dok je Trebežina mesto gde su zverske sile Bugarske i Turske klale srpski živalj dotle je Mrtvica, šumarak ispod livada Trebežine, koji buja na mestima nekadašnjih brojnih ugašenih ljudskih života i zasejanih smrti. Trebažina je bila gubilište i mučilište, a Mrtvica zajednička raka za pogubljeno staro i mlado, muško i žensko, malo i veliko. Ono što su na livadi Trebežini sa prizorima i jecajima, ali i zapevkama izdahnjivali, oni su u šumi Mrtvici ostavljeni lešinarima da ih raznose i uništavaju, i da mrtve kosti i cvolike ustaju i govore. Zato se po predanju kukavica najpre javlja nad kostima koje pre vremena odoše u zemlju. Staza koja obavija naselje Dejićevi i vodi ka livadi Trebažini i šumi Mrtvici naziva se Straža. Odatle su Osmanlije tokom pet vekova, a Bugari tokom ovog i prošliog rata kao lešinari motrili i uzletali obrišujući se na svoj plen – nedužno i goloruko stanovništvo ovoga kraja, na nejač, žene i decu. Danas se nad visom Dejićevo, na samoj livadi Trebežini, uzdiže spomenik identifikovanim žrtvama bugarskog fašističkog terora u ovom ratu na kome je uklesano 76 imena palih žrtava iz obližnjih sela, ne računajući ona iz susednih opština.
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
GRADSKA
Selo Gradska sa 128 domaćinstva i 840 stanovnika nalazi se na strmim stranama doline Gradsko-kalanske reke, desne pritoke Vlasine. Legenda kaže da je ovo selo bilo u kup na mestu gde je danas čukasto uzvišenje između Vignjišta i Male Gradske reke i na njemu zidine u vidu betonskih utvrđenja. Narod ovo mesto naziva Rimski grad. Predanje kaže da su ovaj grad u dalekoj prošlosti podigli i u njemu živeli Latini. Zadržali su se u ovom šumovitom planinskom kraju i od stočarstva, obrade slabo rodne planinske zemlje i rudarstva živeli, ali im je najviše teškoća pričinjavao nedostatak pijaće vode. Zato su morali da prekopavaju kanal i vodu dovode iz Orlovca, planine koja se iznad Gradske uzdiže. Život u ovom mestu nije bio idealan, ali je bio miran sve dok jednog dana ne naiđoše neki osvajači, koji navale na ovo utvrđenje, ali im svi napadi bejaše bezuspešni. Grad se nije dao osvojiti. U međuvremenu neka baba nauči osvajače da se posluže lukavstom. Savetuje im da dobro nazobu magare, pa kad ožedni puste ga gore u planinu da traži vodu. Neprijatelj tako i učini. Žedno magare pronađe vodu u planini i napije se. Tom prilikom neprijatelj poruši kanal i Latine ostavi bez vode, koji zbog žeđi nisu mogli dugo da izdržati u utvrđenju, te ih lukavstvom neprijatelj lako pobedi i uništi. Mesto – grad, gde je ovo stanovništvo živelo, bilo je opasano debelim zidom. Narod ga je nazvao G r a d i š t e, a vremenom se ovaj naziv preneo i na sva naselja u srednjem slivu Gradske-kalanske reke. Predanje kaže da su Latini u vidu današnjih žičara sa utvrđenja Rimski grad postavili debelo i dugačko platno, koje se od Oraške Čuke vijalo do druge strane dubodoline, te su Latini pomoću njega skraćivali sebi put i prelazili na drugu stranu doline Gradsko-kalanske reke. Legenda kaže da je to staro stanovništvo uništeno. Preci, pak, današnjeg stanovništva naselili u ovo selo, kada ga je kuga 1706. godine pretvorila u pustoš. Naseljavanje Gradske izvršili su robovi koji su iz Crne Trave, koja se nalazila sa suprotne strane Orlovca – planine (bežeći od „Čume“ – kako su ljudi zamišljali avet kolere), naselili današnja mesta. Tako su naseljeni Bisini došli iz središta Crne Trave, a inače su starinom iz Raške i slavili su srpsku slavu – Sveti Savu. Golušani su opet Crnotravci i drugi.
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
BROD
U najlepšoj kotlini u gornjem slivu reke Vlasine nalazi se centar sela Broda. Na udaljenosti pola i više časova hoda od te kotline gore, po kosama i dolinama, leže raštrkana mala naselja (mahale) sela Broda. Zovu se Rašine, Slavujevo, Dejićevo, Karakaši, Belčini, Sirovičini, Masrkova Čuka i druga. Posmatrano iz ovih mahala selo Brod liči na gigantsko orlovsko gnezdo u čijem elipsastom dnu leži centar sela po kome celo selo nosi ime – Brod. Priroda je ovom centru darivala lepotu. Kroz kotlinastu sredine sela Broda prolazi kao kristal bistra, ali za vreme provala i sa iznenađenjima za stanovništvo reka Vlasina. Baš na tom mestu je bio u doba Nemanjića i Turaka saobraćajni čvor preko koga je išlo nekoliko saobraćajnih linija koje su vezivale solunski i veliki carigradski drum i glavna mesta na njima: Niš, Leskovac i Vranje sa Trnom, Sofijom i Ćustendilom. Kiridžije, putnici i namernici prelazili su (BRODILI) reku Vlasinu baš kroz centar Broda. Otuda i naziv naselju Brod, koji se rasprostranio i na sva okolna naselja. Uspomene na ,,turske“ puteve koji su vodili preko Broda i koji su obezbeđivani sa posebnom stražom i čuvarima postoji i sada. Merodavni zapisi iz toga perioda to potvrđuju. A ovako tvrđenje dokumentuje zapis iz 1535/36. po kome je brod imao oko 22 domaćinstva i 3 samca... Njegovi stanovnici bili su obavezni da čuvaju put koji je iz Bosne, preko Dubočice vodio za Sofiju. Doslovno je u starom defteru iz 1535. godine zapisano: ,,Čuvaju put koji vodi od Novog Pazara, Bosne i Vučitrna i od Prokuplja i Leskovca za Sofiju. Selo se razvilo zahvaljujući oslobođenju od nameta i terora“.
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
GARE
Selo Gare leži na plećatoj kosi Dobropoljske čuke, pod tzv. Graskim ridom, na levoj strmoj strani doline reke Vlasine. Njega po zajedničkom postanku čine: Gornje Gare, Donje Gare i Krivi Del. Predanje o zasnivanju Gara kaže da su doseljenici naselili najpre Selište u Krivom Delu. U potrazi za devojkom ukradenu Turkinju, pa ih Turci otkriju a ovi se razbeže te nasele Gornje Gare. Tu su “izemkinju” kuću sebi sagradili, rastrsili bukovu šumu i ovu obradivu površinu nazovu Gornje garine. U želji da povećaju obradivu površinu rastrse i drugi deo bukove šume i to zemljište nazovu Donje garine. Kako se u toku zime hrana za stoku teško obezbeđivala to Garčani u težnji za lisnicama (“narasnicama”) – stočnom hranom, nasele i svoj raniji domicil – Krivi Del. Redukovanjem naziva Gornje Garine i Donje Garine ostali su toponimi Gornje Gare i Donje Gare. Toponim Krivi Del došao je kao odgovarajući naziv za vododelnicu vijugavog tipa. Postoji predanje da su doseljenici u potrazi za mestom naseljavanja naišli na Gornje Gare. Tu su deca zahtevala odmor i za vreme predaha počnu praviti kolibe. Primivši ovu dečiju igru kao božju naklonost da im je tu određeno da žive ljudi nasele ovo mesto i odatle se prošire na Donje Gare i Krivi Del. Što se tiče naseljenika Ristići su iz samokova iz Ruplja, Jovići iz Crne Trave, Ivanovići iz Ruplja, Kočićevci iz Kočana kod Pečenjevca (Leskovac), Dragoćevci – od Dragoćeva iz Trna, pa nemali decu i posinili Obradovčanina iz Crne Trave, te poput ovih slave Sv.Luku itd. Selo Donje Gare bilo je meta bugarskih osvajača. U ovom ratu bugarska fašistička vojska je ovo selo spalila, a stanovništvo od dece u peleni do starca i žena internirali za Bugarsku. 20. aprila 1943. godine bugarska vojska je spalila 171 kuću, oko 700 drugih zgrada i sve vodenice, a 1300 stanovnika interniralo za Bugarsku, gde je u raznim logorima i na faraonskoj eksploataciji zadržano ovo stanovništvo sve do kapitulacije Bugarske.
Odg: CRNA TRAVA - grotagold - 05-04-2014
RUPLJE
Ovo selo nalazi se u basenu Rupske reke, koji ima, po dr Jovanu Cvijiću, veze sa meridijanskim rasedima koji se javljaju na liniji Katalanovačke Banje do Ruplja. Centralni deo sela Ruplja leži na mikrogranulantnoj eruptivnoj steni, čija je nadmorska visina 954 metara. Ruplje okružuju planine Ostrozub, Del, Čemernik i gorostasna šuma Kačar. Ruplje je po predanju prozvato po rupama kojih je bilo na zemljištu u vreme živog rudarskog rada na tom području. Prema predanju ovo selo su zaselili Pavle i Branko iz Dobriča (kod Prokuplja). Od Pavla je postalo selo Pavličine, a od Banka selo Bankovce. Selo Ostrozub vodi poreklo iz Crne trave (Jovanovce i Čuke), a Rajčetine iz Crne Trave. Po predanju Ruplje je najviše naseljeno za vreme zloglasnog vranjskog Husejin Paše, koji je raju gonio na rudarski rad po samokovima i vignjištima. Međutim, prvo naseljavanje Ruplja izvršeno je u drugoj polovini 18.veka. Administrativni centar Ruplja osnovan je pri kraju 19. veka. Onda su Crvenobrežani i Rupljanci podigli crkvu, a 1869. godine i osnovnu četvororazrednu školu, koja je posle drugog svetskog rata prerasla u osmorazrednu.